Svetlana Nikolić – Ljudi su “slučajnosti” koje sami biramo

Svetlana Nikolić je po struci profesor razredne nastave, a po vokaciji HR menažer. Svoja akademska znanja je upotpunila master studijama na Fakultetu organizacionih nauka, u domenu ljudskih resursa. Vlasnik je konsultantske i menadžment agencije „Spin team“, i Agencije za animaciju dece „Čigra“, koja, između ostalog, godinama sarađuje sa Olimpijskim komitetom Srbije.

Utemeljili ste dve decenije iskustva u razvoju i upravljanju različitim programima i strategijama u oblasti ljudskih resursa za multinacionalne kompanije. Budući da ste po struci profesor razredne nastave, odakle su se se iznedrili ljubav i interesovanje prema oblasti ljudskih resursa?

Nisam izašla iz okvira svoje struke jer se i dalje se bavim edukacijom. Radila sa decom, mladima ili odraslima, i dalje sam u nivou svog primarnog interesovanja. Sam izbor profesije kojom se trenutno bavim je spoj sudbine i vremena u kojem smo živeli devedesetih godina. Ja spadam u onu generaciju koja je silno želela da se bavi svojom strukom, u smislu rada u školi i sanjala sam da ću zahvaljujući toj struci otići u zasluženu penziju. Međutim, splet različitih okolnosti me je odveo u drugom pravcu, i jako mi je drago da se to desilo baš tako. Floskula „Ono što vas ne ubije, to vas ojača“ je moto mog života. Tako je upravo i bilo. U najgora vremena, upoznala sam profesionalce koji su se u periodu devedesetih godina bavili konsaltingom u oblasti ljudskih resursa, poslom koji je u Srbiji u to vreme bio nedovoljno poznat. Dovoljno su me zainteresovali, i ohrabrili da se oprobam u nečemu što je slično, a opet različito.

Prva fotografijaBavite se konsultantskim poslovima u organizacionom razvoju i upravljanju ljudskim resursima, a pored toga ste osnivač i direktor konsultantske i menadžment agencije „Spin Team“. Koliko je teško napraviti impozantan uspeh u Srbiji? Koja je bila Vaša ideja vodilja na tom putu?

Hajde da ne govorimo o tome koliko je teško, nego koliko je lako. Nije lako, ali je moguće, do mere do koje shvatate da iza svakog uspeha stoji rad i da taj rad i u trenutku kada dođete do velikog uspeha ne prestaje. Ja i sada radim u istom ritmu i sa istim entuzijazmom kako sam radila i pre petnaestak i više godina kada sam počela. Moj pokretač je oduvek dobro obavljen posao, zadovoljstvo onih sa kojima radim i za koje radim. Kad god čujem da se neko žali na svog pretpostavljenog, odgovorim da je lako izaći na kraj sa jednim ili dva šefa, ili poslodavca. Moji klijenti su moji poslodavci, bili oni deca ili direktori multinacionalnih kompanija. Svi žele samo jedno – da za svoj novac dobiju ono šta su platili. To je i logično, zar i sami ne želimo isto? Međutim, aršini se menjaju kada dajemo i kada primamo. Ključ uspeha je balans – dati taman onoliko koliko biste i sami želeli da dobijete, i još malo preko. Tako se opstaje među velikom konkurencijom, ali i napreduje, razvija, živi sa osećajem zadovoljstva.

Pripremili ste i realizovali programe obuke za 10.000 volontera na 25. Univerzijadi u Beogradu. Na koji način ste sproveli razne vidove obuke? Koliko je važna podrška volontera u sprovođenju jedne velike manifestacije?

Velika mi je čast da sam bila deo organizacionog tima u sektoru volontera, s obzirom na to da sam se ponovo vratila svojoj staroj ljubavi, radu s mladima i drago mi je da sam dala svoj doprinos i pečat u pomeranju granica, u smislu vraćanja volonterizma kao ideje u zemlju Srbiju. I sama pripadam generaciji u kojoj je volontirati značilo rasti, bez razmišljanja o tome da li iza nekog posla stoji neka novčana nadoknada ili ne. Sa svojim drugarima pristupala sam svim akcijama koje su bile društveno korisne. Moj doprinos i moja ideja na Univerzijadi se, u saradnji sa mladim ljudima koji su bili organizacioni nosioci manifestacije, pokazala kao veoma značajna, s obzirom na to da smo uspeli da ubrzamo donošenje Zakona o volontiranju. Ponosna sam što smo oživeli mogućnost da se volontira i što se određeni broj volontera pokazao kao dovoljno ozbiljan, zainteresovan i koji je prihvatio volontiranje kao način života. Moje učešće se ogleda i u organizaciji drugih sportskih događaja, raznih evropskih i svetskih prvenstava, koji su se od Univerzijade pa do danas realizovali u Srbiji.

Odavno ste osnovali studio za zabavne, sportske i edukativne aktivnosti za decu, gde u saradnji sa Olimpijskim komitetom Srbije sprovodite programe olimpijskog obrazovanja dece. Šta Vas je navelo da se bavite ljudskim resursima u nivou dečjeg uzrasta?

Ljubav u radu sa decom je osećanje koje ne prestaje. Celog života se bavim određenom vrstom edukacije. Kada sam bila mlada postojali su ozbiljni programi vršnjačke edukacije.Druga fotografija U izviđačkoj organizaciji sam imala mogućnost da sa dvanaest godina rukovodim, brinem i edukujem malo mlađe drugare od sebe. Međutim, da bi se takva vrsta edukacije dovela na nivo posla, bilo je potrebno određeno znanje iz menadžmenta. Zahvaljujući menadžmentu ljudskih resursa, stekla sam određeno znanje i shvatila na koji način mogu od dobre ideje i velikog iskustva, što školskog što vanškolskog, da napravim dobar poslovni koncept, koji se već četrnaest godina nalazi u kategoriji uspešnih. Olimpijski komitet je deo tog koncepta, jer programi koje sada sprovodimo spadaju u kategoriju nečeg čime se posebno ponosim.

Budući da dugi niz godina sprovodite treninge, obuke i programe razvoja kompanije „Lafarge’’, koliiko Vas je u profesionalnom smislu obogatila saradnja sa pomenutom kompanijom?

Lafarge je moja poslovna ljubav. U nizu kompanija sa kojima sarađujem, Lafarge spada u kategoriju povlašćenih, jer se ozbiljno bavi razvojem i edukacijom svojih zaposlenih. Nakon završene Univerzijade, radila sam jedan ozbiljan program razvoja srednjeg menadžmenta za beočinsku fabriku cementa – Lafarge, nakon čega je usledio niz drugih programa za istu, a nakon toga se ta saradnja proširila na internacionalni nivo i sada radim kao project manager za klaster centralne Evrope, za nekoliko država u regionu, a to su Mađarska, Slovenija, Češka i Austrija. Saradnja sa kompanijom Lafarge ne samo da me oplemenila, već je proširila mogućnost mog rada, širenja iskustva i ekspertize na internacionalni nivo.

U poslovnim krugovima slovite za osobu koja se vrlo energično, posvećeno i strastveno bavi svim segmentima svoga posla. Šta Vas je motivisalo i pokretalo na stazi Vašeg profesionalnog razvoja?

Motivisao me je lični uspeh i zadovoljstva na licima dece sa kojima sam počela svoj posao, te i mladih i odraslih. Kada govorimo o razvoju ljudi, moram da naglasim, da sam upravo kroz razvojne programe koje sam sa timom kolega realizovala za kompaniju Lafarge, bila svedok moguće promene načina komuniciranja, saradnje, upravljanja sobom, vremenom, promenama, konfliktima i stresom, kroz dugoročan program razvoja zaposlenih. Nivo promena u toku jednodnevnog ili dvodnevnog soft skills programa, često nije lako vidljiv, ali kada sa nekim radite dvanaest ili osamnaest meseci, promene su i te kako vidljive. U okviru soft skills programa se držim jedne mudrosti koju je davno izrekao Heraklit, a odnosi se na činjenicu da je „promena jedina trajna stvar“. Promena koju uspem da napravim u domenu ponašanja ili navika, bilo da su u pitanju deca, mladi ili odrasli ljudi, je nešto što me vodi i pokreće. Sve što želimo i u šta verujemo je moguće realizovati.

Šta za Vas predstavlja poslovni uspeh? Na koji segment Vašeg posla ste najponosniji?

Treća fotografijaPoslovni uspeh, po mom mišljenju, znači da ste zadovoljni i ispunjeni poslom koji radite. Ponosna sam na timove sa kojima sarađujem u obe sfere mog posla. Ništa nije slučajno u životu, te tako ni ljudi koje pronađete. U sferi rada sa decom, veoma sam zadovoljna kvalitetom svojih saradnika, mladih ljudi, koji su potekli iz različitih obrazovnih oblasti. Tim mojih saradnika čine lekari, pravnici, etnolozi, agronomi, ekonomisti i mnogi drugi. Dakle, oni nisu po svom osnovnom obrazovanju prosvetni radnici da bi se bavili decom u domenu u kojem se ja bavim, ali su zahvaljujući drugoj vrsti talenta i energiji koja je meni svojstvena, postali vrlo korisni članovi tima, mnogo su napredovali, a mnogi od njih su završavali fakultete sa visokim prosekom u roku i pre roka. Potpuno sam slobodna da, zahvaljujući takvom timu ljudi, prihvatim i velike poslovne izazove. Kada imate dobar tim ljudi, sve je moguće. I u sferi ljudskih resursa sam veoma ponosna na svoje saradnike – konsultanate, sa kojima radim na velikim projektima. Pored toga što su vrhunski stručnjaci u svojim oblastima, oni su i dobri ljudi, što mi je veoma važno.

Da li ste postigli sve što ste želeli u domenu ljudskih resursa? Koji je Vaš sledeći cilj?

U ovom trenutku sam postigla i više nego što sam sanjala, jer radim svoj posao na internacionalnom nivou, te sam u tom smislu prevazišla granice svojih očekivanja. Sadašnja dostignuća nisu finalna. Kreirala sam ideju o daljem razvoju svog posla, pružanju usluga koje nisu zastupljene na ovim prostorima na ozbiljnom nivou, proširivanju tima svojih saradnika i načinu na koji želim da napravim još ozbiljniji HR koncept.

Kakva je profesionalna putanja gospođe Svetlane Nikolić nekada, a kakva je sada?

Moja profesionalna putanja nekada se ogledala u profesorskom pozivu. Međutim, hrabrost, posvećenost i istrajnost me je odvela u pravcu o kome nisam ni slutila. Nisam ni sanjala da sam toliko jaka. Možda bih u tom smislu sebe i potcenila pre par godina, a sada se već pomalo plašim sebe, jer vidim da mogu da postignem mnogo više.

Šta biste poručili mladima u Srbiji koji žele da se pozicioniraju u svet HR menadžera?

Svojim budućim kolegama bih poželela da zaborave da pored prefiksa HR, ili ljudski resursi, stoji menadžer. Menadžer se postaje vremenom i godinama. Profesionalno me ljuti i zabrinjava činjenica da se mladi ljudi odmah školuju za visoke pozicije. Visoka pozicija je nešto što se vremenom stiče. Uz ideju o tome da ste na visokoj poziciji ide doza arogancije. Da biste se bavili poslom u oblasti ljudskih resursa ne smete biti arogantni. Trebalo bi da radite mnogo na sebi, da se trudite da zadržite osmeh na licu i da shvatite da u nazivu „ljudski resursi“ stoji imenica čovek. Baviti se ljudima je lepo i odgovorno. Dobrodošli ste u svet ljudskih resursa, ali samo pod uslovom da je to vaš izbor, da to volite i želite, ne samo po vašoj proceni, već i po proceni vaše okoline.

Foto: Monika Pavlović

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *