‘Ajde ne baroniši!

Možda, ne možda, nego sigurno, su vam poznate situacije u društvu kada neko počne da priča svoje doživljaje i dogodovštine, koje nemaju veze sa realnošću, pa mu kažete „’Ajde ne baroniši.“, “Opet ovaj baroniše.” ili slično, a ta osoba je u društvu obično poznata pod nazivom baron.

A kako je taj naziv zapravo nastao? Zašto baš „baron“?

Kad sam bila mala mislila sam da je to zato što je neko elegantan, ali očigledno da nisam bila u pravu.

Izvor ovog naziva je u baronu Minhauzenu, tačnije, njegovo puno ime je Hijeronimus Karl Fridrih fon Minhauzen. Po „mekim“ i „prijatnim“ rečima ovog imena, možemo primetiti da je ovaj plemić iz Nemačke.

Dakle, Minhauzen je živeo u 18. veku u Nemačkoj. Bio je veoma bogat i ugledan čovek, koji je često za večerom imao najvažnije ličnosti iz cele Nemačke. Kao svaki dobar domaćin, želeo je dobro da ugosti svoje posetioce, pa je pored bogate trpeze, servirao svoje najbolje priče, kojih je bilo dosta, s obzirom da je bio veliki putnik. Najviše njegovih priča potiče iz pohoda sa ruskom vojskom, sa kojom je išao u rat protiv Turaka.

Osim reputacije dobrog domaćina, pratio ga je zao glas – bio je najveći lažov koji je ikada postojao.

Pričao je najneverovatnije scenarije u koje bi samo lud mogao da poveruje.

Jednom je, po njegovoj priči, putovao kroz Poljsku, gde su putevi toliko loši da se po kiši stvori takvo blato, da ne može da se prođe, a kada je suvo vreme, ima toliko prašine, da ne može da se diše. Srećom, kada je on putovao, bio je sneg. Zbog guste mećave, umorio se, a i njegov konj, pa je rešio malo da predahne. Konja je zavezao za neku grančicu, a on je legao malo dalje i zaspao. Kada se ujutru probudio, snega više nije bilo. Sedeo je ispred crkve, a konj, on je visio sa vrha te iste crkve. Sneg je toliko bio napadao, da nisu bili svesni da su tako visoko i da je ona grančica u stvari bila vrh krsta crkve. A pošto se sneg do jutra istopio, našli su se tu gde su. Baron je samo jednim hicem iz puške prekinuo kanap kojim je konj bio vezan, konj je sišao, pa su nastavili put.

Baron-Minhauzen-leti-na-topovskom-djuletuJoš jedna od čudesnih priča je ona kada je bio gost vladara Šri Lanke. Tu je sa jednim prijateljem krenuo u lov, ali su se ubrzo rastali. Tražeći put, Minhauzen je začuo čudan zvuk. Odjednom, ugledao je ogromnog lava kako mu se približava. Pokušao je da uplaši zver slabom municijom, ali to ju je samo razljutilo, pa je počeo da beži. Međutim, sa druge strane čekao ga je džinovski krokodil, dok je sa treće strane bilo jezero, a sa četvrte provalija. Beznadežan, sagao se, ne bi li se zaštitio, i baš u tom trenutku, lav ga je preskočio i upao u krokodilove čeljusti. Minhauzen mu je brzo nožem odsekao glavu, njom ugušio krokodila i tako bio spasen, a naravno, i postao heroj širom Šri Lanke.

Baronove izmišljotine su išle u nedogled, pa je tako pričao da je igrao u utrobi džinovske ribe, upregao divljeg vuka u saonice, očima zapalio barut i jednim hicem ubio na stotine divljih pataka. Jednom je, takođe, pošto je ostao bez municije, pucao na jelena košticama iz trešnji koje je brzo pojeo. To nije ubilo jelena, pa ga je ponovo sreo za nekoliko godina, a prepoznao ga je tako što je jelen između rogova imao najlepše trešnjino drvo koje je baron ikada video.

 Takođe po ovom baronu, u medicini je poznat tzv. Minhauzenov sindrom, koji predstavlja psihološki poremećaj u vidu toga da osobe koje ga imaju preuveličavaju svoje zdravstvene probleme.

 Zašto je baron toliko lagao i da li je mislio da će iko poverovati u sve te sulude priče? Pravi razlog se ne zna. Možda je stvarno verovao u ono što je govorio i možda je verovao da mu drugi veruju. Možda je svima bilo zabavno da slušaju te neverovatne priče, iako su znali da nisu istinite. A priča se i to kako mu je dosadilo da sluša hvalisanja svojih gostiju, pa im se na ovaj način rugao. Bilo kako bilo, on je ostao upamćen do dana današnjeg kao najveći lažov, pa je tako i postao sinonim za sve ostale lažove.

 

[ratings]

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *