Imaj vere

Sveštenik koji stoji ispred mene u redu uporno ponavlja Ne sudite, da se vama ne sudi, jer će vam se suditi sudom kojim vi sudite, i meriće vam se merom kojom vi merite. Čuje se aplauz i govornik silazi sa bine.

– SLEDEĆI!

Uskoro ja dolazim na red. Ne volim da držim govore. Te oči mase koje gladuju i žele da ih nahraniš rečima koje žele da čuju su neopisivo ružna stvar. Taj aplauz dok silaziš sa bine jer si pričao o nečemu u šta ne veruješ. Na sve to dodaj da ti ne možeš bez njih, ali oni uvek mogu naći novog. Zato uvek pričaj ono što žele da čuju. Ako želiš da živiš onda moraš da ih hraniš, vrlo je prosto. Hrani ih. Sve što ti traže – daj. Sve što im vidiš u očima – daj.

Ne brini ako kažeš nešto za šta ti neko ko se ne slaže može protivrečiti. Dok god si zajedno sa masom, ne brini. Pusti ih da se upecaju na ideju da mogu da spreče nepravdu tako što će ukazati na nešto očigledno pogrešno što masa tako lako guta. Masa ne voli to. Ne voli pecaroše. Oni lažu. Svi što misle drugačije su lažovi. To je istina. Ubedi sebe da je to istina. Još važnije, ubedi njih da je to istina. To je istina.

– SLEDEĆI!

Svako od nas je spremio neku potresnu priču. Emotivnu. Igramo na kartu emocije. Naš džoker ili kec u rukavu, zavisi od igre. Ne pokušavaj da im objasniš da emocije mogu biti toksičan teret. Da jednom kada zariju kandže u tvoju savest, mogu da upravljaju tobom zauvek. To nije na tebi. Ti nisi pozvan zbog toga. Ljudi vole da pričaju o konačnostima, ali ne kada im to ne ide u prilog. Radi se samo o selekciji. Selekcija misli, reči i dela. Selekcija stvari u koje verujemo. Veruj da ćeš se popeti na binu. Da ćeš održati govor, da će te ispratiti aplauzom, da će ti dozvoliti da siđeš. Jer ti želiš da misliš o njoj. Veruj da ćeš moći opet misliti o njoj. Ti si sebičan, ne zaboravi to. Kada pomisliš da su oni ljudi u masi monstrumi, ne zaboravi da si ti taj koji ih hrani. Samo pročitaj onaj potresan govor što si spremio i završi s tim.

– SLEDEĆI!

Ne mogu da poreknem da u par situacija nisam razmišljao o samoubistvu. Možda se podsvest sada sama pobrinula za to. Zaboravio sam govor u knjizi koju sam čitao sinoć. I to komedija. Stvarno je komično.

I dalje mogu da se izvučem. Adaptacija. Poslušaću govore ljudi pre mene i sročiti nešto slično. Ionako svi pričamo isto. Nije da to već ne radimo i van scene, van ovoga. Evo, prva stvar, ako ne znaš šta – vrati se na pravdu i slobodu. Eventualno jednakost. Moralne vrednosti. Kada ne znaš gde dalje, uvek pomeni to. Svi pričaju o tome. Samo pomeni i masa će preuzeti.

Na sceni je neki novinar, s obzirom na broj kontroverznih informacija koje izlaže, ali možda je i pesnik, s obzirom kako ih saopštava. Govori da je subjektivan, ali da i pored toga priča objektivnu istinu. Obraća se u stihovima. To je jedan od načina. Pričaj kao besednik. Recituj pesmu. Pesme. Masa voli te stvari. Pričaj što kraće. Stvori iluziju da pogađaš suštinu. Što kraće. Dve-tri reči. Samo suština. Već ti dobro ide. Samo ga još malo isprekidaj. Pričaj o miru – kako ga više nema, kako ga želiš nazad. Kako ga zaslužuješ. Onda malo promeni pristup. Koristi teške reči. One što ulivaju strah. Sumnju. Mržnju. Očaj. Iskoristi emociju. ISKORISTI. Jako važna reč. Moramo da iskoristimo! Ovo je naša šansa! Sad il’ nikad!  Prodaj sliku o miru i zatim ga napadni idejom da neko može da im ga uzme. To oni žele. Da ih raspališ iznutra. Da osete nešto, bilo šta. Postavi neka retorička pitanja. Kome? Čemu? Koga? Čega? Dativ. Genitiv. Naglasi svaki slog. SU-ŠTI-NA. Onda svedi na jednu reč. To. Masa. Traži. Jednostavno. Vrlo. Jednostavno. Pruži. Šta. Žele. Naglasi svaku tačku. Tačka je presudna. PREsudna. Ljudi presuđuju pre tačke. Ali nemoj to da im kažeš. Stani kod tačke. Par sekundi. Neka razmisle. Ali ne dugo. Ne dozvoli potpunu tišinu. Kreni opet. Isto. Ne menjaj. Upakuj drugačije. Oni neće videti razliku. Oni pamte samo što žele. Vidiš da možeš. Dve-tri reči. Želeće da im kažeš onu reč. Tu ne smeš da ih razočaraš. Kaži. Ali koja je to reč koja zaslužuje aplauz?

– SLEDEĆI!

Ređamo se kao na proizvodnoj traci. Nema veze što svako priča apsolutno isto. To je poenta. Istorija više nije važna. Ljudi ionako pamte samo bitke i ratove. Ljudi pamte samo ono što žele. Zato ih uporno i ponavljaju. Želimo da uđemo u istoriju. Postoji mnogo načina. Ali njihovi su dosta lakši od ostalih. Pogotovo kada nisi sam. Kada oko tebe stoje redovi i redovi mase.
Vidiš, to ali – to moraš da smanjiš. Nisu te doveli tu da im ti kažeš ali. Možeš ti to da okreneš i da upakuješ u rečenicu koja im odgovara. Ali – ALI – inicijalan prizvuk tog ali će ih podsetiti na sva ona loša iskustva i situacije kada su je čuli, na sva odbijanja i sukobe. Podsetiće se da se nije svako uvek slagao sa njima. Ne želiš da ih podsetiš na to. Ako baš moraš, tada upotrebi onu reč, ionako ćeš kad-tad morati, ukoliko želiš da preživiš.

Znam dobro koja je to reč. Užasna reč. Jednom kada je čuješ u sebi ne možeš da je oteraš. Možeš da plačeš – neće nestati. Možeš da vrištiš – neće nestati. Jedino što možeš da uradiš kako bi odložio ponovno suočavanje sa njom jeste da razmišljaš šta sve možeš da kažeš pre nje. Mi smo užasna stvorenja kada možemo posle svega da je i dalje koristimo. Da se pozivamo na nju. Užasna.

– SLEDEĆI!

Na scenu stupa mladić pun energije. Željan promene. Otvara sa Dokle više? Mali zna radnju. Opasno je to. Ruke mu lete na sve strane. Priča o deci koju nema. Priča o državi koja ne postoji. Koja nikada nije postojala. Priča o onima što su na putu našeg cilja. Kako mi moramo da pobedimo. On prosto dominira. Još jedna važna reč. Sloboda. Jednakost. Pravda. Zna, jednostavno zna. Kada, kako, kome. Odličan je. Citira. Da, citati – ne zaboravi citate! Da bi zlo pobedilo dovoljno je da dobro ne uradi ništa. Pa to prosto rastapa i najhladnija srca. Daj im par sekundi da razmisle o tome. Sada kratak osvrt na onu o mudrom Indijancu – o tome da hraniš dva psa u sebi, dobrog i lošeg. Pobeđuje onaj kojeg hraniš više. Vadi stvari iz konteksta. Laži. Hrani lošeg psa. Ne možeš ga zaustaviti sada. Neosnovan bes, mržnja i potreba za dokazivanjem upakovana u davno napuštene ideale. Sada je prilika. ISKORISTI PRILIKU. Kakvu će on moć imati sutra. Mislim da oni nisu svesni toga. To je važno, ne koristi reč moć, sem ako nije u sklopu Moć naroda, Božija moć, ili već tako nešto. Onda ona reč. Jednom, dvaput. Kreće polako i onda nastavlja sve jačim ritmom. Kao voz. Svi se sada penju na voz. Ne možeš da zaustaviš taj voz. Užasna reč. Užasni putnici.

Sveštenik se nasmeja i poče da se moli.

Na kraju, aplauz. Sve se završava aplauzom. Fantastična predstava momče. Gromoglasan aplauz. Silazi sa bine. Aplauz oslobađa.

– SLEDEĆI!

Sada sam siguran da se sveštenik moli za Đavola.

– Oče… – Ne volim da im se tako obraćam, zašto to radimo, tako se ne obraćam ni svom ocu, a i kada pokušam, to Oče me nekako blokira; Oče – reči koje koče. I to je važno. Uvek napravi neku foru. Glupu. Bolje da je glupa. Neće razmišljati o njoj. Nasmej se a oni će pratiti. Kao i uvek. – … zašto se molite za njega? Zar on po vašoj veri nije kriv za svu nesreću ovoga sveta?

– Zato se i molim za njega. Njemu je naša molitva i oprost najpotrebnija. – prekrstio se. I ovo je inače citat, ali nemam srca da mu to kažem.  – Mi smo ionako,- poče da pravi čudne grimase pokušavajući da se nasmeje – Božiji narod,  najpravedniji,  bezgrešni, oni koji su bili tlačeni vekovima. Ali ne više. Više se saginjati nećemo. Pravda će konačno pobediti. Od sada pa nadalje, za Boga i otadžbinu!

Pravim korak nazad – Ma šalite se. Kao fora. Ne verujete valjda zaista u to?

– Ne. – Odmahuje glavom. – Naravno da ne. Samo se spremam za nastup.

Prilazi mi dok kida lanac na kojem je držao krst i sada je krst u mojoj šaci. Drugom mi predaje Bibliju. – Oprosti. Ja to ne mogu poneti gore. Ja nisam dostojan ove svetinje. – Ovo je prva iskrena stvar koju sam čuo danas. Klimam glavom a on se zatim se okreće i izlazi na scenu. Pre nego što su ga obasjala svetla pozornice, pre nego što su ga drugi spazili, dobacuje mi Mateja 7:1-5.

Jevanđelje po Mateji, 7:1-5:

Ne sudite, da se vama ne sudi. Jer će vam se suditi sudom kojim vi sudite, i meriće vam se merom kojom vi merite. Zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvna u oku svome ne primećuješ? Ili, kako možeš reći bratu svome:
Stani da ti izvadim trun iz oka tvoga, ti koji imaš brvno u oku svome?
LICEMERE, izvadi najpre brvno iz oka svoga, pa ćeš onda videti kako ćeš da izvadiš trun iz oka brata svoga.

Sveštenik počinje govor sa božanskom nagradom koja ih čeka, a u masi se pojaviše ikone svetaca o kojima mnogi, verujem, nisu nikada ni čuli. Poziva ljude da ostanu pravedni i dostojanstveni do kraja, jer samo tako mogu da računaju na nagradu od njihovog Spasitelja.

Ako je jedina stvar koja te drži pravednim i iole pristojnim očekivanje da će te neko, čuj neko, da će te On nagraditi, onda nisam baš siguran da si dostojan toga. Briši to, ne smeš to da im kažeš.

Pravi pokrete rukama kao dirigent, naizmenično ih povlači ka i gura od sebe. Uzima i daje. Katarza. Uzima njihovu mržnju, prema sebi i drugima, kao i njihov strah, apsorbuje sve njihove emocije, zatim ih prerađuje i kroz govor vraća u obliku ideje da je sve to opravdano.

Nemoj da se trudiš da im oduzmeš strah. Taj strah je njima preko potreban. Ako naprave neku glupost uvek će moći da se pozovu na taj strah. Uradio sam to jer me je bilo strah! Za mene, moju decu. Za vašu decu, za sve nas. Ne brini, i oni znaju da nabrajaju. Nisi se setio ničeg novog. Kao što u Monopolu imaš kartu za izlazak iz zatvora, tako oni imaju strah. U Monopolu je to Šansa, u životu je to pravo.

Vrši odličnu selekciju stihova. U nekom drugom životu mogao bi da bude sasvim dobar DJ. Želim da mu predložim par, ali me neće videti, sada ne može, a i ne želi.

Ko je među vama bez greha neka prvi baci kamen na nju. Na primer to. Ali nemam pravo. Nije na meni.

To je problem. Ideja vere u religiju bi bila potpuno razumna da mi stalno ne vršimo selekciju verovanja i shvatanja tih verovanja kako nam u tom trenutku odgovara. Ideja vere u ljude bi bila potpuno razumna da mi nismo toliko selektivni oko osobina koje (ne) vidimo, tj. koje (ne) želimo da vidimo u drugima. Ideja selekcije bi bila potpuno razumna da mi umemo da je primenjujemo tamo gde to zaista imamo pravo i gde je to zaista moguće. Vidiš da umeš – nabrajaj, ostavljaj osnovu rečenice i menjaj samo po par reči – to ubeđuje ljude da pričaš nešto dubokoumno. Od suštinske važnosti. SU-ŠTI-NA.

Mislim da znam šta ću da im kažem. Samo ne smeju da mi ulove pogled.

Sveštenik uzviknu Amin na šta masa odgovori aplauzom.

– SLEDEĆI!

Moj izlazak na binu prati škripa dasaka. Znaju. Znaju da ti nisi jedan od njih. Moraćeš da se potrudiš. Stojim na predviđenom, obeleženom mestu i gledam u kanap koji se polako spušta i staje pored moje glave. Tražim bilo šta samo da ih ne pogledam. Tišina raste. Ne dozvoli tišinu, ni po koju cenu. Tišina doziva monstrume. Zatvoriće oči i pogledati tamu koja je unutra. Videće monstruma koji se hrani ostacima njihove humanosti. Pokušaće da pobegnu. Trčaće brže nego ikada po lavirintu koji godinama gradi njihova savest. Nekako će pronaći hodnik što ih vodi do spasa. Videće vrata ispod kojih dopire nebeska svetlost. To je izlaz. To su njihova vrata. Ući će, zaključaće se, osećaće se sigurno. Potpuno bela soba koja oslikava čistotu njihove duše. Ali to je samo fasada. Belina i čistina, a ustvari praznina (Bravo pesniče!). Ogledalo je na sred sobe. Naravno, ram je od čistog zlata. Ako nešto ne možeš da promeniš, ako ne možeš da se nateraš da veruješ u nešto, ti ga pozlati. Jednom kada platiš onda veruješ. Ljudi ne vole da veruju da su bacili novac. Ne vole da veruju da su pogrešili. Oni žele da veruju da će u tom ogledalu konačno videti svoje lice. Do toga neće doći. Ovako ili onako, videće monstruma. On ih čeka tamo preko, crn, ogroman, sa parom koja mu izlazi iz nozdrva, spreman da im uzme i ono malo vrednog što je preostalo. Zato oni uvek razbiju ogledalo. Krik koji ispuštaju dok im se delovi stakla zarivaju u dlanove je najtužnija stvar na svetu. To je ono što ih konačno natera da otvore oči. Sada znaju da znaš. Sada ne smeju da ti dozvole da kažeš nekom drugom.

Zato ne dozvoli tišinu. Hrani monstrume. Dok je sit, on je uspavan. Dok spava, nije opasan. Kaži ono što uvek kažeš. Kaži ono što svi kažu. Kaži pravda i oni će besno klicati. Kaži sloboda i oni će podići pesnice.
I onda konačno kaži ubij i oni će zapaliti baklje. Kaži ubij i siđi sa pozornice. To se od tebe očekuje. Ako ne kažeš ti, reći će drugi. Ako ne krene od tebe, počeće od nekog drugog. Počeće od nekoga iz mase. Glas će uzdići oni koji nemaju pravo. Čuće se oni kojima emocije zamagljuju razum. Počeće od najhrabrijih koji uzdižu glas samo kada je masa tu da ih zaštiti. I ti to možeš. Zaštiti se masom. Ako ne kažeš ubij, slomiće se na tebi. Ako ne kažeš ubij, ubiće tebe. Ako kažeš ubij, ti ćeš biti kriv isto koliko i oni.

Ne razmišljaj, samo vozi, vozi, vozi. Uskoči na voz. Sada ionako nije važno. Samo se pridruži. Predugo smo ćutali. To su te rečenice, iskoristi ih!

Tišina raste. Što više razmišljaš o njoj ona postaje sve veća. Tražiš pravi trenutak da je prekineš. Ti čekaš a ona prerasta u nešto što ti ne više ne možeš da sagledaš, kamoli prekineš. Ako ne krene od tebe, počeće od nekog drugog. Šapat se širi iz centra. „Najhrabriji“. Voz polako kreće. Neka gromada od čoveka se popela na binu. Dželat, ko drugi. Oni više nemaju vremena. Da su samo imali više vremena.

Ubij… ubij… ubij…

Vreme.

Ubij… ubij… ubij… ubij…ubij… ubij…

Njima je potrebno vreme.

Ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij…

Možda će shvatiti ako im daš vremena.

Ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij….

Možda neko u tom vozu želi da siđe. Možda bi sišao ako bi voz stao samo na kratko. Voz možda stane ako ti dozvoliš da te pregazi. Ti to ne znaš. Možda bi bilo drugačije ako im daš izbor. To je jedina razumna stvar koju sada možeš da uradiš.

Ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij… ubij…

To je to. Ti ne znaš. Zato ćuti. Nije na tebi da sudiš. I ti si grešan. I ti si sebičan. Ti samo želiš da ti ona pruži ruku. Samo ćuti i ne uzimaj im vremena. Neke stvari jednostavno nisu na tebi. Ćuti i daj im izbor. Imaj vere da će naći pravi put. Imaj vere da će ljudskost preživeti.

U redu je verovati u to.

Dželat mi navlači masku. Hvala. Više ne vidim svetla pozornice. Sada vidim samo nju. Prelepa je. Pruža mi ruku.

And rise with me forever, across the silent sand,
and the stars will be your eyes, and the wind will be my hands.

Zatezanje kanapa i propadanje tela je propraćeno aplauzom mase. Aplauz ubija.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *