Volt Vitmen: „Vlati trave“ – saglasje čoveka i prirode

Volt Vitmen (Walter “Walt” Whitman) rođen je 31. maja 1819. godine, a umro 26. marta 1892. godine. Bio je američki novinar, prevodilac i esejista. U njegovom radu prepliću se romantizam i realizam. Često ga nazivaju ocem slobodnog stiha.

Čitavog života radio je kao novinar, sam je odlazio s posla ili bio otpuštan, stalno se boreći sa finansijskim problemima.

Zdravlje mu je bilo narušeno posle moždanog udara, pa nekoliko nedelja pred smrt piše: “I suffer all the time: I have no relief, no escape: it is monotony – monotony – monotony – in pain”. Kada je umro, njegovo telo je izloženo javno, gde se oko hiljadu ljudi oprostilo sa njim za manje od tri sata. Kovčeg je bio jedva vidljiv od cveća koje ga je okruživalo.

Ono što će kasnije postati poznata zbirka „Vlati trave“, nastajalo je od 1850. godine. Ovu zbirku izdaje 1855, a menjaće je i usavršavati do svoje smrti. Koristio je slobodan stih i kadencu baziranu na Bibliji. Sam je finansirao izdavanje ove knjige, koja je odštampana u lokalnoj štampariji u pauzama kada radnici nisu imali posla. Nije bilo imena autora, samo gravirani portret Vitmena, delo Semjuela Holiera. Na autora upućuju samo neki stihovi.

Hvaljena od strane Ralfa Emersona, knjiga je nadalje naširoko distribuirana i pokrenula je veliko interesovanje zahvaljujući ovoj pozitivnoj kritici. Ipak, ovo nije sprečilo negativan ugao posmatranja – zbirka je kritikovana zbog opscene prirode.

Nadalje se kritika usmerava ka potencijalno uvredljivom sadržaju knjige, seksulanom u poeziji.

 Volt Vitmen knjiga

Njegov rad ruši granice poetske forme, ima čak i prozni oblik. Pisao je otvoreno o seksualnosti, smrti, prostituciji, koristio je neobične slike i simbole. Verovao je da postoji jaka veza između pesnika i društva. To se naročito vidi u pesmi “Song of Myself”. Bio je deista, religiozni skeptik, koji iako prihvata sve crkve, ne veruje ni u jednu. Smatrao je da je duša besmrtna i da se stalno na neki način razvija.

Često se postavlja pitanje njegovog seksualnog opredeljenja, pa se pretpostavlja da je bio homosekusalac ili biseksualac. Neki biografi navode pisma i dnevničke zapise kao dokaze da je imao ljubavnike, dok drugi to isto koriste da bi dokazali suprotno. Navode se i neke njegove veze sa ženama, kao i njegova izjava da ima sedmoro dece. Nijedna od tvrdnji ne može biti do kraja potkrepljena.

Uticaj Volta Vitmena je nesumnjiv. Meri Smit je kazala da bez njega ne možemo da razumemo Ameriku i njen narod.

Ezra Paund o njemu govori: “America’s poet… He is America”. Harold Blum izjavljuje za Volta Vitmena: “If you are American, then Walt Whitman is your imaginative father and mother, even if, like myself, you have never composed a line of verse”.

Zaista, ova zbirka je nešto nesvakidašnje čak i iz današnje perspektive kada malo šta može na književnom polju da nas iznenadi, jer se čini da su svi tabui već isprobani. Tu je prisutan duh američkog naroda, talasast, živ, pulisirajući, topao od sunca, uhvaćen u svakodnevnim momentima. Vitmen opisuje trenutke koje smo svi makar u nekom obliku osetili i prepoznajemo ih uprkos vremenskoj distanci. Donekle je to i filozofska poezija jer se promatra i promišlja smrt, život, večnost, Bog.

Evo kako Vitmen peva u „Pesmi o meni“:

„Glasan udisaj zelenog lišća i suvog lišća, i obale

i tamnobojnih morskih stena, i sena u staji,

Zvuk rignutih reči mog glas, a prepuštenog vrtlozima

Po koji laki poljubac, po koji zagrljaj, ruke

spojene uokrug,

Igra svetla i senki po drveću zaljuljanih gipkih

grana,

Slast biti sam ili u žurbi ulice ili duž polja i

Osećanje zdravlja, popodnevni trepet, pesma mene koja

se diže sa postelje i ide suncu u susret.

(…)“

A evo kako u istoj pesmi peva svojoj duši:

„Sećam se kako smo jednom ležali u takvo jedno

prozirno letnje jutro,

Kako si smestila glavu koso preko bedara mojih,

pa se blago preokrenula, nadnela nada mnom

I odvojila mi košulju od grudne kosti, i zaronila

jezikom do mog ogoljenog srca,

I pružila ruku dok mi nisi osetila bradu, i pružila

ruku dok mi nisi dotaknula stopala.

(…)“

Peva o vozaču kola iz kamenoloma, o mornarima, o kovačima, čuje zvuk violončela, vidi gašenje požara, opisuje svoja tumaranja kroz šumu, govori da je zaljubljen u sve što raste napolju. Pesnik je, kako govori, i muškaraca i žena, i pesnik tela i duše. Od majke čovekove, pesma govori, nema ništa uzvišenije.

O sebi pak izjavljuje:

„Volt Vitmen, jedan kosmos, sin Menhetna,

Žestok, plotan, čulan, jede, pije i rađa,

Nije sentimentala, ne postavlja se iznad

ljudi i žena (…)“

Ljubav prema svakom trenutku i prostoru koji ga okružuje ispoljava:

„Penjem se na svoj trem, zastanem da

Razmislim je li to stvarno,

Rascvetana puzavica na prozoru mome

Zadovoljava me više nego metafizika

U knjigama.

Gledati osvit dana!

Od male svetlosti blede ogromne i prozirne

Senke,

Sladak je vazduh nepcima mojim.“

Svu decu prirode i svemira jednako vrednuje:

„verujem da vlat trave nije ništa manje od

Radnog dana zvezda

A mrav je podjednako savršen, i zrnce peska

I jaje carića,

I žaba gatara remek-delo je za

Najuzvišenije,

I obična kupina ukrasila bi nebeske odaje,

I najuži zglob u mojoj ruci smešnim čini

Sve mašine,

A krava koja preživa pognute glave

Prevazilazi sve statue.“

Poezija koju nam je dao sama po sebi govori dovoljno. Ona je tu da nas podseti na nešto daleko u nama što nam je ostavljeno u nasleđe, taj dodir s prirodom, radost svitanja, sunčeve svetlosti, bliskosti sa svim živim bićima. U njegovim pesmama svakodnevni poslovi teku sami od sebe, lako i prirodno, i svaki pokret i glas, svaki dan je magija.

Možda ona danas rastužuje jer nas podseća da smo nešto veliko izgubili u trci sa vremenom koje nam stalno izmiče. Stihovi koje piše žubore, oni su blagi kao voda i nikud ne žure, kao ni on, čuvaju odmerene korake, čisto rublje koje se suši, travu koja raste, decu koja se rađaju, leševe vojnika. Kada ga čitamo vraćamo se nekuda gde znamo da smo nekada bili, ili bi barem trebalo da budemo, makar jedan deo života. Odlazimo natrag, izvornom ljudskom u nama koje nije izgubilo nit sa nebom i zemljom, travom i toplim očima životinja.

Dok smo deo ove knjige, ležimo u travi, gledamo u oblake i osluškujemo sopstveno disanje.

Čitajte „Vlati trave“. Promeniće vas, makar na kratko.

[ratings]

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *