Mali mi je ovaj grob – Priča o žrtvenim jaganjcima

Zovem se Ljubica Ilić. Imam 15 godina. I prva sam žrtva Sarajevskog atentata…

Slika 1

Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, u okupiranom gradu Sarajevu, Gavrilo Princip, usmrtio je nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju Hotek tokom parade u njihovu čast. Ovaj atentat postao je jedan od najpoznatijih atentata u istoriji. Poslužio je kao povod za početak do tada najvećeg ratnog sukoba, svetskih razmera, te je tako i zapamćen. Kao Prvi svetski rat.

Uprkos mnogim teorijama koje se razvijaju na ovako trusnom, a opet za njih plodnom, području, Biljana Srbljanović nam dramom „Mali mi je ovaj grob“ predstavlja jednu poznatiju verziju onoga što se zapravo dogodilo; barem onu svetski priznatu. Komad prati događaje koji prethode atentatu iz dve različite priče koje se letimice preklapaju i kulminiraju ubistvom austrijskog prestolonaslednika. S jedne strane prati Gavrila Principa i Nedeljka Čabrinovića, dva mladića koji dolaze u demonstracijama ophrvano Sarajevo. U izvođenju Bitef teatra u Beogradu, Gavrila predstavlja Milan Marić, dok se u ulozi Nedeljka našao Marko Janketić. Tražeći smeštaj, njih dvojica upoznaju Ljubicu, koju igra Amila Terzimehić, nama svima poznata u seriji „Lud, zbunjen, normalan“. Ljubica je mlađa sestra Danila Ilića, još jednog od ozloglašenih Mladobosanaca, čiji lik iznosi Ermin Bravo. Druga strana priče gravitira baš oko Danila, i njegove inicijacije u redove organizacije iz senke kakva je „Crna ruka“ kojom diriguje, pod patronatom rodoljublja i jugoslovenstva, Svetozar Marković u ulozi Dragutina Dimitrijevića Apisa. On vešto manipuliše Danilom koji je zaveden idejom ujedinjenja svih Jugoslovena ali postupa krajnje iz straha, poslušno slušajući naredbe nadređenog manipulatora. Apis je predstavljen kao kolovođa, kao mračni držač konaca, prepreden i promućuran, ali isto tako sebično pokvaren i spreman na žrtvovanje onih istih ideala kojima se izdaje za branitelja isključivo zarad sopstvenih interesa, bez obzira na žrtve. Po tom pitanju je nekako Nušićevski predstavljen u svom lažnom patriotizmu i publici providnim izgovorima kojima zavarava Danila.

Slika 2

Svoje zadatke Danilo s lakoćom delegira Gavrilu i Nedeljku – već i previše zanesenim mladićima južnoslovenskom utopističkom ideologijom. Ali uprkos svem zanosu koji je karakterističan mladim godinama, kroz celu predstavu se kroz izmaglicu oseća određena neizvesnost. Gavrilo je izgleda dovoljno oštrouman da pogleda na stvari i iz druge perspektive, za razliku od naprasitog Nedeljka – I nadvojvoda je ipak čovek – i da istorija nije već rekla svoje i dala odgovor na pitanje izbora naših protagonista, verujem da bi se tokom cele predstave pitali, i kao na iglama iščekivali da vidimo da li će, ili ne, Gavrilo povući obarač. Unutrašnja borba Gavrila, koji kroz pukotinu slike jugoslovenske budućnosti, uzdignute na pijedestal, ipak nazire deliće posledica koje čuče iza platna, izuzetno je prisutna u Marićevoj interpretaciji. Međutim, Gavrilo je ipak neiskusan i dovoljno lakoveran da ne uvidi stvarnost iza zavese fanatizma. Trio koji sačinjavaju Milan, Marko i Amila verodostojno uspeva u jednoj glumački vrlo zahtevnoj stvari. Uspevaju da dočaraju mladolikost i nedoraslost koja tako krasi sve ove mlade figure, željne promene, a opet nesvesne onoga što promena sa sobom nosi. Infantilnost prkosne Ljubice, koja kroz predstavu počinje da ispoljava tragove one prve dečije zaljubljenosti; slepa uverenost i nepromišljenost eksplozivnog i uvek prebrzog na delu Nedeljka; kao i delom naivna pesnička zanesenost mladoga Gavrila, ostavljaju dubok utisak o nespremnosti ovih likova na ono u šta su se upustili i na ono što sledi, podcrtavajući tragičnost njihove sudbine. Sam atentat opisan je kroz prizmu učesnika i svedoka, gde glumci slikovito opisuju celokupan doživljaj svojih likova u napadu na nadvojvodu, od kojih je jedan od najpotresnijih upravo Ljubičin, čiji kraj je iskazan nadrealističkom uvodnom rečenicom ovoga teksta.

Slika 3

Sa druge strane, pored osvrta na navedenu poznatu priču o nepravdi i licemerju domaćih i internacionalnih razmera, koja je usmerila tok istorije 20. veka, ova predstava se trudi da prenese još jednu važnu poruku – koliko je ta ista nepravda, i koliko je to isto licemerje postojano i dan danas u političkom životu naše države, i koliko se samo održalo. Cikličnost ovakvih pojava nameće pitanje da li vredi uopšte imati ideale u nacionalnom pogledu. Ta poruka je vidno iznesena političkim citatima ili citatima koji se jasno mogu staviti u političko-društveni kontekst, prisutnim na početku svake od četrnaest scena predstave. Metaforičko kasapljenje našeg naroda na podklase i kvazi-nacionalne subkategorije iskazano je u ništa manje bukvalnom prikazu unakazivanja i sitnjenja kasapinski neobrađenog komada mesa. Ovaj međučin propraćen je navodima ondašnjih sunarodnika, kao i organa vlasti i medija, domaćih i stranih. Jedino što bih možda okarakterisao kao suvišno i donekle neprijatno je to što su ovi citati bili bukvalno otpevani od strane glumaca uz monotone melodije čeliste i smatram da se time izgubila određena jačina poruke koju oni nose kao svedoci jednog burnog vremena, izabrani da predstave tadašnja dešavanja i njihovu (ne)prihvaćenost od strane različitih mentaliteta u svetu.

Slika 4

Drugi čin karakteriše introspekcija aktera i njihovo sveukupno sagledavanje sopstvenih postupaka i događaja koji su nakon atentata usledili, pritom uz scenski jednostavno i tekstualno monološki predstavljene muke kojima su svi bili potčinjeni do njihovih konačnih trenutaka. Iako vizuelno impresivna metalna scenografija i rekvizita koja predskazuje nešto rogobatno i kompleksno, ispostavila se izuzetno praktična, al’ pre svega simplificirana i svedena u krajnje diferenciranom korišćenju. Radnja je smeštena u prostor nalik klanici, ili fabričkom pogonu, koji se katkad neobjašnjivo i eterično transformiše u zatvorsku ćeliju ili tajnovito skrovište zavereničke sekte, što najpre diktira sama gluma darovitih glumaca usredsređenih na radnju iz koje, i u skladu s kojom, proizilazi transformirajuće svojstvo scenografije. Oko posmatrača je podstaknuto da opaža postojeći prostor u željenom kontekstu, usled uverenosti uma u ono što glumac predstavlja, što je opet još jedna pohvala izvođačima, ali i pronicljivosti reditelja Dina Mustafića. Na samom kraju, iscrpljen mučenjima, slomljenog duha kao i tela, oboleo od tuberkuloze, Gavrilo biva upoznat kako li je njegov san o ujedinjenju Južnih Slovena uspeo da zaživi i bez njega, i koliko je ljudi moralo da umre da bi taj san zaista uspeo da zaživi, bar na kratko, koliko je Jugoslavija uistinu i uspela da se održi.

I Gavrilo pusti suzu nad svojim narodom, nad svojom Srbijom koju optužiše saučesnicom u jednom nepromišljenom, ali skupom činu preplašenog mladića sanjara. Nesrećna Srbija i ceo njen narod postali su odgovorni za delo nekolicine isto tako nesrećnih pojedinaca. I ta sveukupna nesreća je upravo srž ovog tragičnog komada o katastrofalnim posledicama koje su se razvile munjevito, šireći se slično kao koncentrični talasi koji nastaju bacanjem sićušnog kamička u mirnu, zamućenu vodu.

Zovem se Igor Vesović. Imam 21 godinu. I moj narod je (prva) žrtva Sarajevskog atentata…

 

Dalje informacije možete naći na stranici http://teatar.bitef.rs/2014/09/02/mali-mi-je-ovaj-grob/

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *