Lepo je leteti – II deo

Konačno smo sleteli, i sad već užurbano koračali kroz aerodrom do drugog terminala. Dok smo prolazili pored grupe ljudi koji su se pripremali da se ukrcaju na let za Denver, pomislio sam kako bih voleo da sam u tom trenutku sa njima, i da se vraćam na univerzitet sa putovanja, umesto što sam tek počinjao naše putovanje. Na trenutak smo zastali kako bi se trener informisao da li idemo u pravom smeru. Dok smo svi gledali u ženu koja je objašnjavala kuda treba da se ide, osetio sam blago tapkanje po ramenu. Okrenuo sam se i ugledao fino obučenog, obrijanog, sređenog starijeg gospodina.

– „Oprostite, da li mi možete reći…..gja gag jagja dg a Denver, ajga Sijet… jagjg ja, a vi?“, slabo sam čuo pitanje, jer je u tom trenutku nagrnula grupa Azijata koji su dosta glasno pričali i smejali se.

– „A, da, taj let je dva terminala iza nas, gospodine, mi letimo za Sijetl,“ bio sam srećan što imam tako dobru moć zapažanja i što sam uspeo da mu pomognem bez problema.

– „Hvala puno, prijatni mladi gospodine,“ okrenuo se i nastavio da ide iz pravca odakle smo mi došli.

Trener je već užurbano koračao napred i ja sam morao da ubrzam korak kako bih stigao ceo tim.

– „Zar taj gospodin nije pitao gde je let za Sijetl, a da ide iz Denvera, Petit?“ upitala me je Brazilenja, mršteći se kao da sam poslao čoveka na giljotinu, a ne avion.

– „Mislim da nije… misliš? Ma nije, šta pričaš…“

Konačno smo stigli do ulaza u avion. „I to 4 minuta ranije,“ po satu Ozija (još jedan moj saigrač, pogađate: iz Australije).

Nakon ovog ukrcavanja, smestio sam se na mesto pored prolaza, odmah iza prve klase. Pored mene je sela Brazilenja, koja je inače bila moj dobar ortak (koliko god da žensko može biti ortak muškom), a pored nje je sela Frenči, do prozora.

Avion je već trebalo da poleti. „I to pre 7 minuta,“ opet po satu Ozija. Upitao sam prvu stjuardesu koju sam uspeo da uhvatim za rukav o čemu se radi.

– „Čekamo jednog starijeg gospodina, javljeno nam je da je promašio let.“

„Aha, hvala,“ u tom trenu mi je pala na pamet jedna dosta smešna misao, ali neeee, nije to moguće.

U jednom trenutku, čula se gužva na ulazu u prvu klasu, i ja sam nagnuo glavu kroz koridor da vidim šta se dešava. Imao sam šta da vidim. Isti onaj gospodin kojeg sam poslao na let za Denver pokušavao je nešto da objasni stjuardesama, dok su ga one smirivale i govorile kako je sve u redu.

A da li je moguće da smo čekali njega i da ja opet imam veze sa situacijom, a povrh svega on je sa stjuardesama koračao u mom pravcu. Opet sam zgrabio prvi magazin ispred sebe i pokrio lice.

Dok su stjuardese sa starijim gospodinom prolazile pored mene, mogao sam da čujem njegov glas kako im objašnjava: „Ali govorim vam, još jedan dečko je na pogrešnom letu. Morate doći do njega, možda je dečku važan let, delovalo je kao da je u žurbi.“

„Gospodine, svi su na ovom letu prisutni, samo smo vas čekali, smirite se,“ prošli su pored mene u trenutku kada su stjuardese konačno uspele da ga ubede da sam i JA stigao na vreme na taj let.

– „Ovo onaj tvoj od malopre, Petit?“

– „Ti si raspoložena za zadirkivanje, Brazilenja?“

– „Pa kad kod tebe uvek ima materijala za zezanje.“

– „Kako bi bilo da pored tebe sedne Mehikano? Čuo sam da mu je pukao žulj, i verujem da bi mogao ceo let da ti priča o tome, a uz malo sreće i ranu bi videla.“

Osmeh joj je nestao sa lica, i ućutala je.

Nisam ni primetio da je trener sedeo prekoputa mene.

– „Nadam se, Petit, da ti nemaš ništa sa ovim gospodinom.“

– „Zašto bi to pomislili, treneru?“

– „Pa, Petit, ili mi se učinilo da si se opet krio, ili si ti baš impresioniran izlazima u avionu u slučaju opasnosti. Ako tako nastaviš, kad se vratimo na univerzitet, šaljemo te direktno na vazduhoplovnu akademiju, zaista bi bilo šteta da tolika strast prema avionima propadne.“

Nisam shvatao o čemu priča, dok nisam pogledao u „magazin koji sam zgrabio kako bih se ponovo sakrio. Opet sam držao Uputstvo u slučaju opasnosti, ali ovaj put nije bio okrenut naopako.

U Sijetlu je trebalo da ostanemo sedam dana, igrajući turnire i mečeve protiv drugih univerziteta. Nažalost, Brazilenja se pred poslednji turnir povredila, i bilo joj je preporučeno da se vrati na univerzitet kako bi što pre počela sa saniranjem povrede. Neko je morao da se vrati sa njom, i pošto sam ja bio najmlađi u timu, a svoj deo posla sam već odradio u mečevima protiv drugih univerziteta, jednoglasno sam proglašen dobrovoljcem i poslat na avion zajedno sa Brazilenjom.

Trener je sve sredio da ide kao po loju i da se nas dvoje sa što manje neprilika i napora vratimo na univerzitet. Ali da je sve tako jednostavno, španskih serija ne bi bilo.

Presedali smo u Portlandu do našeg univerziteta, i ovaj put sam bio malkice srećniji, jer smo samo jednom menjali avione. Ali, kako bi se telenovela nastavila, imali smo opet vrlo malo vremena da uhvatimo let iz Portlanda. Pošto je Brazilenja bila povređena, trener je ugovorio da nju prevezu preko piste šatlom, a ja sam se psihički pripremao za još jedno maratonsko trčanje, pošto sam morao da pokupim led iz kafea na aerodromu (jer je lekar rekao da joj koleno mora biti rashlađeno tokom putovanja).

– „Ne brini, Petit, ima još jedan let danas do univerziteta, za nekih 14 sati.“

– „Samo se ti zezaj, psovaćeš ti na portugalskom ceo let, ako ne stignem sa ledom.“

– „Trči, Petit, trči…“

I tako sam ja kao u filmovima, trčao po led i posle do aviona. Nije bilo muzike, nisam na kraju došao do svoje voljene osobe, ali je i dalje podsećalo na insert iz filma.

Konačno sam stigao do aviona, i u poslednjem trenutku se ukrcao. Trčao sam dosta, i iako sam bio u formi, pritisak mi se povisio i srce mi je ubrzano lupalo. Avion je brzo poleteo i počeo da se podiže sve više i više, pomalo i prebrzo.

Uši su me zabolele do te mere da su se potpuno zapušile i nisam mogao ništa da čujem. Stjuardesa je ubrzo došla i pitala me nešto. Posle uzaludnog pokušaja da joj pročitam sa usana šta me pita, samo sam klimnuo glavom. Posle par sekundi donela mi je kikiriki. Opet me je nešto upitala, a ja sam opet očajnički samo klimnuo glavom. Posle minut, donela mi je sok od jabuke. Opet me je nešto pitala, a ja sam pomislio da ovo može biti sve bolje i bolje, i opet sam klimnuo glavom. Posle dva minuta mi je donela čašu šampanjca. Tad sam shvatio da je klimanju došao kraj. Posle toga sam odlučio da prestanem da klimam glavom i da joj odlučno kažem da ne želim šta god da mi ponudi. Nakon par mojih odmahivanja glavom, nije me čudilo što jedini ja u celom avionu nisam dobio pitu od jabuka, a kasnije mi je Brazilenja rekla da sam odbio da pustim da sedne pored mene devojka za koju se kasnije ispostavilo da je supermodel, i koja se vraćala sa snimanja u Njujorku.

Pa posle svega, znate kako, nekad u životu dobijate kikiriki, sok od jabuke i šampanjac, a odbijate pitu od jabuke i prelepu devojku koja je mogla da rađa vašu prelepu decu u kući sa kaminom i psom koji vam svako jutro donosi novine.

Na kraju dana, važno je potrefiti let, snaći se u gužvi i reći sebi kako je ipak uz osmeh i Uputstvo za izlaze iz aviona u slučaju opasnosti let bio udoban.

Jer, kako god okrenete, lepo je leteti.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *