Suština

Trenutak

Sreda. Jutro. Neki zvuk se meša. Ometa ga. A onda ga cimne. Zvoni mu telefon. Prekida vezu. Okreće se i nastavlja. Video je da ga zove mama. Što bi ga zvala u sedam ujutru? Mora da se javi. Okreće se i uzima telefon. Baka je u bolnici. Treba da ode po mamu na posao. A onda da ih odveze u bolnicu. Ustaje. Oblači se.

Izlazi iz zgrade. Ide ka kolima. Ljubazno i nezaintersovano se javlja komšijama. Ulazi u automobil. Baca telefon na suvozačevo sedište. Kreće. Neće da paniči i da žuri. Mama nije tako daleko. A od nje zna kojim putem da ide da izbegne jutarnju gužvu. Zvonu mu telefon. Brzo baca pogled i pruža ruku da uzme telefon. Zove ga mama.

Sledeće što vidi je devojka ispred njegovih kola, koja pretrčava ulicu. Sada je već gotovo. Sledeće što čuje je udarac.

Drugi trenutak

10268303_253835764804403_1121383092_nOpet ga čeka. Jer se on opet pre nalaženja sa njim našao sa devojkom. Uopšte mu nije bilo jasno zašto je sa njom. Niti šta će mu to sada. Evo ga, stiže. Pozdravljaju se odsutno. I produžavaju ka pivnici u kojoj su uvek sedeli.

Znaju se otkako znaju za sebe. Živeli su u susednim zgradama. Družili se kao klinci. Prošli sve klinačke fore, ulične faze, ljubavne drame. Sada obojica šljakaju. I ispiju po koje pivo nedeljno. Pričaju o neobaveznim stvarima. Pričaju o tome kako se sve promenilo. Kako više nisu klinci. I smeju se. Sećaju se. Za njih su to oni trenuci kada smeš da kažeš šta god želiš, kada si opušten i kada se u njihovoj glavi slažu sve kocke, koliko god one bile krive.

Pričali su o prethodnoj nedelji. Opušteno i lagano, kao i uvek. Vreme je prolazilo pored njih. Krenuli su ka kući.

Tek tada se setio. Sve vreme dok ga je čekao razmišljao je o tome. Nabavio je karte za tekmu koju su planirali da gledaju zajedno.

A on je sve vreme pokušavao da zaboravi. I smišljao kako da mu kaže dok je kasnio. Njegova devojka je u terminu utakmice zakazala večeru. Odnosno, prvo što je zaboravio je da im je tada godišnjica veze.

Kada mu je rekao za utakmicu i kada je čuo odgovor, pozdravio se i produžio ka zgradi.

Posle tri dana je pričao sa devojkom. Pomerili su večeru za ranije. Pozvao ga je da mu kaže to. Nije se javio. Zvao ga je opet. Pa mu poslao poruku da ga pozove. A onda poruku u kojoj mu objašnjava. Znao je da je tvrdoglav. Nije odgovorio. Iznerviralo ga je to. Nikada se nisu svađali, ali je sada preterao. Utakmica je prošla. Gledao je sam kod kuće.

Nedelju dana posle pomerene večere sa devojkom uzalud i samostalno odgledane utakmice, kada mu je zvonio telefon, iznenadio se kada je video da ga on zove. Ovaj put se on nije javio.

Suština

Ovo je istinita priča mnogih od nas, metaforički napisana. Trenutak može da promeni skoro sve, ali ne menja uvek suštinu. Neke trenutke ne možemo promeniti, ali šta je sa onim koje možemo? Ako znamo da je nekad trenutak krivac, da li treba da kažnjavamo i osuđujemo zbog toga, da mu dozvolimo da promeni sve? Da li taj trenutak menja suštinu?

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *