Morikoneove note diriguju puls

Neverovatna je moć muzike. Dok gledate filmove ona je ta koja učini da se celo vaše telo naježi; ona je ta koja stvori napetost u stomaku dok nestrpljivo iščekujete sledeću scenu nekog horor filma ili kada se potpuno raznežite gledajući srećan završetak ljubavne priče. U svetu filmske muzike, jedna od osoba koje poseduju tu moć da upravljaju našim osećanjima bez ijedne izgovorene reči, zauzima posebno mesto – Enio Morikone (Ennio Morricone).

309545

Enio Morikone je italijanski kompozitor i dirigent. U početku, stvarao je kamernu i simfonijsku muziku, ali svoj ugled sagradio je pišući muziku za film, pozorište i televiziju. Njegov opus obuhvata više od 500 partitura za filmsku i televizijsku produkciju. Kroz karijeru bavio se različitim žanrovima, što ga čini jednim od najkreativnijih i najprilagodljivijih filmskih kompozitora današnjice. Morikoneova muzika koristila se u više od 60 nagrađenih filmova.

Njegovo muzičko obrazovanje počinje u njegovom domu, gde ga je otac Mario, ugledni džez-trubač, naučio da čita note i da svira nekoliko instrumenata. Već sa 6 godina napisao je svoje prve kompozicije, što je nagoveštavalo put kojim će poći u budućnosti. Na nagovor oca sa 9 godina počeo je da uzima časove trube na Nacionalnoj akademiji Svete Cecilije, jedne od najstarijih institucija za muzičko obrazovanje, a zvanično ulazi u nju sa 12 godina, kad upisuje četvorogodišnji program za harmoniju. Međutim, taj program Enio je završio za svega šest meseci, s obzirom na to da je tada Drugi svetski rat bio u punom jeku. Prema njegovim rečima, taj period pamti po gladi, ali i po godinama koje je proveo u učenju i usavršavanju njegove tehnike izlaganja muzike. Njegova iskustva iz tog perioda imala su veliki uticaj na mnoge kompozicije na kojima je kasnije radio.

Uporedo je pisao dela klasične muzike i muzičke aranžmane za radio drame, čime potvrđuje svoju fleksibilnost i eklektičnost, koja je neizostavni deo njegovog muzičkog izraza. Ubrzo nakon radija, prelazi u svet sedme umetnosti i postaje deo istorije.

309546U početku, radio je kao pisac iz senke, sav njegov rad je bio pripisavan drugim poznatijim kompozitorima, a često se koristio i pseudonimima Leo Nikols i Dan Savio. Za svoje prve filmove, Morikone kaže da su bili komedije koje su zahtevale jednostavnu muziku koja se stvara sa lakoćom – žanr koji nije napustio ni onda kada je prešao na mnogo važnije filmove sa poznatim režiserima. Pišući za italijanske komedije, naučio je da stvara jednostavne i prepoznatljive teme.

Preokret u njegovoj karijeri desio se kada ga je režiser i školski drug Serđo Leone (Sergio Leone) angažovao da napiše muziku za njegove filmove, poznate kao spaghetti vesterne. Te 1964. godine stvorena je jedna od najboljih saradnji između kompozitora i reditelja, pored Hičkoka i Hermana, Felinija i Rota.

Prvi film na kojem je radio sa Serđom bio je „Za šaku dolara“ (A fistfull of dollars), prvi deo trilogije „Dolari“. S obzirom na to da je Enio imao ograničen budžet i nije imao pristup celom orkestru, bio je prinuđen da koristi zvuk biča, pucnjeve, glasove, zviždanje i novu Fenderovu električnu gitaru umesto orkestarskih aranžmana standardnih za vesterne. Ispostavilo se da se ovaj smeli poduhvat u potpunosti poklopio sa Leonovom vizijom filma. Nekonvecionalni način stvaranja muzike za film napravio je revolucionarni preokret kada je u pitanju muzika za vesterne. Leonovo ostvarenje „Za šaku dolara“ ostvarilo je ogroman uspeh, a saradnja se nastavila i na sledeća dva filma iz trilogije – „Za dolar više“ i „Dobar, loš, zao“.

Interesantno je da su delovi nekih kompozicija napisani pre nego što je film uopšte i počeo da se snima, što je bilo jako neobično. Leone je želeo da muzika bude bitan deo filma; iz tog razloga neke scene traju jako dugo jer nije želeo da se muzika završi – Morikone tako objašnjava zbog čega su filmovi bili toliko spori.

Kompozicija „The ecstasy of gold“ iz filma „Dobar, loš, zao“ postala je Morikoneovo najpoznatije delo. Bend „The Ramones“ koristili su ovo delo na završetku svojih koncerata, a Metallica otvara svoje koncerte ovom numerom još od 1983. godine.

Napisao je i filmske partiture za „Nesalomive“ Brajana de Palme, Tornatorev „Bioskop Paradiso“ i „Malena“, horor film Džona Karpentera „Stvor“. Morikone je za svoja dela dobio mnogobrojna priznanja – dva Gremija, dva Zlatna globusa, pet nagrada „Entoni Eskuit“ za filmsku muziku od BAFTA-e. Bio je nominovan za pet Oskara za najbolju muziku, a dobitnik je Počasnog Oskara za svoje veličanstvene doprinose filmskoj muzici. On je bio drugi kompozitor koji je dobio tu nagradu posle njenog uvođenja 1928. godine.

Morikone je nastupao u Srbiji 14. februara 2009. sa simfonijskim orkestrom „Roma Sinfonietta“, solistkinjom Suzanom Rigači (Susanna Rigacci) i akademskim horom „Obilić“ iz Beograda. U Beogradskoj areni, pred oko 15.000 gledalaca, Enio se tri puta vraćao na bis, produživši tako koncert sa predviđenih 2, na puna 3 sata.

 [ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *