Bila jednom jedna želja…

Želja.

Ko?

Želja

Čija želja?

Čemu želja?

Šta?

Želja

Hej, željo!

S kimS čim… S željom

Gde?

Kad?

Kako?

Zelja 1

Bila jednom jedna želja. Nastala je iz ljubavi, kao što i sve istinske želje nastaju. Želja je definisana kao težnja za ostvarenjem nečega. Nečega što trenutno ne biva. One mogu biti racionalne i irealne, lako ostvarive ili naizgled nedostižne. Svako ima neku želju, barem jednu, ali češće ih imamo više. Međutim neke su kratkotrajne, neke dugoročne, neke veće, manje, neke lične, neke namenjene, drugom upućene… Ova želja bila je životna želja. Moja životna želja. Znate. Jedna od onih želja koje nastaju u mladosti dok još tražimo onu fotografiju iz budućnosti kojoj ćemo težiti, ne bi li nam stajala u ramu jednog dalekog dana podsećajući nas u kratkim trenucima dokolice da zastanemo i prisetimo se početaka, kada je želja bila tek u začinjanju, i da retrospektivom prođemo kroz ceo put njenog mukotrpnog ostvarenja. Ali kao što je moj otac umeo neretko da kaže – Čovek snuje, Bog odlučuje. I bez ikakvog dubljeg ulaženja u teološke rasprave zaista se slažem sa mojim matorim. Sve što nama željnicima (u najnepogrdnijem i najiskrenijem smislu te reči) preostaje, jeste da se nadamo da će uz određen naš, recimo dovoljan, rad i trud neka viša sila da nam se nakloni i odvede nas u obećanu zemlju ostvarenja. Nazovimo to sudbinom, ili spletom okolnosti, jednostavno nama je ta spona između naše čežnje i njenog zadovoljenja nepoznata i neće nam se prikazati u neko skorije vreme. A nada, kao što kažu, uvek poslednja umire… Ah, ta nada. Sićušna, u kutku kutije zaturena, govorljiva i neutišiva nada, koja tako prkosno odoleva životnim preprekama. Ona koja šapće na uvo, posve tiho, o lepoti prostranstava iza one buduće slike koja samo delić uokviruje. Koja je večita inspiracija i izvorište alternativnih puteva do izmaštanog cilja, kada neki od postojećih zakaže… Umire i ona. Poslednja možda, ali umire, kao što sve na kraju nestane, prođe i zamre. Samo bude li nadanje vredno, dizaćemo je na pijedestal svoje upornosti, svoje neopozive istrajnosti, svoje strpljivosti. Uspešnosti. Ubiće je ostvarenje, i naslediti, ali će se njeno delo slaviti i živeti nakon nje. Ne dođe li do ostvarenja, umreće bolno, batrgajući se u svojoj revnosti za opstankom koja je našla traga čak i u narodnim umotvorinama. Zatrpavaće je nova i nova odbijanja one iste nepoznate suđaje sve dok njen tanani glasić nadalnik više ne bude mogao čuti. I tada biva ono najgore… Gubitak svake moguće vere u željeno. Potpuno razočaranje i rušenje svake iluzije o želji koja je tako dugo bila deo nas samih. Želje su opasna stvar, mogu biti i kobne. Pa ko je još preživeo ako mu otrgnete deo njega? Tako vam je isto i sa velikim željama. Ne zaziru ljudi džaba od očekivanja. Jer šta je drugo očekivanje do projekcija neke naše želje ili potrebe. A nemojte shvatiti moju insinuaciju kobnog ishoda naših želja kao smrt onog koji želi. Iako ima i toga, nikako nemojte pomešati opasnost žudnje sa konačnošću i završetkom života po sebi. Premda smrt nije najgore što čovek može da iskusi. Ali iako možda živ, nikada čovek nije isti ako doživi da mu se životna želja obije o glavu. Umire svakako ono što je on nekada bio. Umire ona zanesenost i naivnost kojom se toliko opijao pre no što je nada utihnula. Mnogi su otupeli odonda. Okačili su „želeti“ mačku o rep. Tako nastaju pesimisti, mizantropi, licemeri, zajedljivci, hejteri, melanholici (premda oni obično nastaju neposredno nakon nadine departure, ili se negde duboko u sebi još uvek nadaju,Zelja 2 ali im је tužno koliko je ona sama sve tiša i tiša), ravnodušnici, osobenjaci, drkoši, samotnjaci, depresivci i njima slične „epitetlije“. Sve je to posledica neke surove stvarnosti koja je nekako, nekada okupala hladnom vodom neku mislima zanesenu glavu. Ali da li je to stvarnost zaista bila surova, ili je prosto to bila prepreka koja nas je dokusurila; ošamutila u potpunosti… Da li je to bila kap koja je prelila čašu našeg strpljenja, našeg istrajavanja? Da li smo odustali zato što smo izgubili volju? Izgubili veru? Da li je taj jedan zid postao preveliki da bismo videli iza njega? Da li nije bilo vrata, bar prozora nekog, ili samo nismo uspeli da ih nađemo? „Možda je to za čime tragam bilo baš iza tog najvećeg zida“ … Večito pitanje!

I sam sam svestan, kao i mnogi verujem što su, da neke stvari, neka stremljenja u korist želja, radim samo iz razloga ne bih li jednog dana mogao sebi najiskrenije, mirne savesti, reći – Učinio sam sve što je bilo u mojoj moći – ili – Sve što je bilo do mene ja sam uradio, prosto nije bilo suđeno. Ali polako počinjem da shvatam da do tog trenutka možda nikada neće doći. Uvek će postojati neko „ako“. Uvek će postojati jedno „ili“, desetak „ipak“, i bar stotinak „A mogao sam…“. Pitanje je samo koliko. Koliko ćemo izdržati udaraca od nevidljivog protivnika, i da li će se on ikada umoriti i dozvoliti nam da pokupimo lovorike. Koliko ćemo biti prkosni i nepokolebljivi…

Ja sam danas imao jedan dan proviđenja. Momenat epifanije. Dugo nisam imao vremena za sebe i danas sam nakon toliko vremena imao dan kada su sve obaveze mogle da se stave „na čekanje“. Otišao sam na trčanje. Rutinu koju sam toliko dugo održavao dok obaveze i razni fizički i psihičko opterećujući nameti nisu doveli do toga da svoju rutinu promenim. A rezultati toga su već počeli da se naziru. I tako sam izašao napolje, u trenerci i odrpanoj majici, sa naravno slušalicama i muzičkim uređajem kao neizostavnim asesoarom. Dok sam održavao svoju rutinu imao sam trasu kojom sam obično trčao i optrčavao njom celokupan komšiluk od tri naselja. Danas sam odlučio da to malo promenim. Otišao sam na teren u svome školskom dvorištu. Taj teren ima za mene jedno posebno mesto u srcu. Ima jedno drago sećanje kome se vraćam kad god pomislim da nešto ne mogu. Da nešto nije moguće. Da je apsolutno neostvarivo. Davne ’97. godine moj otac je aktivno trčao na tom istom terenu. Imao sam četiri; četiri i po godine ako se dobro sećam i jedne večeri odlučio sam da idem sa njim. Malo škembe od četiri i po godine sa punašnim obrazima i pečurkom na glavi izrazilo je želju da ide s tatom na njegov trening, što je tata začudo i prihvatio. Neka ide sa mnom, trčaće malo možda, zamoriće se, pa će sedeti i igrati se u blizini, gde mogu da motrim na njega – verujem da je sigurno pomislio. I tako smo mi otišli, on je trčao, a ja sam u početku sedeo na obližnjem zidiću i gledao ga kako trči.

– Koliko ćeš da trčiš, tata?

– Trideset i pet krugova, pa ćemo onda da idemo kući, u redu?

– U redu…

Trčao je on tako i kada je u jednom trenutku protrčao pored mene ja sam ustao i krenuo za njim.

– Pa šta to radiš?

– Hoću i ja da trčim k’o ti.

On se nasmejao i produžio dalje. Obišao je krug i ponovo protrčao pored mene. Protrčao je još jednom. Pa još jednom. Istrčao je svoj trening, a ja sam i dalje trčkarao oko terena. Svojim tempom, polako, sa pokojim zastajanjem, ali sam trčao. U jednom trenutku sam stao i zadihan seo na zidić.

– ‘Oćemo kući?

Mm-Mmm – odmahivao sam odrično glavom – Imam još krugova da istrčim. Nisam završio. Imam još deset krugova.

Otac me je gledao u neverici, smeškajući se i pristao je da ostanemo dok ne istrčim.

I tako sam ja, na očigled moga oca, istrčao poslednjih deset krugova i time optrčao svih trideset i pet krugova, kao i on, oko tog fudbalskog terena, osrednje veličine. Kao malo, četvoroipogodišnje dete. I od toga dana moj otac nikada nije sumnjao u mene. Bio je posve siguran u moju volju. I sam je umeo to da kaže. Neretko i pred drugima. A moja volja je rasla na sećanjima o tom trenutku. Danas sam je testirao. Posle niza ličnih neuspeha i stresa, kada sam napokon našao vremena za predah, došavši na taj isti teren, danas, istog trenutka počela je kiša. Polako. A danas je već padala. Ne znam kako joj ne dosadi. Imali smo i poplave, a ona još pada. Ovo leto zaista više liči na sve samo ne liči na leto. Nisam dozvolio da me vremenska nepogoda zaustavi. Počeo sam da trčim. Gnevno. Trčao sam sve više, a kiša se nije zaustavljala. Bio sam mokar. Bio sam besan. Zar ni ovo? Zar ni prokleto trčanje ne mogu da imam? – pomislio sam u sebi, narogušenog pogleda, očima uprtim u nebo. Počeo sam da trčim brže, psujući tu silu, koja god da je, zaslužnu za sve moje neosnovane padove, za sve neuspehe, zamke i prepreke na putu. I za ovu prokletu kišu. Objavio sam joj rat. Rešio sam da ne stajem. Da neću prestati da trčim, makar puzao po asfaltu. Makar me srčka strefila, neću stati pre nego li kiša stane. I tako je i bilo. Trčao sam dok je kiša uzimala maha, onda usporavala, pa se ponovo ojačala, i zatim opet počela da sonji, ne bi li se ubrzo potom na mene sručila sva voda koju je oblak nadamnom mogao da ponese. Kao da me je izazivalo, to nešto čemu sam poprilično siguran da sam par puta i mater opsovao. Sve sam mu sasuo u lice. Sve želje koje mi je ismejalo i koje mi i dalje demantuje. Sve sam ja to skinuo sa svoje duše i nabio mu na nos, jačajući time rešenost da istrajem u svojoj tvrdoglavoj, budalastoj i apsurdnoj zamisli vojevanja s kišom. Pljusak je došao dotle da se odeća na meni cedila pod novim naletima vode. Noge su me bolele, a potom je taj bol otupeo do te mere da su noge same išle jedna pred drugu. Mislio sam o onom Grku Filipedesu koji je trčao od Maratona do Atine ne bi li javio ishod bitke sa Persijancima i potom umro na mestu, mislio sam na Foresta Gampa, na Useina Bolta i Rokija.Zelja 3 Sve i svašta mi je prošlo kroz glavu, ali jedno je bilo sigurno – Neću stati pre nego što kiša stane. I da, stala je, naravno da jeste. Iako je izgledalo kao da će doći do novoga potopa i da ćemo se ćerati barem do jutra, stala je. A potom sam, nakon još nekoliko pobedničkih krugova, kada sam bio sasvim siguran da jedine kapi koje još uvek padaju su one sa okolnog drveća, stao i ja. Teži za jedno pet litara vode na sebi. I olakšano, posve rasterećeno, blagim hodom, zadovoljno otšetao kući. Tada mi je bilo jasno. Tada sam uvideo da je svaka naša želja, svaki naš prohtev u našim rukama. Da, možemo tražiti izgovore, možemo se vaditi na okolnosti, tvrditi kako se nismo mogli doveka zaluđivati i tešiti sebe da smo dali sve u našoj moći. Jesmo li? Zar baš nije bilo ama nikakve šanse, nikakve rupe u pravilu nemogućnosti kroz koju se moglo provući? Zar sudba zaista ne zna za milost? Uvek imamo izbor. A zapravo se sve svodi samo na to. Da li ćemo izabrati da odustanemo, ili ćemo naći snage da pokušamo ponovo. Mislim da nam je svima već preko glave one – Ako iz prve ne uspeš, pokušaj ponovo. Ali to je srž tih staronarodnih, poslovičkih, od dobroćudnih savetodavaca često izgovorenih, klišea. Nekako su se vremenom dokazali. Ma koliko da mi te dokaze ne vidimo, ili ih nismo svesni. Tu su negde. A na nama je da se potrudimo da sami postanemo jedan od njih. Da izdejstvujemo da ponosno stojimo kao pokazatelj kako nisu to samo puke reči i pokušaji utehe. Jer nazovimo to karmom, ili sudbinom, ili božanstvom, silom… postoji neka zakonitost koja osigurava da se svaki rad i uložen trud mora isplatiti. Mora. Ako nije – jednostavno niste uradili dovoljno. Da, mnogo ste radili, neverovatno, mnogo više nego što je on, ona, ili onaj tamo učinio. Niko se nije trudio kao vi. Ali za vas je lestvica malo više. Malčice. Ali lestvica postoji. Ipak je ima. Ne zaboravite to.

Moja želja se ciklično ponavlja. Ima godišnju priliku za potencijalno ostvarenje. Ove se, opet, nije ostvarila. Ali neka. Neka se nižu godine. Neka teku, kao i ona voda što je pre samo nešto sati niz mene tekla. Nije meni teško da i njima objavim rat. Nisu one ništa jače i ništa apstraktnije od kiše. Ali doći će i moja godina. Znam da hoće. Možda ne sledeće, možda ni one tamo, možda zakasni, ali će doći. Kao i Sunce što grane posle svake kišne i ma koliko duge oluje.

Sve želje su ostvarive, a za one neostvarive, samo treba malo više volje i malo više godina.

 [ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *