Svet na dlanu ispisan ručnom azbukom – Helen Keler i En Salivan

O Helen Keler se, kako se čini, ne govori dovoljno, pa se samim tim nedovoljno i zna. Ona nije bila samo gluva, nema i slepa devojčica koja se razvila u samouverenu osobu, završila koledž i borila se za prava ljudi sa oštećenjima poput njenih. Mnogo se više krije iza ovog jednostavnog, a zvučnog imena. Članak je napisan uz konsultovanje autobiografije Helen Keler, kao i pisama koje je njena vaspitačica En Salivan pisala jednoj svojoj prijateljici. Helenina biografija nosi jednostavan naziv Istorija mog života i trebalo bi je pročitati, ne samo zbog obogaćivanja sopstvene ličnosti u kulturnom smislu, već i zbog toga što nam ona pruža uvid u svest nekoga ko drukčije „vidi“ svet.

Osim samih Heleninih knjiga, o njoj postoji mnoštvo članaka na internetu kao i film The Miracle Worker iz 1962. godine, a govori o odnosu En i Helen i o njihovom zajedničkom upoznavanju sveta.

 Ova priča počinje 27. juna 1880. godine u Tuskumbiji, kada je Helen rođena. Kada je imala godinu i po dana obolela je od meningitisa, mada se ne zna je li zasigurno bila u pitanju ta bolest. Oporavila se, ali sa posledicama, bila je gluva i slepa, a pošto je bila previše mala da bi naučila da govori, izgubila je i tu sposobnost. Ipak ona sama, kao i En, navodi da je bilo jako važno za nju što je bar u tom ranom periodu imala očuvana sva čula jer je uspela da zapamti boje, odnosno da shvati da postoje svetlo i tama.

Do sedme godine, bila je prepuštena samoj sebi i gotovo van kontrole. Roditelji koji su je jako voleli, nisu mogli podneti da je vide uplakanu pa su joj puštali na volju u svakom smislu. Bila je izuzetno tvrdoglava, uporna u bilo kojoj nameri koju je želela da sprovede i sve ukućane je podredila svojim željama, kao što bi zasigurno činilo i svako drugo dete bez ikakvog hendikepa, ako bi mu se samo pružila prilika.

Susret sa En Salivan i početak velikog prijateljstva

Preokret u Heleninom životu nastao je kada su njeni roditelji shvatili da je opasno po nju da nadalje bude prepuštena sopstvenim hirovima koje ne ume da kanališe. Najveći njen problem bio je nemogućnost izražavanja onoga što želi. Uspevala je da ukućanima nagovesti jednostavne stvari, ali kod malo komplikovanijih, njen uobičajen jezik pokazivanja rukama nije bio dovoljan, pa je često imala napade plača, bacakanja po podu, razbijanja stvari. Po savetu Aleksandra Grahama Bela pišu Perkinsonovom institutu za slepe i pomoć se pojavila u vidu En Salivan, mlade vaspitačice, koja je i sama bila gotovo slepa ali joj se vid delimično povratio pa je donekle mogla da razume Helen na tom nivou. Došavši kod Kelerovih, En je bila zapanjena Heleninim ponašanjem: ona je na najmanje odbijanje da joj se ispuni želja dobijala histerične napade, lomila prvo što joj dođe pod ruku, za stolom nije imala manire već je uzimala hranu iz svačijeg tanjira. Komunicirala je sa ukućanima znacima koje je sama izmislila i koje su oni razumeli. Prvi korak je bio odvojiti je od ukućana na nekoliko dana jer bi u suprotnom Enin trud bio uzaludan. Otišle su u izdvojenu kućicu Heleninih roditelja gde je posle mnoštva napada plača devojčica postala mirna i tiha, zadubljena u posao koji bi joj zadala En.

Vaspitačica je prvo počela da je uči ručnoj azbuci, gde je jedna Helenina ruka bila iznad članka učiteljice kako bi pratila pokret, a na dlanu njene druge ruke učiteljica joj je „otkucavala“ reči. Učila ju je prvo jednostavnim rečima, na primer: „lutka“, „knjiga“, „krčag“. Prelom je nastao onda kada je Helen naučila da svaka stvar ima svoje ime, što i ona u svojoj knjizi, a i En Salivan navode kao trenutak od koga je sve počelo. Pošto Helen nije mogla da razgraniči koja reč označava „krčag“, a koja „vodu“ učiteljica ju je odvela napolje, stavila joj ruku pod mlaz tekuće vode i polako otkucala tu reč na njenom dlanu. Helen je od tog trenutka bila preobražena, i već u  povratku kući naučila je mnoštvo novih reči, iako je to bilo samo nekoliko koraka.

Evo šta je o toj ključnoj epizodi sa vodom rekla sama En u jednom pismu: „(…) izašle smo napolje do crpke za vodu, i dok sam crpla vodu, dala sam Heleni da drži krčag ispod cevi. Dok je hladna voda tekla puneći krčag, otkucala sam u Heleninoj slobodnoj ruci: v-o-d-a. Ta reč, tako blisko spojena s osećajem hladne vode izgleda da ju je zaprepastila. Spustila je krčag i stajala kao prikovana, a nova svetlost ozarivala joj je lice; (…) tada se spusti na zemlju i upita za njeno ime, za ime crpke i rešetke, i odjednom se okrete i upita kako se zovem.

Od tada ju je sve zanimalo, i postepeno je učila da za sve postoji naziv, i da sve može da se objasni. To ju je preporodilo i ohrabrilo u tolikoj meri da nikada nije bila umorna od učenja i stalno je želela da sazna još nešto.

 Njena radoznalost postaje sve jača

Helenino napredovanje ipak, nije išlo tako naglo. U prvo vreme ona je učila jednostavne, svakodnevne reči da bi je potom učiteljica poučila i apstraktnijim kao što su „gore“, „dole“, „misliti“, „osećati“, „pretpostavljati“, „zaboraviti“, „ljubav“ itd. Koristila je svaku priliku da je pouči i uvek je, kako kaže, govorila punim rečenicama, upotrebljavajući i reči koje njena učenica ne zna, sigurna da će ih ona vremenom razumeti i staviti u pravi kontekst:

(…) cela rečenica ponovljena mnogo puta u toku dana, mora se, vremenom, urezati u njen mozak i ona će postepeno početi da je upotrebljava.“ Razvoj se nastavljao pa je devojčica počela da pita i: ko je stavio piliće u jaja ili šta su to boe, koje je boje njena kosa… En je tu njenu i uopšte uzev, dečiju radoznalost smatrala vratima kroz koja dete ulazi u svet razumevanja i razmišljanja. Kroz neko vreme, osvestila se u njoj i ideja da nije kao ostala deca. Učiteljica u jednom od svojih pisama kaže: „Pre neki dan me upitala: „Šta rade moje oči?“ Kazala sam joj da ja mogu videti stvari svojim očima, a da ih ona može videti pomoću svojih prstiju. Pošto je jedan trenutak razmišljala, otkuca: „Moje oči su rđave!“, a zatim to izmeni u „Moje oči su bolesne!“

En se često suočavala sa komentarima da preopterećuje svoju učenicu znanjem, ali zapravo je Helen sama želela da sazna što više: “(…) ona je stalno u stanju neke grozničave uznemirenosti dok god je svesna da ima nečega što nije shvatila. Ne sećam se da je ikada bila voljna da ostavi neki zadatak kada je osećala da je u njemu bilo ičega što nije razumela. Ako bih predložila da neki aritmetički problem ostavi za sutradan, ona bi odgovorila: „Mislim da će mi ojačati um ako to uradim sada.

Kasnije, kako je ova neobična devojčica rasla, počela je da postavlja komplikovana pitanja: ko je stvorio zemlju i more, zašto je Sunce vrelo, gde je bila pre no što je došla kod svoje majke i tako dalje. Njena interesovanja i pitanja, kao što vidimo, nimalo se ne razlikuju od onih kod prosečnog deteta koje nema hendikep. Njena radoznalost odvela ju je na koledž gde je studirala književnost i istoriju uz pomoć En koja joj je neumorno ručnom azbukom ispisivala ono što su profesori na predavanjima govorili i pomagala joj da savlada gradivo. Helen je čitala knjige pisane Brajevom azbukom, i naučila nemački i francuski. Volela je da čita klasike poput Šekspira, Homera ili Šilera. Takođe je i mnogo pisala. Njene rečenice su vrlo bogate, pisane tako da se ne primećuje da dolaze od nekog ko ne čuje i ne vidi. Opisivala je, na primer, Nijagarine vodopade i način na koji voda huči, na tako efektan način da bismo ukoliko ne znamo ko iza teksta stoji, teško pogodili da ne može da čuje. Istrajna i odlučna, Helen je naučila i da govori, stavljajući ruke na usta govornika kao i na grlo, da bi osetila zvuk. Ipak, do kraja života govorila je sa jakim akcentom i ponekad teško razumljivo. Zanimljivo je da je bolje govorila nemački nego engleski jezik što se akcenta tiče.

Nesumnjiva je Helenina inteligencija, upornost i duhovna uzvišenost, ali je ona imala nekoliko prednosti, koliko god to neprikladno zvučalo u odnosu na prirodu njenog hendikepa. Kako je i njena učiteljica rekla, Helen je tako priželjno učila jer je to bio njen jedini način da upozna svet, i ništa joj nije spolja odvraćalo pažnju kao što bi zasigurno detetu koje vidi i čuje. Sem toga bila je vrlo uporna, ali je iznad svega imala divnu saputnicu kroz svet znanja – En Salivan, koja joj je bukvalno posvetila život, ne odvajajući se od nje sve do smrti. Helen i ona su zato bile izuzetno vezane jedna za drugu. Kada je En umirala, Helen ju je držala za ruku.

Helen i njena učiteljica su zajedno putovale i učile jedna od druge, i nikada se nisu odvajale, čak ni kada se En udala za Džona Mejsija. Posle smrti En, o Helen je brinula Poli Tompson.

Sama Helen Keler verila se sa Piterom Faganom u vreme kada je imala 36 godina, ali se zbog protivljenja njene porodice ta veza nije ostvarila.

Priča o Helen Keler i En Salivan trebalo bi da bude češće pričana, kako bi se ljudi koji nemaju nikakav oblik hendikepa podsetili šta sve mogu sa samo malo upornosti i želje. Helen i En su mnogo truda uložile u stvari koje su „običnim“ ljudima jednostavne i lako saznatljive. Ne smemo da zaboravimo koliko su važna čula i moći izražavanja koje imamo. Kroz čitanje Helenine biografije ceo svet izgleda drukčije i svakako, neizmerno dragocenije. To što svakog dana doživljavamo kao obično zapravo je pravo čudo, uči nas Helenin život. Podsetimo se zato, bar povremeno, koliko toga zapravo imamo.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *