Vatreni ples i pesma duše – flamenko

A biti flamenko znači ovo:

imati drugačije meso,

dušu, strasti, kožu, nagone i želje;

drugačije gledati na svet,

osećati ga celim srcem;

osećati kob svesti,

muziku u damarima,

divljinu i nezavisnost,

radost i suze,

i tugu, život

i ljubav kako gasnu;

mrzeti ustaljeno,

postupke što uškopljuju;

opijati se pesmom,

vinom i poljupcima;

načiniti od života

prefinjenu umetnost,

hirovitu i slobodnu;

ne prihvatati okove osrednjosti;

staviti sve na kocku;

osećati ukus, dati se, osetiti se,

živeti. Eto to!

Tomas Boras

Elegija pevača flamenka

Umetnost flamenka se odnosi, sa jedne strane, na umetnost koja obuhvata ples, pevanje i sviranje na gitari, a sa druge, na poseban stil života andaluzijskog naroda. Umetnost flamenka je takođe izraz sazrevanja čoveka. Kroz sadržaje kojima se bavi i forme kroz koje se izražava, dočarava nam uslovljenost, dinamičnost i ritmičnost tog sazrevanja.

Flamenko nije baš uvek pravilno shvaćen. Obično ga ljudi vezuju samo za ples. Mnogi odlaze u barove gde se izvodi flamenko samo da bi gledali ples i uglavnom nemaju interesovanja za muziku. Flamenko je u suštini prvo pevanje pa tek onda ples, gitara i ostalo. Malo je onih koji znaju šta je flamenko, odnosno gde i kako je sve počelo.Flamenko.

Buđenje svesti

Španska muzika je sve do XIX veka bila pod uticajem kultura koje su se razvijale na tom prostoru, jevrejske, indijske muzike, a najviše pod uticajem italijanske opere. Tokom XIX i XX veka pokušava da se kroz nacionalnu muziku probije i predstavi na širem evropskom i svetskom nivou.

U skladu sa romantičarskom težnjom da se izgradi nacionalno muzičko biće, jeste i uspon flamenka (flamenco). Ovaj autentičan iberijski spoj pesme, muzike i igre, karakterističan za jug Španije, predstavlja sintezu različitih muzičkih tradicija – prehispanske, antičke, vizantijske, arapske, jevrejske, i na kraju indijske, uz vidljiv pečat romske kulture, koja mu je dala njegovu današnju formu i dušu. Iako je nastao kao muzički izraz obespravljenih manjina istočnjačkog porekla, vremenom flamenko postaje obeležje i duhovni okvir čitave andaluzijske umetnosti.

Pretpostavlja se da je naziv nastao spajanjem španske reči flama (vatra, plamen) i enco ili endo, sufiksa koji označava kvalitet nečega. U doslovnom prevodu flamenko znači plameni ili vatreni.

Različiti oblici flamenkaFlamenco.

Kao što je već pomenuto, sama suština flamenka je pevanje kome su kasnije dodati ples i gitara. Pesma je emotivna, tragična i mistična, a njen najkarakterističniji izraz je tzv. kante hondo (cante jondo), „pevanje iz dubine“ koje prenosi osećanje univerzalnog bola, tragike postojanja i zle kobi. Kante hondo se javlja u različitim oblicima : tona (toná), sigirija (siguiriya), saeta (saeta), solea (soleá), petenera (petenera), itd. Najznačajnija među njima je sigirija, poznata i kao „ciganska sigirija“ koja prati flamenko i daje mu potresan i emotivan ton. Peva o neutešnom bolu, bez nade i predaha, prate je bolni uzvici izvođača koji peva drhtavim glasom punim očajanja. Saeta je nastala kao deo religioznih obreda. Peva se svečanijim tonom koji podseća na jevrejsko pojanje i poziva na molitvu. Solea, pesma ozbiljnog izraza, dobila je ime od reči soledad (samoća ili usamljenost), te je to i preovlađujuće raspoloženje u ovoj kompoziciji. Na kraju, petenera, sporog ritma i tužnog izraza, vezuje se za tragične legende. Pesmom dominiraju melanholija i snažno osećanje tuge. Jezik kante honda je narodni jezik andaluzijskog dijalekta, prepun ciganskih reči i gramatičkih grešaka. Pevači i pevačice se nazivaju cantaor i cantaora, a igrači i igračice bailaor i bailaora što je, iako nepravilno, vremenom prihvaćeno kao deo flamenko terminologije.

Razvoj flamenkaflamenco

Flamenko je, u svom razvoju, prošao kroz nekoliko faza. Prvobitno nije bilo gitarske pratnje (pevanje a palo seco) ni profesionalnih izvođača, a plesalo se i pevalo na privatnim zabavama, u dvorištima i krčmama. Potom nastupa zlatno doba, nakon 1860. i traje do 1910. godine. U ovom periodu otvaraju se posebne kafane u kojima se izvodi flamenko (cafés cantantes), osnivaju se škole za profesionalne flamenko izvođače, uvodi se gitara kao nezaobilazan element spektakla, diferenciraju se muške i ženske tehnike igre, itd. Ubrzo flamenko osvaja pozorišnu scenu i balet te ovaj period možemo nazvati i flamenko operompera flamenca). Nije isključeno da je flamenko u svom razvoju bio inspiracija mnogim kompozitorima i pesnicima, poput Manuela de Falje i Federika Garsije Lorke, koji su mu kao originalnoj umetničkoj tvorevini posvetili posebnu pažnju.

Najpoznatiji i moglo bi se reći najznačaniji španski muzičar XX veka, naročito kompozitor flamenko muzike jeste Fransisko Sančez Gomes (Francisco Sánchez Gomes), poznatiji kao Pako de Lusija (Paco de Lucía).PacodeLucia Prvi je španski gitarista koji je dobio počasni doktorat čuvenog Berkli koledža za muziku iz Bostona, sinonim je za flamenko gitaru i istovremeno jedan od najoriginalnijih umetnika ovog žanra. U svojoj višedecenijskoj karijeri, Pako de Lusija je preneo slavu flamenko muzike širom sveta. Iako je tokom čitave karijere ostao veran svojim muzičkim korenima, uvek se trudio da bude originalan i drugačiji, da se „jednom rukom drži za tradiciju, a drugom čeprka, kopa na drugim mestima, pokušavajući da nađe nešto novo što može da uvede u flamenko.”

Umetnost flamenka prepuna je najrazličitijih osećanja, bazirana je na razmeni tih emocija između izvođača i publike. Jezik osećanja pomaže izvođaču da se izrazi i otvori pred publikom koja ga razume i sama emotivno učestvuje u izražavanju. Moguće je izraziti najrazličitije nijanse tuge i najrazličitije nijanse besa. Za umetnika flamenka najveći izazov je da se ne pretvara i ne kopira tuđi stil, nego da bude to što jeste, a sa druge strane, ovaj zahtev je upravo i najteži.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *