Branislav Lečić

Branislav Lečić: „Naši tragovi treba da mirišu, a ne da smrde“

Branislav Lečić je rođen 25. avgusta 1955. godine u Šapcu. Fikret, Crni, Bajazit, inspektor Ris – samo su neke od uloga po kojima publika pamti Branislava. Drugi ga pamte i kao ministra kulture u prvoj demokratskoj vladi Zorana Đinđića. Govori o tome kako je od dasaka koje život znače postao predvodnik „Plišane revolucije“ i na kakve ga muke stavlja svaka nova uloga.

Išli ste u srednju mašinsku, bavili se sportom i onda upisali glumu. Zašto?

Život je nepredvidiv. Bavio sam se nečim što je strašno egzaktno. Upoznao sam zanat varenja, lemljenja, kovanja. Čak sam u periodu srednje škole radio kao automehaničar i autolimar. Zanimale su me knjige i shvatio da samo kroz njih mogu da se osećam srećno i ispunjeno. Ta mogućnost da stalno kroz uloge i likove istražujem ljudski duh, navela me je da odem na glumu.

U filmu „Ni na nebu, ni na zemlji“ tumačite lik kockara. On je sve prokockao, čak i sopstveni život, ubili su ga na kraju. Jeste li se Vi kockali ili ste uvek u životu igrali na sigurno?

Život je igra, plemenita igra. Čovek koji hoće da bude svoj i slobodan, već je par excellence kockar. Između izbora da idem putem koji je poznat i putem koji je potpuno nepoznat, uvek sam birao da idem onim drugim – putem koji je neizvestan i kojim se ređe ide. Ali on je moj, ja tako osećam život i on mi prija. Postoji li šta lepše od neizvesne reke života?

Svaka uloga je izazov za sebe, donosi nešto novo. Šta Vas motiviše u radu?

Smatram da svaki čovek koji želi da postigne uspeh treba uvek da daje sve od sebe. Energija ne može da se sačuva. Ona je takva da mora da se podeli. Tek kada je sa drugima delite, vi je i dobijate nazad. Pogotovo u mojoj profesiji. Dobijate satisfakciju od kolega, a pogotovo od publike. To se na sceni odmah vidi i prepoznaje.

Kada Vam je bilo najteže tokom karijere?

Pozorište je rudnik u kom si stalno pod svetlom, danju na probama, a uveče pred publikom. Istražuješ i kopaš po ljudskim dušama. A u tom kopanju čovek može da izgubi pojam o tome ko je i šta je. U jednom trentku, kad sam već u JDP-u držao repertoar i igrao svako veče, izašao sam posle probe i nisam znao koje je godišnje doba. Rešio sam da prekinem to. Nisam imao kontakt sa realnošću. Uzeo sam dve godine neplaćeno i u tom periodu se bavio okolnim svetom. Otišao sam na neka mesta koja su mi bila interesantna, duhovna mesta. Bio sam u Beču, Londonu, Moskvi, u Izraelu, Kipru, Svetoj Gori. Odmorio sam se i počeo da gledam na život dublje i da iz njega crpim sve što mi se pruža.

Malo glumaca se odluči da ode u svet politike. Šta je Vas navelo da to učinite?

Devedesetih godina, u periodima ogromne krize i političke represije, shvatio sam da niko ne može da se ponaša tako prema mom narodu. Niko ne može da izvodi tenkove na ulice i da proizvodi takvo nasilje. Želeo sam da učestvujem u procesu buđenja individualnosti. Trebalo je politički se obračunati sa onima koji nemaju sluh za to.

Učestvovali ste u studentskim demonstracijama devedesetih. Da li biste ponovo uradili tako nešto?

Ne znam ni sam da li sam spreman da ponovo uradim tako nešto. Tako nešto ne bi ni bilo moguće ponovo uraditi, to bi bilo pasé. To je nemoguće uraditi u trenucima kad smo ponovo ušli u demokratiju, koja je zapravo jedan grubi tok kapitalizma. Ljudi u ovim uslovima moraju da budu kvalitetni, konkurentni, bolji od onoga što se već nudi. Tržište kao takvo nameće konkurenciju, nameće proveru. A ako se ne borite, ne možete dobiti bolje. Morate da stvorite takav sistem u kojem se vrednoća, rad, odgovornost cene. A sve je to jedan proces i jedan test.

Nakon demokratskih promena 2000. godine, postali ste ministar kulture u prvoj demokratskoj vladi Zorana Đinđića. Šta ste iz toga najviše naučili?

Naučio sam mnogo stvari. Kako funkcioniše vlast, društvo. Lepo Njegoš kaže: “Ko na brdu ak’ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom”. Analizirao sam i ljudske karaktere, čak i onih koji su ambiciozni da budu političari i na javnim funkcijama. Vrlo dobro sam ih snimio. To je kapacitet koji se retko kome pruža od strane glumaca.

Da li biste se vratili na jedno tako odgovorno mesto?

Uvek bih se vratio na poziciju i mesto koje može doprineti da društvo bar u nekom segmentu bude bolje. Upravo se zato bavim i edukacijom i profesijom koja se bavi duhom, kroz koji jedno društvo može da se unapredi na najbolji način.

Lako je uočljivo teško stanje u srpskoj kulturi. Šta treba uraditi da se u toj sferi nešto promeni?

Ona, pre svega, mora da se prilagodi. Svest o tome da je ovo novo doba, znači jednu ozbiljnu reformu, koja je neophodna. Ta reforma ne treba da ubije kulturu, kao što je ubija nesvest političara da je kultura veoma bitna za jedan narod, za društvo. Da je Srbija više ulagala u emancipaciju sopstvenog duha kroz obrazovanje i kulturu, imala bi daleko manje izazova za greške koje je počinila u političkom i strateškom smislu.

Te greške se, izgleda, najviše obijaju o glave nas mladih, koji rešenje traže u odlasku iz zemlje.

Mladost mora da se samoosvesti. Ali dobrim delom mladost je tako vaspitana da zna kako da se snađe u tom divljem svetu, u toj džungli . Da bude isto tako sebična, da razmišlja samo o sebi. Toliko ih je toga razočaralo, od roditelja, političara, avangarde, da oni u mnogo što šta ne veruju uopšte. Ali moraju da shvate da se pojedinačnost ostvaruje kroz tim. A ne kroz optuživanje drugih čime se legitimiše odlazak iz zemlje.

Startna pozicija mladog čoveka koji je počinjao u Vaše vreme i koji počinje sada se promenila. Koliko je velika ta promena?

Promena je ogromna. Ali obavlja se jedan process demokratizacije, daleko je veća konkurencija. Postojanje same konkurencije na površinu iznosi i ono dobro i ono loše, ali se pravi kvalitet kad-tad vidi. U mojoj profesiji nema mnogo laži i obmane jer se sve to vidi na sceni. Stvar je javna i pitanje je talenta i rada da se odmah vidi ko vredi, a ko ne. Ko može, a ko ne može. Kvalitet je prednost, ali teško je dobiti šansu, dokazati se.

Za desetogodišnjicu ubistva premijera Đinđića napravili ste predstavu „Opomena – deset godina posle“. Zašto i koga opominjete?

Deset godina je jedan okrugao period da se vidi koliko se to Zoran čuo uopšte, da li su ga shvatili. Zato sam ja stavio u glavnu ulogu mlade ljude koji postavljaju pitanja: kako i zašto. Ko god je gledao predstavu mogao je da vidi koliko je ona sadašnja, koliko je aktuelna. A Zoran je za mnoge, zapravo, bio maska, skrivalica iza koje su, umesto da bude ideja vodilja za ozbiljnu reformu društva, pretvorilo u put za sticanje kapitala, kako partijskog, tako i grupnog. On je znao da je sticanje kapitala beskrupulozno, zato je hteo pravila, bolje i veće šanse za sve, a ne samo za manjinu.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *