Ljubica Gojgić: "Novinari moraju da se bore da povrate poštovanje"

Ljubica Gojgić više od 20 godina bavi se novinarstvom, karijeru je započela na radiju Index kao reporterka, urednica i voditelja kulturnog magazina. Sedam godina zatim je pisala za NIN, a od 2001. prelazi na TV B92 kao specijalni izveštač iz Haga.

Kakva je razlika između mladog novinara 90ih i mladog novinara danas, čija je pozicija bolja?

Na žalost mladih novinara danas, nekako mi se čini da je nama, bez obzira na vreme, bilo lakše. Sloboda medija je bila opipljivija, bilo je više nade, više vere. Kod nas 90-tih godina cilj je bio demokratizacija, borba za bolje društvo, za prestanak sukoba, za prestanak ratova, za normalizaciju društva.

Danas je mladim novinarima teško, jer imam utisak da je taj cilj zamagljeniji, da se ne zna ni šta je više cilj. Postoji jedan materijalni aspekt koji je vrlo važan, teže se mladi ljudi probijaju u redakcije. Ono što je najvažnije je da je sve manje ljudi po redakcijama od kojih možete nešto da naučite.

Zašto mislite da se stanje u novinarstvu promenilo na gore posle promena 2000. i zašto se desilo da postoji deficit dobrih novinara?

Novinarstvom se danas bave ljudi koji nemaju ništa pametnije u životu da rade, ali oni nisu najopasniji. Najopasniji su oni koji se predstavljaju kao novinari, a to nisu, koji svoje ime rentiraju i stavljaju ispod tekstova koje dobijaju iz političkih centrala. Na ovaj princip je podsetio urednik „Vremena“ Dragoljub Žarković koji je u svojoj kolumni rekao kako mu se žali jedan urednik tabloida na drugog urednika tabloida i kaže „lako je njemu, on prve četiri strane dobije gotove a, ja samo prve dve.“ Zato je teško novinaru koji hoće pošteno da se bavi ovom profesijom da shvati takvu realnost i da je prihvati, i teško je da je menja ako je entuzijasta i hoće da se upusti u tu borbu.

Radili ste u Francuskoj i Americi. Koliko je tamo drugačiji način rada nego ovde?

Zajedničko nam je da i najveće demokrate vole da mediji o njima izveštavaju lepo. Ako mediji ne izveštavaju lepo onda postoji tendecija da se suzi prostor medijima koji ne izveštavaju lepo, to je jače od političara izgleda. Dakle, i u Americi, u Francuskoj i Velikoj Britaniji, mediji su pod kontrolom. Kod njih možete pritiskati do određene granice posle koje dolazite na otpor profesije. A da biste pružali otpor morate biti situirani, stabilni, ne možete biti bedno plaćeni, ne možete vi pružati otpor represiji ako niste pet meseci primili platu, a to je svakidašnjica u nekim redakcijama. Dakle, novinari za svoj rad na Zapadu dobijaju platu, to je nepobitno, novinari su na Zapadu solidarniji.

U redakciji u kojoj sam ja radila u Pitsburgu postoji jak sindikat, čiji je predstavnik jednom došao mene da pita zašto provodim 10-12 sati u redakciji i dao mi je sindikalnu brošuru da me podseti na pravila kojih se mora pridržavati novinar. Ako se mi ne držimo i ne štitimo jedni druge, onda smo slaba mala konstanta u društvu.

Koliko su naši političari spremni za unakrsno ispitivanje?

U trenutku velike moći najmanje su spremni za to ispitivanje; dok se penju na vlast stalno su na raspolaganju, kada dođu na vlast neki ostanu dostupni, neki postaju nedostupni, i što je jača pozicija manje su spremni da slušaju generalno kritiku, polemiku ili debatni ton. Meni je to uvek čudno zato što niko ko je na taj način gradio svoju popularnost odbijajući da odgovori na neprijatna pitanja, birajući s kojim od novinara će da radi, ignorišući druge novinare ili utičući na redakcije da lepo pišu o njima nije dugo trajao.Ljubica Gojgic_1347551784_420x0

Ljudi ne shvataju da javnost mora da kontroliše političare, mi smo ti koji biramo te političare, mi moramo da znamo šta rade. Oni moraju da shvate da su odgovorni da moraju da polažu račun za svoj rad, a da su mediji ti koji ljudima omogućavaju da budu obavešteni. Dok se to ne shvati, dok se ne vrati jedno poštovanje prema medijima koji je u široj slici poštovanje prema javnosti ljudima koje smo izabrali, neće biti dobro. To je mislim vrlo važno, novinari moraju da se bore da povrate poštovanje, ne samo političara, nego i publike, gledalaca i čitalaca. Izgubili smo to poštovanje pošto publika sasvim jasno vidi koji su tekstovi naručeni, kada novinar nije pitao pitanja zato što to nije hteo ili smeo. Prepoznaje se hrabro novinarstvo, prepoznaju se takvi novinari, mi znamo ko su ti ljudi i znamo zašto cenimo Danicu Vučinić i Olju Bećković, i zašto ne cenimo neke druge ljude i neke druge medije.

Kada ste počinjali i danas, da li Vam je vizija novinarstva ista?

Ideali o profesiji i novinarstvu kao jednom divnom zanimanju vam daje ogromnu moć da promenite tok istorije; neki novinari su obarali predsednike, neki novinari su otkrivali ogromne afere i menjali zaista tok istorije.

Dakle moć novinarstva je velika. Ovo je divna profesija za ljude koji imaju temperament kao što je moj, koji vole da su na izvoru informacija, koji vole da debatuju, koji vole da saznaju, dakle ništa se nije promenilo u mom shvatanju novinarstva. Promenilo se moje gledanje na novinare. Mi smo u redakcije ulazili sa protesta 90-tih godina, demonstracija, mi smo bili angažovani, dakle nekada se i svrstavali u kolonu onih koji su se borili za demokratiju, koji su se borili za to da vi ne možete pokrasti, falsifikovati rezultate sa izbora, jer to nije dozvoljeno, da vi ne možete na ljude koji izađu da protestvuju bacati suzavac, upotrebiti vodene topove, mi smo se za to borili, bili hrabri. Kritikovali smo sve isto, mi smo vladu koja je sastavljena posle 5. oktobra kritikovali, ne štedeći ni sebe ni vladu, vladu Zorana Đinđića. Zoran Đinđić kao premijer kritikovan je za sve njegove greške, kritikovali ga ljudi koji su bili u koloni zajedno sa njim do 05. oktobra. Vladu Vojislava Koštunica takođe. To se tada moglo. Imam utisak da je sve manje prostora da se u sve manjem broju medija danas, otvoreno, argumentovano postavlja pitanje „Kuda ide ovaj brod koji se zove Srbija“!

Imate li još neki savet za mlade novinare?

Pripremite se, na tome će vam biti jako teško ako želite da se bavite ovim poslom na pravi način, ali će vam biti jako lepo. Ako niste hrabri, niste spremni da se suprostavite, onda ovaj posao nije za vas. Mladi novinari su potrebni novinarstvu, kao što su mladi ljudi potrebni društvu na svim nivoima.

Ljudi koje pamtimo kao velike novinare nisu bili oni koji su životarili, nego oni koji su nešto menjali.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *