Lepo je leteti – I deo

Na početku svake priče, bilo da je prepričavam usmeno ili na papiru, izbegavam da počinjem sa opisom dana. Jer, da budem iskren, u većini slučajeva se ni ne sećam kako je stvarno taj dan izgledao. Ako bih želeo da budem malo kreativan, počeo bih sa: „Tog dana sam obukao košulju zbog koje sam ličio na mešanca akademskog građanina i pauna u doba parenja. Takav raskošan izgled je privukao ogromnu pažnju pedesetogodišnjih čistačica.“ Takav početak zvuči poetički, zar ne? Ipak, mislim da ću ovu priču da napišem na drugačiji način.

Četiri miliona ljudi leti avionom svaki dan. Nešto zanimljivo mora da se desi. Dok je većina letova samo rutinski deo dana poslovnih ljudi, ima onih koji doživljavaju avanturu pre, tokom ili nakon svakog leta. Priznajem, ja sam jedan od onih koji nužno ne traže anegdotu (pogotovo ne na aerodromu), ali je od života redovno dobijem.

Gledajući oko sebe, shvatio sam da mnogi ljudi izgledaju kao roboti (da ne budem grub i kažem kao zombiji). Zapravo, prva pomisao na koju sam obratio malo više pažnje bila je: „Čovek jedino na aerodromu, dok čeka svoj let, ima vremena da posmatra ljude i zabavlja se na taj psihološki način.“ Ili možda samo ja nalazim tu vrstu zabave zanimljivom. Čekali smo let već skoro tri sata. Kad kažem „mi“, mislim na teniski tim u kom sam igrao na univerzitetu, zajedno sa glavnim i pomoćnim trenerom. Ceo tim je bio pospan, jer smo poleteli iz našeg grada u pet ujutru i, nakon dva sata leta, stigli u jedan od najprometnijih aerodroma u Americi, Denver.

Većina tima je spavala, uključujući i trenere, a jedino smo moja saigračica iz Francuske (koja je sedela tik uz mene) i ja bili budni. Kao najstarija i kapiten ženskog tima, Frenči je imala najkraći fitilj. Uloga vođe joj je stvarala veliki pritisak i nervoza joj se nagomilavala u telu. Za ta tri sata koje smo proveli čekajući, uspela je da me zakači laktom 15 puta, da me zgazi 10, i da mi se izvini 20 puta. Izvinjenja bi možda i bila delotvorna da me posle svakog „Eskuze mua, Petit nije udarila po leđima, čisto da mi da do znanja da je to bilo iskreno izvinjenje.

Nakon 27 izvinjenja shvatio sam da ako ostanem pored Frenči, izgubiću rame koje mi je bilo preko potrebno za predstojeće mečeve, pa sam odlučio da malo prošetam po aerodromu.  Obavestio sam svoju saigračicu (koja je bila usred mrmljanja na francuskom od kojeg sam samo uspeo da razaznam „merde), i krenuo lagano kroz pune terminale.

Nisam napravio ni par koraka, kada sam iza sebe čuo glas: „Mene nećeš ostaviti među ovim spavalicama, Petit. Idem sa tobom.“  Sada je bio red na mene da u sebi kažem „merde. Krenuli smo zajedno kroz gužvu.

Ovde je tolika gužva, ne mogu da verujem. Ovako nije ni na Šar De Golu. Da li ovi Amerikanci znaju za druga prevozna sredstva… Hej, polako… oooooh, putaa… Nekulturni su, ovaj me zamalo nije oborio. Petit, nemoj tako brzo da hodaš, izgubiću te…

– „A kako bi bilo da me izgubiš?“ izgovorio sam, ne razmišljajući.

– „Molim, Petite? Nisam te čula u ovoj gužvi?“

– „Možda i bolje što nisi.“

– „Ooooo, Petit, moraš glasnije da govoriš, vidiš da se svi deru ovde. Nije sad vreme da glumiš kulturu. Gladna sam, jede mi se slatko, Petit.“

– „I ja sam upravo sad govorio kako sam gladan.“

– „Ooooo eksuze mua, msije, abruti. Kako su grubi, još jedan me zakači bez potrebe. Konard! Treba da nađemo nešto da pojedemo, Peti… Ej, juhuuu, Petiiit. Merde, uspori malo!“

Taman što sam uspeo da ubrzam korak, osetio sam kako me Frenči hvata za rukav, i tu je pala poslednja nada da ću je izgubiti u gužvi.

– „Aaaaa, Petit, da nisam uhvatila tvoj rukav, sigurno bih te izgubila. Sreća moja da sam brzo reagovala.“

– „Sreća tvoja,“ ovaj put sam se suzdržao i zadržao misao za sebe.

Izašli smo iz gužve, i krenuli prema prvom kafeu koji smo videli. I iznenada sam zaista dobio ogromnu želju za slatkišima, a Frenči me je samo pratila.

– „Frenči, jede mi se čokoladna torta. Evo ova sa belom čokoladom. Vidi kako je prelivena još svežom čokoladom, pa još sa jagodom na vrhu, mislim da ću da naručim jednu. Sta ti misli…“ zastao sam, jer, dok sam ja gledao u parče torte i pokušao da vodim normalnu konverzaciju sa svojim saigračem, ona je već uveliko jela tortu sa crnom čokoladom.

– „Šta kažes, Petit? Ova čokolada… uuuuu, magnifisant… Dajte jednu istu ovakvu za Petit, ja častim,’’ dok je izgovorila rečenicu, tanjir joj je već bio prazan, pa je naručila još jednu za sebe.

Uzeli smo tanjire, i uspeli da nađemo prazan sto, koji je par sekundi pre oslobodilo dvoje mladih ljudi.

– „Uuuu, onaj dečko je zgodan, nije morao da ustaje, mogla sam da sednem u njegovo krilo, mhmmmm… i da jedem tortu, takav scenario bi mi barem malo ulepšao ovo jadno jutro.“

– „Frenči, dečko je manji od tebe, misliš da bi ti njemu ulepšala jutro tim potezom?“

– „Ohoo, Petit, za tvoju informaciju moje kosti su veoma lake, meso je to koje je teško.“

Oboje smo počeli da se smejemo, i zapravo u tom trenutku sam se po prvi put osetio opuštenim, i kao da sam na trenutak zaboravio da smo na aerodromu sa timom…

TIMOM!

– „Frenči, koliko je sati?!!!“

– „OH MERDEEE!! Petit, u naš avion može da se ukrca još samo pet minuta!“

Dok smo trčali kroz gužvu uspeo sam da izgovorim barem tri četvrtine psovki koje su poznate prosečnom čoveku na par jezika, a mogu da se zakunem da se par ljudi okrenulo za mnom i nasmejalo.

Kad smo konačno stigli do našeg terminala, videli smo da su samo Brazilenja (saigračica iz Brazila, očigledno) i naš trener nervozno čekali ispred terminala, a ceo tim se već uveliko ukrcao.

– „A vas dvoje planirate do Portlanda peške da idete?“ reči su kojim nas je dočekao naš trener, toliko crven u licu da je čovek mogao da se zabrine za njegovo zdravstveno stanje.

Takođe sam imao utisak da su njegovi brkovi (koji su inače bili sedikasti) pobeleli još više u odnosu na trenutak kad sam ga poslednji put video, par sati ranije.

Trener je odmarširao prema ulazu u avion uz jedan jednostavan zamah ruke, signalizirajući da idemo za njim.

Brazilenja je sačekala da trener prođe pored nje kako bi se pridružila nama dvoma.

– „Vas dvoje stvarno niste fer. Ne samo da je čitav tim mogao da ispašta zbog vas, nego se niste ni udostojili da me probudite i povedete sa vama, već ste me ostavili da slušam kako trener smišlja kazne za vas dvoje, i kako Mehikano svima pokazuje svoje žuljeve. Sledeći put idem i ja. ‘Vamo!“

Sad verovatno razmišljate kako smo ušli u avion i živeli zauvek srećno. A zar vam se ne čini da bi to bilo i previše lako, jer da je život tako jednostavan sad bih se, umesto što pišem ovo, sunčao negde na Riuniti, ostrvu pored Mauricijusa? Ali to je bio tek početak dana, a dobar dan nije se osetio u vazduhu. Loše stvari se u vazduhu dešavaju, ili osete, ili tako nešto…

Ušli smo u avion, i naravno izgubili najbolja mesta (naš trener ima rezervacije za 12 igrača, pa smo sedali ko kako stigne). Ceo tim je u polusnu gledao u nas, a Mehikano je promrljao nešto u stilu: „Marikones, mogli su barem flastere da mi kupe dok su šetali po aerodromu.“

Smestili smo se u rep aviona. Do prozora je bilo prazno mesto, pored je bila bakica dobroćudne face (činilo se kao da spava), ja do nje, pa Frenči. Ispred Frenči je bio smešten naš pomoćni trener, Peruanac, koji je poslednjih dana bio veoma nervozan (žena ga je naterala da kupe nov auto, kuče i papagaja koji mu nije dao trunke sna noć pre putovanja).

Avion još nije ni počeo da se odvaja od terminala, kad sam čuo pored sebe glas: „A gde vi putujete, mladiću?“

A zaista gde bih putovao ako smo u avionu zajedno? Možda iskočim iznad Judžina ako ovaj razgovor potraje, nisam još odlučio.

– „Idem do Portlanda, pa do Sijetla.“

– „Aaaa, lepo, lepo. Vidiš ja sam krenula da posetim svoju kćerku i njenu porodicu. Ona živi u Portlandu. Tamo imaju veliku kuću. Imam i dvoje unuka. Ovaj najmlađi ima dve godine. Evo imam i sliku kad je prvi put seo na nošu. Vidi kako je zadovoljan i pun sebe.“

Okrenuo sam se prema Frenči, i otkrio da je njen osmeh protegnut od uva do uva, njoj je izgleda bilo zanimljivo; a kako bi i meni bilo zanimljivo, nisam joj rekao da joj je ostalo pozamašno parče čokolade između zuba.

Ubrzo smo poleteli, a bakica nije prestajala da priča. Tada je već došla na temu kako njen muž misli da ona ponekad puno priča, i da su se sve njene drugarice preselile na Floridu samo da bi pobegle od njenog neprekidnog pričanja. U tom trenutku sam pomislio da možda upravo tad prelećemo preko Judžina, možda i ne letimo toliko visoko.

Upravo smo prošli rođenje njene druge kćerke (i ljubomornu reakciju njene prve kćerke) kada je bakica iznenada zastala sa pričom. Da li je moguće? Podigao sam pogled i video stjuardesu kako se obraća Frenči, a pored nje je stajala devojka bledog lica. Devojka bledog lica, moj heroj.

Stjuardesa nas je zamolila ako bi mogli da smestimo tu devojku negde između nas, jer je imala iznenadni napad mučnine, i ako ne bi bio problem da sedne u našem redu jer su u repu aviona manje vibracije. Stjuardesa nije ni završila rečenicu, a ja sam već bio na nogama gurajući devojku (koja je bila iznenađena brzinom kojom sam reagovao) između sebe i bakice. Bakica je na kraju morala da sedne do prozora, devojka pored nje, a ja sam ipak ostao na svom mestu posle nekoliko bezuspešnih pokušaja da izmanipulišem Frenči da sedne na moje mesto.

Dva minuta, samo dva minuta je bilo potrebno bakici da se opet oslobodi i krene da priča sa devojkom pored mene. Mislim da je priča devojci malo pomogla, jer je zaboravila na mučninu i počela da dobija prirodnu boju lica, sve dok…

– „Vidiš, ovo je moj unuk, prvi put kako koristi nošu.“

U tom trenutku Frenči i ja smo brzo pogledali u pravcu devojke, koja je počela da menja boje brže od disko kugle u klubu sedamdesetih. Istog trena sam pružio ruku (ne, nisam je odgurnuo, mada mi je noga bila u pripravnosti ako joj kojim slučajem glava krene prema meni), uzeo kesu za povraćanje i stavio ispred devojke, koja je u istom trenu ugledala prizor svog doručka u reprizi.

Frenči, koja je bila osetljiva na takve prizore i ja sam to znao, naslonila se i počela ubrzano da diše. Dok je devojka izbacivala poslednje zalogaje svog omleta (znam da je gadno, ali moglo se osetiti), ja sam podigao ruku da signaliziram stjuardesi koja je bila u blizini. Uzeo sam dobro napunjenu kesu, i preko Frenči pokušao da dodam stjuardesi, međutim…

„Ne meni, Petit, ne budi lud“, dok je to izgovarala udarila je rukom kesu, i kesa je odletela na sedište ispred nas. Tajac…

Ja sam brzo reagovao. Uzeo sam prvi magazin koji mi je dopao šaka, prineo faci i počeo da se pravim da čitam dok sam pažljivo slušao reakcije. Frenči se bolje snašla; napravila se da spava.

– „Konća de tu madre! Šta koji đavo? Šta je ovo? Jel ovo neko povratio?“

– „Izvinite gospodine, jedna devojka je povratila i kesa je slučajno završila kod vas“, stjuardesa je pokušavala da objasni, ali naš pomoćni trener je nije saslušao, samo je besno otišao do toaleta.

Glavni trener je ustao sa svog mesta i došao do nas da bolje osmotri šta se dešava.

– „Ti voliš da budeš spreman za sve situacije, Petit?“ gledao je u mene sa malim osmehom koji se video ispod gustih brkova. U tom trenutku sam shvatio da je magazin koji sam ugrabio u stvari bio Uputstvo za izlaz u slučaju opasnosti u avionu, i povrh svega, čitao sam ga naopako.

 – „Evo upravo sad sam gledao koji su sve izlazi u repu, treneru.“

– „I šta si naučio o izlazima u repu aviona?“

-„Nema ih mnogo, treneru.“

-„Samo jedan, da ne poveruješ, Petit.“

Frenči nije mogla da nastavi da se pretvara, i jedno veliko „grok“ joj se omaklo zbog trenerove izjave.

-„A ti, Frenči, više ne spavaš?“ tada je trener skrenuo pažnju na nju, i bio je red na mene da protegnem kez od uva do uva.

– „Ummm, šta? Molim…? Treneru, jeste li to vi? Šta se desilo? Jesmo li stigli?“
Očajna gluma, Frenči, očajna gluma. Sa takvom glumom, ne bi mogla ni statista u indijskim serijama da budeš.

– „Vas dvoje ste veselo krenuli ovo putovanje, zanima me da li će se završiti kako smo planirali ili će se neko ranije vratiti kući. Evo ga pomoćni trener. Tebi bih, Frenči, preporučio da prostudiraš najbliže izlaze iz aviona sa Petit, pomoćnom se neće svideti ako sazna da vas dvoje imate neke veze sa incidentom.“

Ja sam opet zagnjurio glavu u Uputstvo, a Frenči je stavila svoju glavu na moje rame i nastavila da se pravi da spava. Čim je pomoćni trener seo na svoje mesto, cimnuo sam rame da obavestim Frenči da je vazduh čist, i stavio sam slušalice u uši da slušam muziku kako bi mi vreme malo brže prošlo.

Neposredno pre sletanja, trener nas je sve obavestio da imamo malo vremena između letova, pa moramo da se držimo zajedno bez zadržavanja da ne bismo propustili avion. Dok je to govorio, gledao je u Frenči i mene. Zašto, pobogu?

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *