Marija Jelić – Budućnost moramo sami da stvorimo

U društvu u kome vlada apatija, ona želi da menja stvari i da ih čini boljim. Osnovala je Školu poslovnih veština sa tim ciljem. Ima 21 godinu i mnogo uspeha iza sebe. Marija Jelić je studentkinja Elektrotehničkog fakulteta, smer fizička elektronika, ali njena interesovanja sežu mnogo dalje. Početkom ove godine postala je i direktor za razvoj, marketing i komunikacije Nove beogradske opere, koja će u junu imati premijeru opere „Krunisanje Popeje“ u Madlenijanumu. Solo pevanje, elektrotehnika, ekonomija i mnoge druge oblasti, polja su na kojim ona želi da deluje.

Kako si došla na ideju da napraviš projekat Škola poslovnih veština?

Uvidela sam problem u društvu a to je nedostatak motivacije i nekih funkcionalnih znanja mladih. Bila sam jedna od gostiju škole za mlade lidere predsednika Republike Makedonije pre dve, tri godine, tamo sam videla koliko oni ulažu u neku nadgradnju svojih znanja i veština. Ovde nisam videla tako nešto. Stoga sam došla na ideju da sa Studentskom unijom Elektrotehničkog fakulteta pokrenem nešto što će prevashodno biti za naše studente. Želja nam je bila da studente ETF-a podstaknemo da počnu da rade na sebi i na svojim znanjima koja nisu usko vezana samo za fakultet. Mnogo ljudi sa drugih fakulteta bilo je zainteresovano za ovaj projekat, zato smo odlučili da ga proširimo i na ostale fakultete Univerziteta u Beogradu. Mislim da čovek koji sebe smatra mladim intelektualcem ne sme dozvoliti sebi da nema opšte obrazovanje, kao ni poslovne veštine koji su mu neophodni u daljem radu i razvoju.

Kakav je bio odjek institucija, da li institucije, državne ili privatne, podržavaju projekat ili su rezervisane?

Velike privatne kompanije su nam prve izašle u susret, bez ikakvog pogovora su videli vrednost projekta. Od državnih institucija, Ministarstvo prosvete nas je podržalo kada smo izašli na njihov konkurs. Želim da kažem i to da je sistem takav da ima studentskih organizacija i projekata napravljenih samo radi lične koristi. Takvi projekti nisu vidljivi, niti masovni i nemaju neki odjek među studentima. Kakva se samo medijska slika stiče kod nas, zato su kompanije i rezervisane za saradnju jer su imale negativna iskustva. Naravno, ne sporim da ima i mnogo dobrih projekata.

Šta misliš kakva je perspektiva mladih danas u Srbiji?

Problem našeg društva je to što je zavladala neka depresija u stanovništvu posle demokratskih promena. Svi misle da je neophodna partijska knjižica da bi se zaposlio i da je to jedini izlaz. Mali je broj ljudi koji su okrenuti preduzetništvu, koji žele nešto sami da stvore. Jeste teško, i nama je bilo teško na početku ali ako vi iskreno verujete u vašu viziju i ako imate cilj, svaka prepreka je premostiva.
Pored svih tih okolnosti, mene niko ne može uveriti da u Srbiji čovek koji je uporan, vredan, marljiv, motivisan i kreativan ne može da nađe put do uspeha.

Šta je tebi lično Škola poslovnih veština donela?

Mnogo toga sam naučila, na primer, kako funkcionisati u timu. Ljudi sa kojima sarađujem me inspirišu. Škola mi je pomogla i da nađem dobre mentore koji me karijerno vode i rade na mojoj ličnosti, a bili su i predavači na projektu.

Koliko je teško uskladiti fakultet i ostale obaveze koje imaš?

Teško je. Mnoge stvari trpe. Tako je kada počneš da radiš na nekim suprotnim poljima, ali opet nađeš nešto što ih spaja. To je linija kreativnosti koja se provlači kroz elektrotehniku, operu i projekat. Nedostatak vremena kompenzujem tako što bar sat vremena dnevno posvetim sebi. Žao mi je što nekad nemam dovoljno vremena za svoje prijatelje i najbliže. Trudim se da napravim neki balans, isplaniram svoje obaveze unapred i ne dozvolim da me nešto iznenadi. Kada je nešto aktuelno moram više vremena da posvetim tome. Naučila sam da delegiram poslove jer ne može niko sve sam da kontroliše.

Kako tvoji vršnjaci i kolege koji nisu u tom svetu gledaju na sve to?

Mnogo ljudi ne zna čime se sve bavim jer ne pričam mnogo o tome. Ljudi su skeptični, to je činjenica. Međutim, kada vide da sve ovako napreduje, da stvari koje radim idu u dobrom pravcu, smatram da im se promeni mišljenje i da imam njihovu podršku. Naravno, uvek će se naći ljude koji će vam zameriti nešto. Poenta je samo motivisati ljude. Mnogi žele da idu da se provode i uživaju, međutim to ne može da dovede do nekog prosperiteta. Svako od nas mora da nauči da radi za neke više ciljeve, ne samo za sopstvene.

Kada bi mogla da biraš jednog predavača iz sveta da gostuje na tvom projektu, ko bi to bio?

Izabrala bih profesora Džona Kotnera. On je profesor na Harvardskoj poslovnoj školi (Harvard Business School). Čovek sa puno iskustva, jedan od utemeljiva
a liderstva i menadžmenta. Nadam se da ćemo sledeće ili one tamo godine uspeti da ga dovedemo.

Da li je tvoj cilj da ostaneš u Srbiji ili da ideš negde u inostranstvo?

Pre nekoliko godina sam bila primljena na nekoliko univerziteta u Engleskoj. Međutim ostala sam ovde. Mislim da to nije greška zato što je Srbija zemlja u kojoj čovek može izuzetno mnogo da napreduje ako želi. Može i ovde legalno da se uspe. Projekat sam izgradila isključivo na iskrenosti i personalnom odnosu sa ljudima. Volela bih da odem u inostranstvo sa vrlo jasnim ciljem, a to je da se usavršim i da tako zemlji donesem i doprinesem još više. Srbija ima puno kapaciteta ali mislim da mi ne znamo pametno da ih iskoristimo.

Postoji li neka „granica“ za Školu poslovnih veština?

Granice projekta ne postoje. Nisam megaloman, niti smatram da mi odjednom možemo da menjamo svet. Promene su postepene, deo po deo. Podstakli smo mlade da krenu da rade na sebi, za dobrobit svog društva, svoje društvene zajednice. Planiramo proširenje projekta sledeće godine na Skoplje, Podgoricu i Bijeljinu. Tamo su videli naš projekat preko društvenih mreža i promocija, dopalo im se to i pozvali su nas da sarađujemo.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *