Postmoderna rock-u verna!

Članovi grupe „Postmoderna“ su nam otkrili mnoge zanimljivosti o njihovom bendu, ali rekli su nešto i o pogledu na stvarnost i muzičku scenu uopšte. Frontmen Miloš Milovanović – Tviti i šarmantni pevač Miloš Vasić – Vaske pričali su o počecima, smešnim anegdotama, idolima, ambicijama. Usput su nam opisali kako izgleda sreća u toj profesiji,štažele da postignu svojom muzikom i dali povod da petkom uveče posetite Dangubu.

Opišite nam vaše početke u svetu muzike i kako je nastao današnji sastav benda.

1235973_530114347058381_925143804_nVasić: Sa par drugova iz ulice, pošto smo slušali istu muziku, 2007. godine osnovao sam bend i par meseci smo samo išli na probe. Nismo planirali svirke, čisto smo stvarali muziku, i to nam je bilo dovoljno. Prvu svirku smo imali 2009. godine u Ciklonu. Nakon toga sam promenio tri, četiri metal benda gde sam pevao. Kasnije sam upao u malo veći bend, zvao se „Sink“, i snimili smo tri singla. U maju sam se priključio Postmoderni.

Milovanović: Ja sam svirao klavir, ali bas sam uhvatio u srednjoj školi. Bilo je tu puno bendova i promena, dok nisam preuzeo odgovornost i sastavio prvu„Postmodernu“ u Beogradu,a pošto su se menjali članovi benda, ovo je treći sastav po redu.

I kako sada izgleda pun sastav treće Postmoderne?

Milovanović: Ovako, ja sam basista. Ana Miković i Vaske su pevači. Gitarista je Miloš Savić. Matija Anđelković je za klavijaurom, a Uroš Pekmezović i Nikola Grozdanić sviraju trubu, odnosno bubnjeve.

Odakle ideja za naziv grupe „Postmoderna“?

Milovanović: To mi je zvučalo kul, a pored toga, to je neki moj filozofski pravac. Zato sam odlučio da tako nazovem bend.

Gde je bio vaš prvi nastup? Po čemu je ostao zapamćen?

Milovanović: Prvi put smo svirali u Dangubi. Cela Jagodina, odakle bend i potiče, je došla da nas čuje i mnogo sam im zahvalan zbog toga. Pamtimo je po tome što je bilo mnogo ljudi, svi su dali pozitivne komentare. Puno mi je značilo to.

Na osnovu tih početnih svirki mi smo u Dangubi dobili status potencijalnog benda koji može da svira vikendom, jer je spisak podugačak. To je jedan od najpoznatijih beogradskih rok klubova i svaki rok bend bi želeo da svira tamo.

Ispričajte nam najzanimljiviju anegdotu sa nekog vašeg nastupa.

Milovanović: Ima puno anegdota. Prva je, recimo, kad je klavijaturista zaboravio adapter, pa mu je keva slala taksijem. A imamo i priče da su nam se određeni članovi napili, pa je na bini bilo svakojakih gluposti. Priča uvek ima – to nije samo svirka, bitna je atmosfera, mi smo tu da zabavimo narod i to je najbitnije.

Da li imate svoje autorske pesme? Ako ne, da li ih planirate za neki naredni period?

Milovanović: Imamo i pesme i puno ideja, pa ćemo se time baviti narednih dana. Planiramo da izbacimo jedan album, da se oprobamo, da vidimo koliko smo dobri ili loši. To nije lako, ali videćemo.

Uglavnom će to biti pesme kritične prema drušvu i našoj zajednici. Jednostavno živimo u takvom vremenu, i ako je demokratija zaista takva kakva jeste, imam pravo da izrazim svoje mišljenje, a imam i te kako šta u glavi. To je realnost, stvarnost nam daje materijala za tekstove. Gledaš svakodnevni život i ljude oko sebe i vidiš proizvode tranzicije i ostale gluposti koje su nas spopale. A tek da ne pričamo o kulturi u našoj zemlji. I za vreme Miloševića je bilo bolje nego danas.

Kom bendu biste najradije svirali kao predgrupa, tj. koga najviše poštujete sa naše scene?

Milovanović: Mnogo volimo da sviramo Rundekovu muziku i Haustorove pesme, pa neka to bude moj odgovor. Ja sam baš ljubitelj domaće rok scene, pa ne bih mogao da izostavim ni EKV, Čorbu i sve te bendove koji su ušli u istoriju.To stvarno sviramo iz srca i na probi, a pogotovu na svirci kad ljudi dižu ruke i pevaju sa nama „Šejna“, „Uzalud pitaš“, „Enu“, „Apokalipsu“. Neke pesme ljudi nisu čuli dok ih mi nismo svirali. Skoro mi je prišla oduševljena devojka i rekla mi da je prvi put čula pesmu na našoj svirci i da je sada neprestano sluša.

Da li vam je kompliment kad vam neko iz publike priđe i kaže da mu je baš vaša verzija neke pesme omiljena?

Milovanović: Normalno da jeste. A mi to i želimo, da damo malo „Postmoderne“ svakoj pesmi. Ubacujemo trubu tamo gde je nema, imamo više vokala, gde god ima prostora mi se trudimo da malo izmenimo.

IMG_9237

Da li postoji jedan frontmen u bendu koji o svemu odlučuje ili za svako pitanje pravite kompromis?

Milovanović: Mora da postoji jedan čovek koji će donositi odluke. Ja se oslovljavam kao prvi među jednakima, jer sam osnivač i jedini član svih postava grupe. Neću da kažem da sam ja Postmoderna, ali ipak se to ime vezuje za mene. Najgore je kad se dva člana posvađaju, moraš da budeš tu za sve. Zato je najbolje da jedan bude lider. Tako je Bora glavni u Čorbi, Džoni u Azri, Koja u Kičmi.

Šta mislite o festivalima, zašto su nestali? Da li je po vašem mišljenju to bolji vid promocije od današnjih muzičkih takmičenja?

Vasić: Svakako da jeste. Ljudi danas slabije posećuju koncerte i festivale zbog Interneta. Sa njegovom pojavom nestala je ljubav prema muzici. Danas ljudi samo puste video na Youtube-u, pogledaju ga i to im je dovoljno. Iako smo bili klinci, ranije je bilo dosta drugačije. A o muzičkim takmičenjima nemam neko preterano pozitivno mišljenje.

Milovanović: Za takvu situaciju su krivi i bendovi, i vreme, i svi pomalo. U suštini, najbitnija je promocija i da te ljudi čuju, jer malo je publike i mora da se grabi i to malo.

Koji je vaš cilj i krajnja ambicija kada je u pitanju muzika?

Milovanović: Da napunimo Marakanu. Ako može Čola, možemo i mi. Sviraćemo kao predgrupa Ceci. Šalim se, nek napunimo jednu desetinu Marakane i ja ću biti zadovoljan. Teško da će to biti u skorije vreme, ali neka to bude naša ambicija, pa ćemo polako. Neka bude da su nam ambicije najveće moguće na svetu, pa dokle stignemo, jer mislim da je tako najbolje. Ako pratiš ambicije i snove ne možeš da pogrešiš.

Mislite li da može da se promeni ova situacija gde je dobra muzika uvek underground? Jeste li spremni da se borite protiv toga i na koji način?

IMG_9249

Vasić: Ja mislim da će dobra muzika uvek biti underground. Ne znam šta je to u ljudima da se bore protiv dobre muzike u underground-u. Ne vidim zašto bih se ja borio da blackmetal bude u mainstream-u. Ako volim tu muziku meni ne smeta da li je underground ili je mainstream.

Milovanović:  Ne treba da se bavimo brojevima. Jednostavno, što se kaže, nije svaki roman za svakoga. Neću nikog da teram da sluša ono što ne želi. Bitno je da ima ljudi, i neka je to underground, ti ljudi koji dođu nas vole i slušaju. Kako nas, tako i ostale bendove. Danas je sve u lovi. Sve su grunuli u narodnjake. Niko neće da komponuje više rock pesme. A i zašto bi, kad može da uzme tri akorda i iskomponuje nešto Severini, Ceci i da to bude hit, da se vrti u medijima.

Recite nam vaše omiljene stihove.

Milovanović: Ovi stihovi su razlog zbog kog sam uhvatio bas gitaru: „ Nije dobro Bijelo dugme, nije dobra Katarina. Šta je dobro? Šta nam treba? Kičme, kičme disciplina.“ Eto, neka bude to. U srednjoj školi sam slušao samo Disciplinu. Koja je vrhunski muzičar koji je opstao. Njegova muzika ne privlači toliko, ali nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Vasić: Ima toliko dobrih tekstova, ali neka to bude od mog omiljenog benda: „Forever trusting who we are, and nothing else matters“. Taj mi je nekako najdraži.

Poruka za kraj?

Milovanović: Pozvali bismo ljude da dođu da nas čuju, da slobodno komentarišu, uvek smo za neku produktivnu kritiku. Nadamo se da ćemo nastaviti da usrećujemo ljude i da se lepo provode na našim svirkama. Teško je, puno se radi, ali nastavićemo dalje, jer svaka kalorija vredi. I vidi se to u publici, ona je rezultat svega. Svakog drugog petka smo u Dangubi, grupa Postmoderna. Sve vas volimo.

Facebook stranica gde možete pratiti rad ove sjajne grupe. https://www.facebook.com/Postmoderna.BG

Kristina Vasiljević

Aleksa Ćelap

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *