Marko Vidojkovic

Marko Vidojković – Radije bih sad Amerikancima iskakao iz frižidera, nego Srbima

Marko Vidojković je rođen 1. oktobra 1975. godine u Beogradu. Završio je Pravni fakultet, a pisanjem je počeo da se bavi 1998. godine. Za njega jedni kažu da je apsolutni genije, brutalan i surov, dok drugi govore da njegovo pisanje ne vredi ništa. Za knjigu „Kandže“ dobio je nagradu „Zlatni bestseler“, a neki od njegovih romana prevedeni su na engleski, nemački i slovenački jezik. Bio je i urednik srpskog izdanja magazina „Plejboj“ i „Maksim“. Njegova najnovija knjiga „Urednik“, o putovanju srpskog urednika magazina za muškarce „Big Boj“ u Las Vegas, jedna je od najprodavanijih knjiga u izdavačkoj kući „Laguna“.

Jedna tvoja čitateljka je napisala: „Ovo i tako čujem svaki dan, nekako me strah od realnosti koja bi me udarila u lice. Baš je užasavajuće prazno.“ Je l’ to upravo ono što hoćeš da nam kažeš kroz knjige, da smo prazni?

Ne, nego je ona prazna. Moje knjige su realistične, ali imaju dosta simbola, imaju nekoliko slojeva kroz koje čovek može da ih doživljava. Ja neću da sedim i da objašnjavam svoje knjige drugima. Ja sam knjige napisao. Ko ume da provali šta sam hteo da kažem – blago njemu. Ja se bavim životom kakav jeste, a to radim na tako eksplicitan i brutalan način baš zato da bi se neko osvrnuo na svoj život u nekom trenutku. Život je previše dragocena stvar da bismo ga proveli lažući se.

pulsonline.rsKažeš da je biti književnik u Srbiji napornije od posla profesionalnog boksera. Zašto je to tako?

Zato što si pritisnut između države koja ne prepoznaje tvoj rad i ne samo da ti ne pomaže, već gleda kako da te finansijski i fizički totalno uništi s jedne strane i, s druge strane, samoprozvanom kvaziknjiževnom elitom, koja i ono malo državnih para predviđenih za kulturu raspodeljuje među sobom. A ti bi samo da pišeš knjige. Nisi ni sanjao da ćeš morati sa bilo kim da se boksuješ kada si počinjao. Ali, ovo je tužna zemlja, puna jadnih ljubomornih budala, koji sa svojih korupcijom stečenih pozicija, upravljaju našim životima.

Nazivaju te „adrenalinom u telu srpske književnosti“. Šta je tvoj adrenalin?

Moj adrenalin je u ovom trenutku sviranje gitare. Evo juče mi je skočio adrenalin kada smo moj prevodilac i ja čitali „Urednika“ na engleskom. To mi se davno nije desilo. On je definitivno mnogo bolji na engleskom nego na srpskom, što mi i jeste bio cilj. Ne pamtim da sam se na „Two and a half man“ toliko smejao kao čitajući „Urednika“ na engleskom. Fenomenalno odrađen posao. Ustao sam u nedelju ujutru, uzeo sam da ga čitam, i završio ga u nedelju predveče. E to je bio napad adrenalina! Bukvalno sam vrištao od sreće čitajući kako je taj sklop reči konačno dobio svoj pojavni oblik, kakav ni ja sam ne bih mogao bolje da zamislim.

Najavljuješ da će „Urednik“ da se pojavi na američkom tržištu. Kakva očekivanja imaš od tamošnje čitalačke publike?

Amerikanci imaju tu vrstu dobroćudne prostodušnosti i otvorenosti za sve što dolazi sa bilo koje strane. Jer i oni sami su svi došli sa neke strane. Mi pucamo na to da će ovo biti jedan egzotičan pogled na Ameriku koji Amerikancima neće biti previše uvredljiv jer je to na ivici političke korektnosti. Šta god mislili o njima, oni ipak svima koji su kvalitetni pružaju fer šansu. Tamo je jasno: ili si prošao ili nisi prošao.

Kažeš za Marka Kraljevića, glavnog junaka u knjizi „Urednik“, da je antiheroj. A da je pravi, epski junak Marko Kraljević nastao jer nam je takav heroj trebao. Kakav nam heroj treba sad?

Mi imamo svog heroja ovog vremena i on se zove Novak Đoković. Mi imamo čoveka koji dokazuje vrlo jasnu životnu filozofiju – radi na sebi maksimalno i visine koje ćeš da dostigneš su neslućene. Čovek je među dva najbolja tenisera na svetu. To je čovek koji sam izađe i tuče se sa protivnikom preko druge strane mreže. Ali zbog toga što smo ogrezli u samomržnju i putujemo kolektivno ka istrebljenju, onda naravno da ne može biti kolektivnog oduševljenja tim herojem. Čak postoje i hejteri koji Novaku osporavaju što on živi u Monte Karlu, pa nama ne plaća porez za svoje uspehe. On zaista može kao građanin sveta i kao najbolji na svetu da živi gde god hoće.

Koga još vidiš kao svetlu tačku naše književnosti?

Ima dosta likova koji su kul i dobre face inače. Na primer Zvonko Karanović, Vanja Bulić. Ali ja bih bio nepošten kada bih lagao i rekao: sečem se na njihove knjige. Mislim da je to normalna stvar za pisca koji ima ovakvu poziciju kakvu imam i za pisca koji se satire od pisanja sopstvenih knjiga. Meni je normalno da me ništa drugo ne šljaka kao moja knjiga. Ja se njima najslađe smejem i u njima najviše uživam. To je činjenično stanje. Da l’ sam ja lud zbog toga – možda, ali da to nije tako, ne bi ni te knjige imale toliko čitalaca.

U knjizi „Kandže“ bavio si se studentskim protestima ‘96/97. iz ugla nekog ko je kroz sve to prošao. Šta je, osim tvoje knjige i sećanja ostalo od demonstracije 18 godina posle?

Sem uspomene nije ništa ostalo. Ostalo je to da današnji studenti treba da mućnu glavom i da skapiraju da protesti nisu samo protesti zbog toga koliko ti poena treba da upišeš sledeću godinu. Živeti pod Slobodanom Miloševićem je bilo nemoguće. Nisi imao ni pasoš! Država ti ne da pasoš ako nisi služio vojsku, spolja ti ne daju vize jer si u državi koja je diktatorska i autoritarna, jer znaju da ćeš da bežiš iz nje ako kreneš van. Bili smo u kavezu u kome nije dozvoljeno ni da pričaš o nečem. Ali, da nije bilo studentskog protesta ni građanski protesti ne bi uspeli. Na našem nauku se vidi da smo mi protestovali NIKAD zbog uslova studiranja, ali smo zato protestovali zdušno zbog izborne krađe i zbog nedemokratije u zemlji.

Do izdavanje knjige „Kandže 2: Diler i smrt“ sarađivao si sa izdavačkom kućom Samizdat B92. Zašto je prestala saradnja sa njima?

Samizdat je propao zato što su ga kupili Grci. Grci nisu investirali u knjige uopšte. I doveli smo se dotle da su moji naslovi rasprodati, a da oni nemaju para da ištampaju novo izdanje. Vrlo je prost prestanak saradnje.

photo.netU knjigu „Kandže 2“ ubacio si dosta fikcije, nekih naučno-fantastičnih činjenica. Zašto?

Kandže 2 su jedan naučno-fantastični roman o tome kako se jedan gubitnik tranzicije nosi sa smrću svog oca u sred nečega što se nikada ovde neće desiti, a to su svetleće kugle sa neba koje će rešavati probleme umesto nas. Neće nikakve kugle sa neba da se pojave i da spale ono što treba paliti. Mi moramo da palimo, mi moramo da menjamo takoreći. Paljenje je, naravno, simbolika u toj knjizi.

Boban Šestić je lik kojim si kroz knjige predstavljao svoj alter ego. Zašto si ga se rešio u Kandžama 2?

Zato što sam očajnički pokušavao da se rešim tog narkomana i razvratnika u sebi. Ja sam pokušao da Šestiću u sebi pokažem kroz „Dilera“ šta ga čeka ako tako nastavi. Čeka ga potpuna samoća koja je simbolizovana u manastiru. Mislio sam da to mogu pišući knjigu, ali se ispostavilo da to može lakše ako ti dođe prava osoba u život. Onda te ta osoba mnogo lakše iščisti, a ni to nije jednostavan posao ako si se prljao dovoljno dugo.

U Dadovu je pre četiri godine izvedena predstava po tekstu tvojih Demona. Da li bi želeo da se još neka tvoja knjiga dramski realizuje?

Adaptacija mog prvog romana u pozorišnu predstavu bila je toliko dobra da sam, tokom 2009. i 2010. išao barem sedam puta da je gledam. Maja Pelević, Milan Nešković i glumačka ekipa, predvođena Nikolom Rakočevićem uradili su neverovatan posao. Uvek je bila prepuna sala, a ljudi su se valjali od smeha. I onda je predstava skinuta s repertoara, ni danas ne znam zašto. Super je kada vidiš da je neko od tvog dela napravio novo umetničko delo. Nemam ništa protiv dramatizacija i adaptacija, ali ni ne crkavam za njima.

Bukovski sa kojim te porede više se proslavio kao pesnik. Hoćeš li da se pozabaviš pisanjem poezije?

To je dokaz da nas oni koji nas porede, nisu čitali baš temeljno. On jeste pesnik, ali suvi realista kada je reč o prozi. A ja sam simbolički realista kada je reč o prozi, a što se tiče poezije tu sam vrlo ograničen. Tako da, poezija me nikada nije privlačila. Ja volim prozu, štaviše, najviše volim romane.

Jedan si od pobornika legalizacije marihuane u medicinske svrhe u Srbiji. Kakav će biti epilog priče?

Čim se o tome dosta priča, moguće je da je neko skontao da je to zgodna tema i da će da bude više pozitivnih, nego negativnih kritika. Ali problem je u tome da to tako sporo ide. Prvo, ona mora da se dekriminalizuje. Mi moramo dugačak put da pređemo od onoga što imamo do onoga što je ideal – znači do marihuane koja se koristi u medicinske svrhe. Hoću da kažem da je potpuno suludo takvu stvar, koja može da bude i lekovita i dobar izvor prihoda za državu, držati ilegalnu.

Kada smo već kod države, kako komentarišeš ove poslednje izbore?

Ja na njih nisam ni izašao. To su bili izbori koji su bili održani samo da bi Vučić pobedio. Nikad većih lopova nije bilo u zemlji od ovih. Ne možemo porediti ljude koji su uzimali lovu od tajkuna plus krali lovu iz budžeta, i to trošili, sa ovima koji samo kradu iz budžeta. Pravili su rekonstrukciju vlade, pa nove izbore, da bi sada isti likovi bili u vladi, samo su zamenili mesta. Sutra će Vučić da se naljuti na Dačića pa će da ga šutne iz vlade, pa će da dovuče Tadića. To je sve jedno arčenje para i jedan lopovluk najbezobraznije vrste koji sam ikada video.

Da li bi se politički angažovao?

Ne bih jer nema svrhe. Ja sam dovoljno angažovan politički kao ličnost koja priča šta misli. Eventualno mogu da se angažujem u nekoj revolucionarnoj vrsti politike, a to je promena sistema iz korena. Iz mog ugla, bilo kakvi izbori neće ništa da promene ako nema opšte klime za promenu. Trenutno je takva klima – apatija i agresivnost, koja je usmerena ka bližnjem svom. Zato što svi očekuju nešto od te države i svako ima nekog člana porodice koji iz državnog budžeta prima neku lovu od koje se svi izdržavaju. Prema tome, lupili smo o duplo dno ponovo.

Izvor fotografija: pulsonline.rs, laguna.rs, photo.net

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *