Marčelo – Komentar na „Laž“

Marko Šelić, poznatiji kao Marčelo, jе tekstopisac i hip – hop muzičar iz Paraćina, rođen 22. januara 1983. Žanr muzike koju stvara, bilo da nam se sa ličnog aspekta dopada ili ne, ne umanjuje našu sposobnost da osetimo poruku koju ovaj mladi umetnik želi da prenese.

U ovom tekstu nećemo se baviti pregledom njegove muzičke karijere, već samo usput napominjemo neka ranija ostvarenja, a potom prelazimo na komentar njegovog singla„Laž“ sa najnovijeg, neobjavljenog albuma „Napet šou“. Posle pesme„Pegla“ sa istoimenog albuma koju je Marčelo prvu predstavio publici, pred nama je i Laž koja razotkriva na Marčelov poznati, neuvijen način, sve bolne tačke društva kog smo deo.

Psovka kao umetnički iskaz

Jedna od najdominantnijih karakteristika ovog umetnika je eksplicitnost, koja se iznad svega ogleda u potpuno necenzurisanoj upotrebi psovki, jasnom i usmerenom„prozivanju“ u skladu sa temom, hrabrom istupanju pred publiku sa ličnim pričama datim u pesmama. Pre nego što pustite ovu pesmu, koja već ima velik broj pregleda na youtube-u, pripremite se na Marčelov jezik: oštar i otvoren.

Njegove pesme u celini posmatrano možemo lako okarakterisati kao vulgarne, zbog tako učestale upotrebe psovki, ali moramo imati u vidu da je psovanje u njegovoj poeziji izražajno sredstvo, gotovo stilsko. Neke stvari kao da se samo psovkama mogu do kraja iskazati u svoj svojoj snazi, naročito ako je tema pesme bunt i neslaganje. Zato mu ne možemo zameriti što sa nama kao publikom „razgovara“ na jeziku svakodnevnog izražavanja koji i sami često koristimo. Citati ove pesme će stoga, biti dati bez cenzure, jer Marčelo nije Marčelo ako ne opsuje.

On nam nešto govori, protiv nečega se buni, nešto ogoljava, ukazuje nam na probleme, a sve to psujući. Naravno da ovo nije jedini način njegovog izražavanja. Psovke imaju funkciju da pojačaju određenu temu, da u nama probude, kako on to sam kaže u jednoj svojoj ranijoj pesmi „bol i revolt“, da nas podstaknu da posle početnog besa pred društvom i realnošću koja je često nepravična i razumom neshvatljiva u svojoj apsurdnosti, osetimo potrebu da nešto menjamo. Ovde imamo prostora da se zapitamo: može li psovka biti umetnički iskaz, a ne vulgarnost i, može li psovka u tekstu jedne pesme delovati kao podsticajno sredstvo, probuditi u nama želju da menjamo okruženje u kome se nalazimo?

Glas – boja

Osim na pesmu kao takvu, njenu strukturu, temu, poruku, izbor reči, moramo obratiti pažnju na Мarčelov glas, na njegovu boju, ton. On prelazi od tihog, poverljivog, ispovednog, do besnog, razjarenog, osvetničkog koji se cedi kroz zube. Ton kojim nam Marčelo saopštava Ivanovu priču ima jednaku ulogu kao i sama tema jer nam je prenosi izazivajući u nama osećanja revolta, obeshrabrenosti, straha i tuge. Možemo čitati Marčela, osetićemo poruku, ali razumećemo do kraja tek kada ga čujemo.

Lažmarchelo-laz-video-spot

U pesmi, Marčelo koristi priliku da pokrene jedno od najsnažnijih pitanja današnjice, koje je svakako uvek aktuelno – pitanje stručnosti lekara i cenu lekarske greške. Glavni junak ove pesme, mali Ivan iz Paraćina, opisuje sebe kao vrednog studenta koji se nije žalio na očigledan mito na svom fakultetu. Ivan kaže da je „zajebano to oko mita kada je taj faks medicina“, i nastavlja:

Nije isto kao lažni pravnik, nije isto kao nadrislikar,

malo je gore kada lekar diplomira, a ne razlikuje tkiva i živac.

Lekarska greška je možda najozbiljnija i najteža greška koja postoji – čovek koji je učen da pomaže i spasi od povrede i smrti, postaje onaj koji povređuje, a kod Marčela u pesmi, i onaj koji ubija. Nadrislikar, što kaže pesnik, kao i lažni pravnik, mogu da naprave grešku, ali ona neće biti tako fatalna. Jedan pogrešan ton boje nikoga ne može da ubije. Može samo da nam se dopadne ili da nas odbije. Ali, ako čovek u ruci drži skalpel, to više nije pitanje boje već u bukvalnom smislu – života i smrti. Na to će se Marčelo posebno vratiti u narednim strofama.

Ivan govori o svojoj koleginici koja je mitom i seksom dospela do željеnog posla:

Pa, nakon par funkcionera, jednog sudije

i jednog konzilijuma – stigla je do hirurgije.“

Ona, koja je završila studije u roku i koja je na poslu samo da„vreme ubije i bude plaćena“ naći će se na najtežem ispitu koji nije ravan onima ocenjenim u indeksu, moraće stvarno da odlučuje o sudbini mladića koji se našao na njenom operacionom stolu. To je trenutak kada ona pokušava da se priseti pravila kako da izvede zahvat, ali ne može jer to nije ni naučila. „Kad hirurg zajebe stvar neko tad počiva u miru“, kaže pesma. Mladić je mrtav, greška je neoprostiva.

U jednoj ranijoj pesmi Šarada, Marčelo kaže da se doktor nauka maskirao u taksistu jer ne može da nađe posao. Ovde se lekar „maskirao“ u čoveka koji deli promo materijal za stranke:

Nisam ja uš’o u stranku da bi mi dali deo njihovog prihoda.

Uš’o sam da mi više ne otimaju to što mi pripada.

Ali ovde, ako si pošten, od svih stranaka skupa

pripadne ti samo jedno: pripadne ti muka.

Jer, ni tad mi nisu dali da radim svoj jebeni pos’o.

Dali mi da delim letke, hemijske i ostali promo.

Od vrata do vrata smaram da glasaš za njih, za ološ.

Pristao pošto-poto, al’ sam pitao potom pošto…

Pošto duša, dušmani, mani me, ja sam doktor!

Ivan iz pesme samo želi da se bavi onim za šta se školovao, ali je problem što su mesta za rad postala kradna, pa bes mladog lekara eksplodira kroz: „Imaš kradno mesto, daj meni radno, stoko!!!

Čovek čiji je trud obesmišljen, koji je obeshrabren jer mu društvo odasvud šalje poruku da je suvišan i da ukoliko ne plati nekome neće ni letke moći da deli, odlazi kod koleginice sa fakulteta sa kupljenom diplomom, i davi je stetoskopom da bi osvetio smrt mladića koji je bio žrtva njenog neznanja i nestručnosti. Ipak, to se nije stvarno odigralo, već su to samo Ivanova zamišljanja i želja da se terazije Pravde dovedu u sklad. On je otišao kako kaže „u Švicu“, jer je shvatio da od svoje zemlje ništa ne može da dobije i da se ne vrednuje ljudski život već novac.

U Ivanu pepoznajemo, kolege, prijatelje, braću, sestre, roditelje, poznanike. Svi su oni jednom bili ili jesu sada mladi Ivan, razočaran u svoju zemlju i sistem vrednosti na koji mu ona ukazuje. Nešto bolje, pravičnije i vrednije traži se preko granice, tamo gde će lekaru platiti jer zna kako da sačuva život, tamo gde neće on morati da plati da bi uopšte imao priliku da dokaže da zna, može i želi da bude čuvar života.

Da li lomimo ogledala za laž“?

Ova analiza nema nameru da odgovori na pitanje o prisutnosti korupcije na fakultetima, kvalitetu studiranja, niti da dovede u pitanje stručnost medicinskog kadra koji postoji ili se trenutno školuje. Kao i Marčelova pesma, ovaj tekst treba da nas podstakne da se zapitamo kakvog smo to društva deo, gde su nam osnovne moralne i ljudske vrednosti, šta možemo da učinimo da postojeće stanje promenimo?

O lekarskim greškama govori se povremeno, i to samo nakon nekog smrtnog slučaja pacijenta. Tužbe su gotovo nedokazive, a posledice ne vidi sistem već ljudi koji su nekog kroz pogrešku lekara izgubili, ili oni koji su preživeli ali trajno zdravstveno ozleđeni.

Marčelo nas je podsetio da se Ivanova priča odigrava svakoga dana, i da ona svakoga dana negde oko nas nastaje. On ne optužuje eksplicitno, niti upire prstom pojedinačno, ali pogađa cilj. Prepoznajemo neku svoju priču u tekstu Marčela, i želimo da se takve stvari ne dešavaju više. Nije pitanje da li lomimo ogledala za laž, kako kaže tekst, nego kako da prestanemo da ih lomimo.

To možemo da učinimo jedino ako svako od nas očuva osnovne moralne vrednosti, koja god bila profesija kojom se bavimo. Rešenje ovog strašnog problema nije u društvu, jer društvo je odraz svakog od nas ponaosob. Vrata za izlaz su u nama samima, u situacijama odabira, u momentima kada, kako je rekla Margita Stefanović (EKV), moramo da odlučimo – želimo li da se lažemo ili ne?

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *