Verujte samo svojim očima! – Gorislav Papić

Gorislav Papić je svoju karijeru novinara započeo u NIN-u još kao student Fakulteta političkih nauka. Nakon osam godina provedenih u štampi i brojnih tekstova u ovom nedeljniku, postao je deo tima Radio televizije Srbije. Rad u medijskom servisu započeo je u emisiji „Oko”, a zatim je nasledio Antonelu Rihu kao voditelj serijala „Raspakivanje”. Pošto je uspešno „raspakovao” Milorada Dodika, predsednika Republike Srpske i Duška Vujoševića, trenera Partizana, Papić se vratio u emisiju „Oko” čiji je autor i voditelj.

Pre angažmana u medijskom servisu, radili ste u Nedeljnim informativnim novinama. Zašto ste prešli iz NIN-a na RTS?

NIN sam napustio kada sam procenio da nemam više profesionalne satisfakcije. Da sam mogao da biram, ostao bih u štampi jer je tamo najbolje novinarstvo. Svi novinari treba prvo da prođu kroz štampu. Kroz pisanje najbolje učiš da razmišljaš i da iskazuješ svoje misli. Međutim, NIN nisu više onakve novine kakve su bile pre desetak godina. Mnogo se toga promenilo nakon što je Blic kupio NIN.

Radili ste u štampi, sada radite na televiziji. Da li biste se oprobali na radiju?

Ne bih radio na radiju. Radio se sluša sa podeljenom pažnjom, dok nešto drugo radiš. Ja želim svu paznju za sebe i to što radim.

Kao i u svakoj profesiji, i u novinarstvu je neophodno stalno učiti. Od koga ste Vi najviše naučili?

Imao sam tu sreću da radim sa dva čoveka  koja su znala mnogo više od mene i koji su jedni od najboljih novinara u Srbiji – Aleksandar Tijanić i Nenad Stefanović. Uvek sam želeo da sa njima komuniciram što više kako bih od njih dobio povratan odgovor da li nešto radim dobro ili ne. Nije to pitanje samog učenja jer u novinarstvu ne postoje instant saveti. Sama komunikacija sa njima, bila ona učestalija ili ređa, bila je neprocenjiva i korisna.

Svojevremenim odlaskom slavnog košarkaša Medžik Džonsona iz ekipe Lejkersa taj tim je izgubio svoju moć. Smrt Aleksandra Tijanića uporedili ste sa odlaskom Džonsona. Ko je naslednik srpskog Medžik Džonsona?

Novinar takvog kova u Srbiji trenutno ne postoji. Teško je navesti nekog ko bi mogao da se uporedi sa Aleksandrom Tijanićem. Srpsko novinarstvo je u velikoj krizi, malo je onih za koje može da se kaže da su pravi profesionalci.

Pokazatelj te krize je i to da urednici sve češće sputavaju novinare i govore im da ublaže pitanja. Da li ste se našli u takvoj situaciji?

U poslednjih godinu dana u poziciji sam da budem nadređen. Često teram novinare da budu što provokativniji. Novinari su počeli da sami sebe sputavaju i ograničavaju, te moram ja da ih ohrabrujem da postavljaju što oštrija pitanja i dobiju odgovor koji je bitan.

Osnov dobrog intervjua je priprema. Imate li određen način na koji se spremate za susret za sagovornikom?

Ne postoje nikakva pravila pripreme. Svakom od sagovornika se prilazi sa različitim pristupom. Pripremaš se čitajući novine, informišući se iz raznih izvora.

Osim pripreme, prava pitanja su ključna u intervjuima. Čime se vodite prilikom odabira pitanja?

Postoji određen set pitanja koji uglavnom postavljaju svi novinari. Na primer, prilikom intervjua sa Milom Đukanovićem, premijerom Crne Gore, srž su bila pitanja u vezi sa njegovom zvaničnom posetom Srbiji, što je i bila glavna tema intervjua. Zatim fokus prebacujem na neka pitanja koja su mi jednako bitna, kao što su dvesta godina od Njegoševog rođenja i položaj Srba u Crnoj Gori.

Političari često izbegavaju odgovor na osetljivo pitanje. Šta radite u takvim situacijama?

Kada je novinar dovoljno profesionalan, neće dozvoliti da mu sagovornik izbegne odgovor. Treba imati dovoljno veštine i znanja prilikom postavljanja pitanja. Ako novinar to ne poseduje, neće ni primetiti da mu je sagovornik pobegao.

Sagovornici nekada kažu i nešto što nisu želeli. Kako ih navesti da ispričaju nešto što ih niste pitali?

Profesionalnošću i umećem nateraćete sagovornika da vam nekad kaže i više nego što je želeo. Naravno, morate da imate i mnogo znanja koje će vaš sagovornik prepoznati i kojim ćete ga navesti da vas poštuje i da ima poverenja u Vas. Poštovanje koje dobijate od sagovornika, zapravo, i jeste ključ u intervjuima.

Pre emisije „Oko” radili ste serijal „Raspakivanje”. Šta je teže: „raspakivati” ljude ili biti oko čitave nacije?

Teže je imati emisiju svake večeri nego jednom nedeljno.

Emisiju radite sa još dve koleginice, Nadom Gogić i Vesnom Damjanić-Stanković. Da li dolazi do sukoba mišljenja tokom rada?

Naravno, svako od nas troje ima različito mišljenje i često se prepiremo prilikom pripremanja određene teme. To je prirodna pojava kada je u pitanju timski rad. Međutim, takve situacije se lako prevazilaze jer nam je u jednakom interesu da gledaocima što bolje rasvetlimo aktuelnu temu.

„Verujte našim očima” je slogan emisije čiji ste autor i voditelj. Da li i čijim očima da verujemo?

Ne verujte ničijim očima.

Milica Milosavljević

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *