Nenad Stojmenović: „Popularnost je kobna za glumca“

Glumac koji svoju privatnost čuva od očiju javnosti, a u pozorištu niže brojne uloge. Svoj posao radi temeljno i sa merom. O tome svedoče i nagrade „Miloš Žutić“ i „Petar Banićević“, neke od najvećih glumačkih nagrada u Srbiji. Pamtimo ga kao Aleka Čađenovića u seriji „M(j)ešoviti brak”, nakon koje dobija poziv iz hrvatske produkcije za ulogu u seriji „Ljubav u zaleđu”.

Lik koji tumačite u predstavi „Važno je zvati se Ernest“ Džon Vorting kaže da su danas svi postali pametnjakovići, šteta je što nije ostalo još malo glupaka. Šta mislite o tome?

Čovek mora da bude skroman i u željama i u htenjima. Nekako su naši mediji preplavljeni svim i svačim. Prevelika je ekspanzija i ljudi se guraju, dojavljuju medijima svoje dnevne avanture koje su potpuno banalne. To je nešto što me ne interesuje. Po cenu toga da zbog toga budem i manje radio. Ne želim da se trpam po svaku cenu.

Da li ste se zbog toga povukli iz javnog života u vreme Vaše najveće popularnosti?

Sve je krenulo drugim tokom od onoga što je bio moj prioritet. Počeo sam da radim mnogo na televiziji, a tu je bilo svega – mnogo novina, kratkoročne popularnosti i nekih ružnih stvari. Rekao sam sebi da mi to ne treba. Postepeno sam se oslobađao od tereta jer nisam sebe video u svemu tome. Nastavio sam da se bavim pozorištem. Ne želim po svaku cenu sve.

Postali ste član Narodnog pozorišta odmah po završetku studija 2001. godine. Kakva su tada bila Vaša očekivanja?

Dosta se brzo otvarao prostor. Čitava moja generacija je brzo počela da dobija prilike. Desile su se neke velike, lepe stvari brzo i samim tim su moja, i očekivanja drugih oko mene, rasla. I danas imam pravi motiv i nisam izgubio ono što sam imao 15 godina ranije. Negujem i čuvam to dete u sebi, ali sam i sazreo na pravi, dobar način.

Šta Vas motiviše da čuvate to dete u sebi i da ste jednako inspirisani kao i pre 15 godina?

U ljubavi nalazim motivaciju. Čini mi se da imam dobar balans između svoje porodice i onoga što je moja profesija. U porodici dobijam mnogo ljubavi, pa verovatno uz pomoć toga nekako uspevam da se i ovde dam u potpunosti. Čovek se mora okrenuti mali mstvarima, da traži sreću u njima.

Igrate predstave skoro svako veče. Da li se dešava da Vaša porodica nekada trpi zbog toga?

Imam mnogo predstava tokom meseca. To je dobro za glumca, dobro je da bude u treningu i da igra što više različitih stvari. Onda raste i samopouzdanje i moć. Širi se lepeza njegovih mogućnosti. U ovom periodu porodica možda mora da trpi, moramo da se pregrupišemo, ali dobro. Sve su to normalne stvari. Ni u drugim profesijama nije mnogo drugačije. Mogu da kažem da sam u današnje vreme u 2014. u Srbiji, osećam se privilegovanim što radim ono što volim. Pozorište je magija, igra, pred tobom teče neki drugi život. Uglavnom su svi kada odu kući iscrpljeni, svega im je preko glave, moraju non-stop da se nekom dodvoravaju. Ja sam lišen toga i to je velika stvar.

Tumačite likove koji su prilično psihički nestabilni: Ognjen u hrvatskoj seriji, Valja u predstavi „Igrajući žrtvu”. Kako se spremate za takve uloge?

Volim pomerene stvari. Nekako su mi i zapadale takve uloge mentalno labilnih osoba. Volim da se bavim takvim stvarima, da čačkam po svojoj duši. Da pojačam i da se prepustim. Mogao sam da se sapletem na neke teške uloge. Ali je to i šansa da pokažeš svoje nijanse, valere i sve svoje glumačke talente.

Među prvima ste probili led posle rata i otišli u Hrvatsku da snimate seriju „Ljubav u zaleđu”. Kako su dočekali tu odluku ovde, u Srbiji?

Loše. Kolege su to odlično prihvatile, pitali su za svoje stare prijatelje odande. Privatno sam, delom, ispaštao zbog toga. Nije bilo prihvaćeno na pravi način. Ipak mi je drago što sam to radio, to je velika škola. Neposredno posle toga počeo sam ponovo da se okrećem pozorištu i da sve manje sam snimam.

Nenad i Predrag StojmenovićVaš rođeni brat Predrag bavi se pozorišnom režijom i predaje na FDU-u. Je li on Vaš najžešći kritičar?

Da, prirodno je da od njega očekujem najžešće udarce jer je reditelj. Moja supruga nije iz ovog posla, ona je oko sa strane – civil, kako kažu glumci. Ona kao civil zna i može lepo da vidi i da me posavetuje. Mada, i oni su čak popustljivi. Najžešći sam sam prema sebi. Stalno idem sa prstom na čelu i preispitujem se šta i kako.

Da li biste želeli da se nađete sa druge strane zavese, da zamenite poziciju sa svojim bratom i oprobate se kao reditelj?

Ne bih voleo. Nemam takta za te stvari. Moj temperament to ne dopušta. Možda vremenom kada se naučim nekoj toleranciji, ako budem imao više strpljenja za ljude. Suviše sam brz, emotivno doživljavam sve i ne bih mogao da se bavim režijom.

Dobitnik ste brojnih nagrada za rad u pozorištu. Koja od njih Vam je najviše značila?

Moj najveći pozorišni trenutak je dobijanje nagrade „Miloš Žutić”. To je ogromna čast za mene, taj trenutak neću nikada zaboraviti. Velika glumačka imena su je dobijala. Ove godine sam u žiriju za ovogodišnju dodelu. Nagrade mi ne predstavljaju nikakav teret. U svaku novu predstavu se trudim da uđem kao neispisana knjiga ako mogu.

Očekuje Vas premijera predstave „Kod večite slavine”, rađene po tekstu Momčila Nastasijevića. O čemu se radi u predstavi?

Čudan je to komad. Ne mogu da ga prepričam. U pitanju je poezija, ljubav na jako specifičan i pipav način. Predstava je puna nekih simbola i postupaka koji imaju neko značenje. Ne očekujem neki veliki komercijalni uspeh, ali mislim da će biti nešto inovativno i zanimljivo.

Izvor fotografija: blic.rs, gloria.rs

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *