Ivan Mihailović – ostvareni snovi

Mladi beogradski glumac Ivan Mihailović je počeo da glumi još kao dete u seriji “Metla bez drške”. Kasnije su se uloge samo nizale. Široj javnosti je postao poznat, ili kako on voli da kaže – prepoznatljiv, posle uloge u seriji i filmu Vojna akademija i posle učešća u show programu Ples sa zvezdama u kojem je osvojio prvo mesto.

Jesu li se slegli utisci posle pobede u Plesu sa zvezdama?

Obzirom da sam se konačno oporavio od sportskih povreda, utisci se polako sležu, sležu se povrede, vraćam se polako u svoj normalni životni tok. Pobedi sam se potajno nadao, ali do trenutka dok nisu rekli da smo Marija i ja pobedili, nisam verovao.

Šta je uticalo na tebe da prihvatiš poziv na učešće?

Uticala je ogromna ljubav prema plesu i želja da ga popularizujem, kao i saveti starijih kolega. Mnogo sam se kolebao da li mi to treba i da li će mi značiti u karijeri. Gorica Popović, Đurđa Tešić i Tamara Dragičević, koje su bile ekipa predstave “Slavna Florens“ kada je trebalo da donesem odluku, dale su mi zeleno svetlo i rekle da to treba da uradim. Poverovao sam im i sada se ne kajem, drago mi je što sam bio deo toga.

Koliko ima glume u plesu?

Podjednako kao i tehnike. Ples kao tehnika, bez emocija i dramskog doživljaja ne bi bio potpun, tako da je jako važno da i gluma bude prisutna. Pomoglo mi je to što sam glumac i što donekle razumem scenu, što znam šta znači ispričati priču.  Trudio sam se  da u svim plesovima ispričam neke dramske scene.

ivan mihailovic

Od malena si birao glumački poziv. Kako je sve počelo?

Počelo je kada sam kao dete išao u pozorište i gledao predstave. To me je fasciniralo. Posmatrao sam glumce iz neke druge tačke, ne kao obično dete koje samo prati radnju. Mene je više zanimalo šta glumci rade, kako se pripremaju, gde idu posle scene. Ona me je mamila, njen miris, reflektori i sve što ide uz to. Roditelji su prepoznali tu moju želju i upisali su me u dramski studio Sandre Rodić Janković gde sam bio do trećeg razreda gimnazije.

Koliko ti je značilo što si kao dete igrao sa imenima poput Branke Petrić i Radeta Markovića?

Bilo je fenomenalno što sam deo te ekipe, igrati sa takvim glumačkim veličinama bilo je neverovatno iskustvo. Na snimanja sam dolazio ranije, odlazio kasnije. Gledao sam ih iz prikrajka, učio od njih i još više se zarazio glumom kada je u pitanju film tj. televizija.

Koliko ti je bilo teško da istovremeno završavaš dva razreda srednje škole i spremaš prijemni za fakultet?

Još nisam imao ni sva svedočanstva a već sam se uveliko spremao za glumu. Od trećeg razreda osnovne škole sam u glumi ali sam prijemni aktivno spremao godinu dana. Bilo je naporno ali je vredelo jer mi se ostvario san.

Uloga kadeta Klisure desila se vrlo brzo posle Akademije.  Šta je tu bilo presudno?

Faktor sreće je jako važna stvar kada je gluma u pitanju, prosto mora da ti se desi uloga. Svakog glumca koji je istrajan i koji radi na sebi, uloga sama nađe. Mene je našla tri dana posle diplomske predstave. Bio je veliki kasting koji je trajao mesec dana, imali smo probna snimanja i na kraju je usledio obaveštenje iz produkcije da sam dobio ulogu.

Šta ti je najteže palo tokom snimanje “Vojne akademije” i kakvo ti je to iskustvo donelo?

Definitivno mi je najteže palo snimanje u zatvorenom prostoru, scene žurki gde je nas 100 u jako malom prostoru, sa reflektorimav i jakom šminkom. Sve terenske scene sa punom ratnom opremom su mi mnogo lakše pale i bile su zanimljivije. To je ogromno životno iskustvo gde sam sazreo kao čovek , upoznao mnoge divne ljude i zavoleo glumu još više. Saradnja sa rediteljem kakav je Dejan Zečević pomogla mi je da naučim još mnogo zanatskih stvari.

Pozorište, serija ili film?

To je teško pitanje za glumca, ne bih mogao da se odlučim. Kada bih morao, rekao bih pozorište jer je to ono zbog čega sam upisao glumu. Ono je prvo nastalo pre mnogo hiljada godina, pa tek onda film. Mislim da ne bih bio potpun da mi fali nešto od toga.

10464104_10203882181112883_1517884200074040937_n

Igraš i u predstavama za decu. Kakvi su oni kao publika?

Oni su najiskrenija publika i kod njih nema prevare, ne pate od moralnih kodeksa i pravila ponašanja, ponašaju se kako osećaju. Ako im je nešto dosadno, oni će to otvoreno i jasno iskazati. Odrasli neće reagovati ako nešto nije dobro, tako da je lakše igrati za njih. Na dečijim predstavama je potrebno mnogo više enrgije.

Pozorišna sezona je pri kraju. Gde te možemo gledati od jeseni?

U pozorištu Boško Buha, premijera predstave „San letnje noći“ Viljema Šekspira. Imam tu čast da igram Lisandera. U Ateljeu 212 predstava „Slavna Florens“, u Jugoslovenskom dramskom „Pokojnik“ i u još nekim beogradskim pozorištima.

Koja ti je omiljena uloga, a koju priželjkuješ?

Petar Pan mi je omiljena. Zato što je prva uloga za decu, jedna među prvim profesionalnim i nekako je deo mog karaktera jer prosto verujem u taj lik i filozofiju tog romana.

Voleo bih da igram neku antičku tragediju u nekoj modernoj adaptaciji, na primer Car Edip ili Antigona.

10505456_10203882181792900_4260502626283168772_nPorodica ti od početka pruža podršku. Da li je ona istovremeno i kritičar?

Oni su mi najveći kritičari. Ja sam ih prosto tako vaspitao, da ne budu pristrasni već da mi kažu ukoliko nešto ne valja. Oni me najbolje poznaju, pogotovo mlađi brat koji mi daje najbolje kritike i sugestije.

Koliko glumac ima uticaja na stvaranje lika koji igra?

Zavisi od lika i od scenarija. Kada je u pitanju „Vojna akademija“ , ja sam razradio lik Mirka Klisure. On u scenariju nije bio toliko opširan i zaokružen kao karakter. U saradnji sa rediteljem sam mu dao i ime, smislio sam šta on čita, koji mu je hobi, kako dolazi na Akademiju prvog dana.

Mnogo je mladih glumaca koji tek treba da se dokažu. Koji je ključni faktor za uspeh?

Kombinacija talenta i sreće, gde sreća uvek presudi ali ako nemaš talenat ne možes dugo da traješ. Glumac mora da ima ozbiljan rad iza sebe, da čita, da se obrazuje a da lako prebrodi period kada ne radi. Glumci su jako skloni depresiji jer su stalo osuđeni na nečiji drugi sud, a to zna da bude vrlo teško. Sreća prosto mora da te prati, da budeš u pravo vreme na pravom mestu.

Foto: Katarina Nedeljković

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *