Momir Novaković – Muzički instrumenti nisu igračke

Retko je danas u medijima čuti nešto od nekog uspešnog i talentovanog čoveka, a još ređe čuti da je takav ostao u Srbiji. Momir Novaković je izvanredni muzičar koji je trenutno na studijama harmonike na muzičkom konzervatorijumu u Luganu. Stipendista je fondacije Princeze Jelisavete Karađorđević. Osvojio je preko 40 domaćih i međunarodnih nagrada. Najveći uspeh je titula prvaka sveta osvojena na svetskom kupu u Glazgovu 2008. godine kada je svirao na oštećenoj harmonici.

Koji je bio prelomni trenutak u tvojoj karijeri?

Kada sam u životu počeo da shvatam neke druge stvari jako bitne, onda sam paralelno sa tim počeo da shvatam i muziku na pravi način. Tako da najveća promena bila nakon završetka srednje škole, za vreme osnovnih studija.
Odlazak na studije u Luganu je zaista najznačajniji trenutak. Mnogo više stvari sam spoznao, ljudi upoznao, mnogo više različitih mišljenja o muzici čuo. Muzika nije sport, ali dok si u srednjoj školi shvataš je kao sport. Hoćeš da budeš još bolji, imaš takmičenja. Međutim, ono što je bitno je ideja koju izneseš kroz muziku. Tako da je to ono što definiše stil muzičara, shvatanje onog što radi. To može da dođe jedino kada sazriš, nikada kada si mnogo mlad.

Kako je došlo do toga da nastaviš školovanje na muzičkom konzervatorijumu u Luganu?

Imao sam više planova. U Luganu postoji jako dobar profesor harmonike, jako dobra i poznata škola. Švajcarska je otvoreno tržište, daje mnogo mogućnosti jer ima dosta ulaganja u svakoj profesiji. U početku sam planirao da idem u Kanadu, međutim posle malo više razmišljanja ispostavilo se da je to suviše velika distanca za te godine, tako da je u Evropi najbolje rešenje bila Švajcarska.

Kakva je razlika između obrazovnog sistema u Srbiji i Švajcarskoj?

Kod nas se uči puno teorije, a ima malo kreativnosti i praktičnog dela. U Švajcarskoj vam daju mnogo više prostora za istraživanje. Finansiraju putovanja u druge zemlje i tako vam pomažu u vašem usavršavanju. Ukoliko si uspeo da dođeš do nekog rešenja, nije bitno da li si sledio ono što su ti rekli ili nisi, bitno je da je rešenje tačno i da imaš argument za njega.
Ono što mi je najviše smetalo u Srbiji je to što se profesori međusobno ne vole, a samim tim đaci i studenti ne mogu da sarađuju sa đacima i studentima drugog profesora. Sve ono što radiš, radiš sam. U muzici je primer kamerna muzika, sviranje sa nekim drugim – duo, trio, kvartet. Dok sam bio u Srbiji nisam svirao sa nekim kamernu muziku a da taj neko nije bio harmonikaš.

Koji je problem mladih muzičara koji sviraju klasičnu muziku u Srbiji?

Muzika u Srbiji je jedan veliki problem, postoji jedan deo muzičke scene koji je jako zdrav, a postoji i jedan veći deo koji je jako zaražen i bolestan. To je veoma komplikovana tema, uglavnom, nije na dobrom putu muzika u Srbiji, a ako se tako nastavi doći će do još veće dekadencije. Neko ko se bavi klasičnom muzikom u Srbiji nema nikakvu perspektivu. Možeš da završiš kao profesor muzike u nekoj muzičkoj školi, ali i to je veliki problem jer je vrlo malo posla. Ovde nema publike za koncertne aktivnosti i ne može da se živi od toga.

Dešavali su ti se razni pehovi sa harmonikom, nisi imao podršku države i institucija. Da li si ikada razmišljao da odustaneš od muzike?

Imao sam teških trenutaka ali nikada nisam pomislio da odustanem. Ljudi gledaju na muzičke instrumente kao na igračke. Meni su polomili harmoniku na aerodromu u Londonu otvarajući je jer im nije bilo jasno na skeneru šta se sve nalazi u njoj. Inače jedna harmonika sadrži 10000 delova. Dok su je otvarali, polomili su je. Možda je ne bih ni dobio sat pred takmičenje da nisam bio tako besan. Mada u takvim situacijama treba biti smiren. Ukoliko postoji uznemirenost to se čuje kroz muziku. Nakon lomljenja harmonike, desilo mi se da su mi ukrali harmoniku u Barseloni. To je bio najteži udarac u celoj karijeri. Svaki muzičar je jako vezan za svoj instrument. Tako da sam se u tom trenutku osećao bespomoćno i beznadežno. Međutim, te stvari te učine jačim, nauče te kako da se nosiš sa nekim situacijama. Uvek sam mislio da moram nešto da promenim, da bih mogao da nastavim dalje. Ali da odustanem nikada nisam hteo.

momir-g-novakovich-10-04-2013-003

Da li je tvoja odluka da se ne vraćaš u Srbiju proizvod odnosa institucija prema tebi i tvom radu?

To je jedan od glavnih razloga. U suštini, ne samo materijalna pomoć već i to što se niko nije zainteresovao, čestitao posle nekih nagrada i uspeha. Ne tražim mnogo, ali nisam dobio ni jedno „Čestitam i hvala“ nakon nekih većih pobeda, nijedna pruženu ruka ni od koga ko bi to trebalo da učini.

Sviraš u džez bendu Yellow Shoes, kako je došlo do spajanja harmonike i džeza?

U Srbiji nije karakteristično da se na harmonici svira klasična muzika a kamoli džez. Generalno džez se u Srbiji ne sluša jer je suviše drugačiji od muzike koja je ovde aktuelna. Tako da je jako teško da džez kao muzika dopre do svesti naroda. U srednjoj školi sam počeo da se interesujem, ali sve što sam naučio u tom momentu bila je jedna skala bluza. Nisam ni imao toliko vremena zbog pritiska škole i takmičenja.
Kada sam otišao u Švajcarsku nakon dve godine upoznao sam jednog italijanskog kontrabasistu Ferdinanda Romana iz Firence. Počeli smo prvo da pričamo o džezu, par drugara i mene učio je posle časova. Nakon nekog vremena smo odlučili da napravimo bend, danas taj bend ima osam članova a u početku je imao četiri. Iako je počelo kao zabava nakon vežbanja našeg klasičnog programa po ceo dan, pretvorilo se u nešto što postaje jako ozbiljno. Snimamo CD, imali smo nastupe u velikim institucijama Švajcarske kao što su Nacionalni sportski centar, Vlada kantona, razne kompanije i nadležne institucije.

Kakvi su ti planovi nakon mastera, šta je tvoj sledeći cilj?

Imam jako veliku želju da sarađujem sa srpskim muzičarima koji su uspeli na drugim instrumentima. Nemam priliku da ih sretnem tako često u delu sveta u kom se nalazim, ali to mi je jedna od želja, da radim sa nekim velikim imenom iz Srbije koji se bavi drugim instrumentom.
Osnovni prioriteti u mom životu su istraživanje i profesorski posao, kada završim master sigurno ću nastaviti u tom pravcu. Želeo bih da budem ono što sam i sada – koncertista, ali takođe i da predajem harmoniku. Ne želim da svedem muziku na instrument ili na jedan posao jer muzika je mnogo širi pojam. Tako ću da biram šta ću da budem: harmonikaš, muzičar, umetnik. Od mene zavisi šta ću od toga da postanem. Najviše bih voleo da postanem umetnik jer je to najviši nivo.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *