Godina prođe, semestar nikad (prvi deo)

Sećam se davno, još sam bila mlada, da mi je neko pričao kako je studiranje najbolje doba života.

Možda zbog toga što je tada hleb koštao tri dinara, ili zato što je Montevideo bio realnost a ne još jedna u nizu mašina za štampanje para, dok su se ljudi koji se leše po klubovima zvali pijanice i probisveti ali šta god da je u pitanju studiranje sada je sve osim bajke.

I tako se ja, jedna sasvim prosečna devojka koju ćete videti na ulici i nastaviti ne obazirujući se na taj događaj, uputih na fakultet. Ni bogata ni siromašna, ni ekscentrična ni dosadna, ni visoka ni niska, u svemu između. Rekoh sebi posle srednje škole “sramota je ne juriti visoko obrazovanje”, upecaše me novine i televizija na tu foru.

Razmišljam, nisam glupa, neću imati nekih većih problema.

HAH.

Ustala sam ujutro, apsolutno zgrožena niskoćom broja koji se manifestovao na alarmu. Ipak, mislim u sebi ajde Irena, budi ljudsko biće, ustani da živiš. Iskočih i obukoh se najbolje što sam mogla – majica na noge, pantalone oko vrata i šal na glavu. Iz drugog puta potrefila sam sve sem džempera koji je bio okrenut naopako ali, svi mi grešimo.

Pošto imam tu abnormalnu privilegiju da živim i studiram u Beogradu, jahanje gradskim prevozom mi nije strano. I dok čekam tramvaj trpim poglede jer cupkam na stanici od nervoze i hladnoće, a i da ne zaspim stojeći. Posle određenog vremena, kočija stiže – u modernizaciji ne smrde konji nego beskućnici koji spavaju na zadnjim sedištima ali drugačije se stići ne može.

Dok trčim sa stanice da baš ne kasnim više od akademskih 15 minuta, na um mi padaju sve stvari koje sam zaboravila da ponesem, recimo pernicu, labelo, snove i životne aspiracije.

Ulazim u pun amfiteatar gde većina ljudi duševno odumire od umora i generalne nezainteresovanosti, ali ne zaboravimo par dežurnih ranoranioca koji su se razjapili u punom mahu od viška energije stečene novim danom. Sedam što dalje od njih. Profesorka naravno još uvek nije došla, mada za tu platu koju prima, ni ja se ne bih trudila da budem tačna. U nekom trenutku se izgleda pojavila, koliko sam uspela da vidim polu-pogledom, pa je počelo jedno od najdosadnijih predavanja od nastanka čovečanstva. Tu sam se malo ugasila.

Odjednom je 11 sati i ja idem da obnovim semestar. Ulazim u hodnik gde ima 400 ljudi, svaki sa po 10 papira i snažnom potrebom i željom da nađe hemijsku. Ulazim u kancelariju da pitam šalterušu da mi pozajmi jednu, ona mi onako odmahuje rukom i kaže nemam. Dođe mi da se proderem “NEMOJ DA LAŽEŠ, ZNAM DA IMAŠ PUNU ČINIJU, GDE SI JE SAKRILA” ali ne videh puno poente u tome pa izađoh. Posle oko pola sata kolega prodade dušu đavolu pa dobismo neku NIS-ovu socijalnu pisalju i okrenuh pogled ka papirima.

 1. Ime i prezime

2. Adresa, broj telefona, JMBG, broj lične karte

3. Nacionalnost, državljanstvo

4. Stručna sprema roditelja, status zaposlenja

PA DA NEĆETE MOŽDA KRVNU GRUPU I DNK UZORAK.

Za ono za šta ne moram da se izjašnjavam, ne izjašnjavam se, dok popunjavam treći primerak istog dokumenta. Posle njega prelazim na spisak predmeta i imena profesora, koje naravno ne znam, pa zovem redom. Ali eto, saznah da mi se profesor istorije zove Aleksandar Spasić/Spasojević/Spasović, u zavisnosti od interpretacije, ali ne htedoh da se kockam sa parama koje sam dala za taj štos papira pa ostavih prazno. Nisam sigurna ali mislim da ima manje papirologije kada nekome prepisuješ kuću.

Ulazim u kancelariju a meni u susret, šalteruša. Frknu na mene, reče da ide da puši i da izađem napolje. I ja glupača, glumim finoću pa odem da vratim hemijsku, kad ono, oformi se red u broju mongolskog sela ispred vrata.

I ja sad stojim i razmišljam da li da se ispišem sa fakulteta od tuge ali mislim se, neću, koliko li tek tu ima papirologije. I tako čekam. I čekam. I vrati se ona u nekom trenutku onako, laganim poskakivanjem prošeta pored mene i produži još jedno 850 metara do početka reda i uđe u kancelariju.

I tako, vreme brzo prođe, trepnuh (4852 puta) i brzinom svetlosti dođoh na red. I žena stvarno ispade fina na kraju, kad mi je istrgla papire iz ruke ovog puta se nisu pocepali od siline a kad mi je bacila indeks, čak se trudila da ga baci u generalnom pravcu mog postojanja. Izgleda da je bila raspoložena.

 [ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *