Voditeljstvo i gluma kao (ne)savršen spoj – Ivan Bekjarev

Kišnog popodneva zaputili smo se u Pozorište na Terazijama, gde je Ivan Bekjarev to veče igrao u predstavi “Vlast”. To je samo jedan od zaista impresivnog broja pozorišnih komada koje je naš sagovornik odglumio na sceni ovog, ali i gotovo svakog pozorišta u Beogradu i šire. Pored angažmana u teatru, ovaj velikan srpske glumačke scene decenijama je uveseljavao gledaoce preko malih ekrana, tumačeći upečatljive uloge u domaćim serijama po kojima je i danas najpoznatiji. Danas i dalje glumi, ali smanjenim intenzitetom – naime, već godinama je posvećen pedagoškom radu u raznim glumačkim školama. A predavao je, između ostalog, i na Univerzitetu “Megatrend” i na nekadašnjoj “Akademiji BK”. Povod za razgovor sa njim bila je informacija da se vraća na televiziju, ali ovog puta u voditeljskoj ulozi.

-Tačno je, iako i dalje ne mogu ništa da kažem sigurno. Pregovori sa nekoliko nacionalnih televizija još uvek traju, ali postoji velika mogućnost da se vratim voditeljstvu, tako da u tom smislu možete da očekujete nešto od mene u budućnosti.

Sedimo u kafeu Pozorišta na Slaviji, u kome se, kako on kaže, oseća najprijatnije. Dok razgovaramo, mnogobrojni prolaznici zainteresovano zastaju da vide šta radimo, dok kolege glumci prilaze i pozdravljaju se sa našim sagovornikom, začikavajući ga: „Profesore, držite li vi to časove i van učionice sad?“. Nas je zanimalo, šta je to što ga je navelo da prihvati ponudu za voditeljski posao – nostalgija, novac ili nešto treće.

-Ljubav prema tom poslu je bila presudna. Voditeljstvo je posao koji je definitivno obeležio moju karijeru. Većina mladih me danas zna po mojim televizijskim ulogama, ali sam ja zapravo na vrhuncu popularnosti bio dok sam radio kao voditelj na Radiju Studio B, a zatim i na Radio Beogradu, na koji sam prešao pod uslovom da mi daju autorsku emisiju, i rezultat toga bila je emisija „Mislite na vas, mislite na mene“, koju sam vodio tri godine. Tada sam bio u zenitu popularnosti, ali sam odlučio da odem, pre svega zato što je ta popularnost pretila da me ugrozi kao glumca. Danas je česta pojava da glumci budu voditelji. Ja se sa tim ne slažem, jer mislim da postoje dve stvari zbog kojih ne može svaki glumac dobro obavljati taj posao. Pvi razlog je to što smo mi glumci navikli da budemo u prvom planu, da smo u centru pažnje, dok bi svaki voditelj u prvi plan trebalo da stavi svog gosta. Drugo, voditelj je tu da prezentuje pamet svog gosta, a ne svoju pamet, što voditelji-glumci najčešće čine.

Prisećajući se ovog perioda svog života, pitali smo ga kako je uopšte došlo do toga da postane voditelj. -To je došlo spontano, dok sam još bio student na FDU u Beogradu. Pre toga sam završio Šestu gimnaziju na Zvezdari, a predavali su mi veoma dobri i značajni profesori koji su imali jak uticaj na formiranje moje ličnosti. Interesantno je da nakon gimnazije nisam bio odmah siguran šta dalje, iako sam još u osnovnoj školi počeo da glumim, pa sam prvo upisao Pravni fakultet u Beogradu. Međutim, posle godinu dana sam shvatio da to ne ide, pa sam počeo sa pripremama za FDU, za koji su me spremali Olivera i Rade Marković. Zahvaljujući njima sam uspeo da ga upišem, a već na drugoj godini dobio sam ulogu u filmu “Bokseri idu u raj”. Uporedo sa tim, počeo sam da se bavim voditeljstvom, jer je sve to povezano – za voditeljstvo ti je, kao i za glumu, potrebna dobra dikcija, tako da se sve to poklopilo. I tako je sve počelo, ostao sam na Radio Beogradu tri godine vodeći autorsku emisiju, ali sam na to uvek gledao kao na hobi. Za glumu sam se školovao i to je ono čime sam primarno hteo da se bavim u životu. Gluma je profesija u kojoj se uvek susreće sa brojnim izazovima, i mnogo puta čovek pomisli da odustane. Ali eto, ja nisam odustao, valjda je prevladala ta ljubav prema glumi. Pozorište mi je prva ljubav, to će vam reći skoro svaki glumac. Međutim, činjenica je da su glumci poznatiji po onome šta urade na televiziji. Ja sam postao prepoznatljiv po ulozi u seriji “Banjica”, zatim po maloj ulozi u “Otpisanima”, a kasnije po legendarnom Stevi Kurčubiću u “Boljem životu”. Nakon toga su se nizale uloge u svim značajnijim domaćim serijama – “Srećnim ljudima”, “Porodičnom blagu”…

Iako je odigrao bezbroj velikih i značajnih uloga, ovaj glumac sa očiglednom skromnošću odgovara na pitanja o svojoj karijeri. Ni on, kao ni većina njegovih kolega, nije zadovoljan stanjem u umetnosti kod nas, Kako kaže, najviše bi voleo da se vrate neka prošla i bolja vremena.

-Ja sam došao u JDP u njegovo zlatno doba, da tako kažem, i današnja situacija tamo ne može da se poredi sa stanjem na koje sam ja tada, kao mladi glumac, naišao. Mislim da se pozorište poslednjih godina urušava u svakom pogledu, jednostavno sve je manje pravog dramskog teatra, a sve više nekih eksperimenata. Nema klasike, ili je ima minimalno; niko se više ne usuđuje da radi Šekspira, Molijera, antiku, i mislim da je to pogubno za naš teatar. Naravno, to sve ima svoje razloge i u siromaštvu, nedostatku sredstava, i tako dalje. Ja sam dugo godina bio zaposlen u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, i vi ste jednostavno bili obavezni da igrate sve što vam daju. Stanete pred oglasnu tablu i vidite podelu, i ako ste u njoj – niko vas ne pita da li vam se sviđa uloga. Tu nema izbora. Mogućnost izbora dolazi tek sa godinama. Po mom mišljenju, to je bilo najbolje vreme pozorišta, kada se tako radilo. Apsolutno nisam zadovoljan situacijom u kulturi danas, ali ja sam tu ništa radikalno ne mogu da uradim. Jedino što mogu i činim već godinama, to je da mladim glumcima koje godinama podučavam po raznim akademijama i privatnim školama pokušavam da usadim znanje o tome šta je pravi teatar i šta je potrebno da bi neko za njih jednog dana rekao da su pravi glumci. Stanje u društvu je alarmantno i vrednosti su poljuljane, ali ako se svi potrudimo moglo bi da bude bolje.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *