Ko se boji straha još

Oduvek sam volela podrume. Možda zato što sam dete rata, zato što mi je park bila misaona imenica, zato što je mrak nešto što su nam usadili u psihu, to neko stanje nemaštine i hladnoće. Možda zato što sam oduvek osećala slobodu u tome da nemam izlaz, da nemam mnogo opcija, slobodu u izvesnosti da je to što se dešava ono sa čime moram da se suočim. Doduše, možda je i zbog toga što je baka u podrumu uvek držala moj omiljeni džem od kajsija. Ne sećam se baš dobro.

Kada sam imala oko 17 godina, kada su već uveliko prošle te, gore pomenute, ratne okolnosti, prvi put sam posle određenog vremena ponovo ušla u podrum. To svakako nije nešto što sam imala prilike često da radim, kao neko ko živi na četvrtom spratu sedmospratnice, ali sam se našla u situaciji da je moja radoznalost nadvladala objektivno razmišljanje i upozorenje na vratima. Naravno, šta meni, sedamnaestogodišnjoj, hrabroj devojci može da se desi u jednoj tako zanemarljivoj sobici? Ipak, ja sam neko ko se tako definiše, kao neko ko je oduvek voleo podrume. To je prvo što ste saznali o meni. Šta meni može neka nalepljena kosturska glava da definiše gde ja mogu i ne mogu da ulazim?

I onda sam ušla. Čudne su to prostorije. Temperatura se automatski spusti za par stepeni. Osetite miris koji nepogrešivo podseća na mešavinu starog ormara iz ko zna kog veka koji stoji zaboravljen u nekom uglu vikendice i mirisa ustajalog hleba. Naravno, pošto smo relativno civilizovana nacija koja plaća infostan na manje-više redovnom nivou, podrumi nisu ono što su ranije bili – ne rastu pečurke sa plafona, voda ne lipti iz pukotina buđi opasanih zidova. Usled toga, nisam se našla u scenariju moderne horor priče i našla kutiju fotografija nekih davno ubijenih ljudi čiji su me duhovi progonili dok se nisam udavila u Dunavu. Nadam se da niste mislili da ova priča ide u tom pravcu.

Ova priča ide u pravcu da ja nisam znala u kom pravcu idem, pa sam promašila stepenik. I pala. Smotani kreten. Naravno, očekivala sam da ću da padnem u neku baruštinu jer sam i sama gledala previše horor filmova da bih mislila da će ovo dobro da se završi po mene. Telefon koji sam držala u ruci je odleteo negde i ugasio se. Alcatel. Nikada nemojte da kupujete Alcatel.

Malo sam se otkotrljala u apsolutno meni nepoznatom pravcu prostorije koju nikada u životu nisam videla i prizemljila. Kad sam probala da ustanem, osetila sam snažan prodoran bol u predelu kuka.

„Odlično. Polomila sam kuk“. Kroz glavu su mi prošle sve one serije i filmovi gde ismevaju penzose sa veštačkim kukom. „Je l’ veštački kuk iste veličine kao običan kuk? Nadam se da jeste. Kako ću da uđem u matursku haljinu?“

„KAKO ĆU DA UĐEM U MATURSKU HALJINU?“

„Ne, ne, nisam polomila kuk, to se ne dešava mladim ljudima, sve će to da bude dobro. Samo ću da sedim ovde neko vreme, sama. U mraku. Pitam se zašto je ona kosturska glava stajala na vratima. Možda prskaju otrove za bubašvabe i pacove pa ne sme da se pipa ništa. Ali ja sam pipnula svašta, bože, ne smem da stavljam ruke na lice. Mada, ti otrovi nisu tolik – BUBAŠVABE I PACOVI!“

Naravno, tada je sve počelo da se čuje, tišina je dobila noge i počela da hoda okolo hitro, pomerajući svoje crno telo svuda oko mene i po meni. Htela sam da ustanem a nisam mogla, kao što sam htela da pokrijem lice, ali ni to nije bila opcija.

„Samo mi fali da imam neko trovanje, da mi izađu neki osipi po faci. Možda ću da završim u bolnici sa nekom alergijskom reakcijom na… na šta god, fuj, na insekte. Možda me ugrize pacov i dobijem besnilo, pitam se da li pacovi prenose besnilo?“

Posle naknadnog ekstenzivnog istraživanja, da, prenose.

Takođe, posle naknadnog ekstenzivnog istraživanja, saznala sam da besnilo u Srbiji nije zabeleženo duže od 28 godina.

(par minuta kasnije, kreće zanemarljiv svrab na podlaktici) „JAO, NE!“

„Gotovo. Ugrizlo me je nešto, dobila sam besnilo, ovo je sve puno zaraza, ko zna kako ovi iz infostana čiste ovo, pola zgrade ni ne plaća infostan! Koji sam ja kreten, šta radim ovde uopšte?“

A onda, tišina je postala tiša.

„Pitam se ko će me posetiti u bolnici kada me budu lečili od besnila. Dobro, mama i tata i uža familija, oni su zakonom u obavezi da te posete u bolnici ako umireš i ako imaš manje od 18 godina“

Zapravo, ne baš.

„Ali ko će od mojih prijatelja biti tu?“

„Maja, ona će sigurno doći. Ona je uvek bila tu za mene, sigurna sam da bi ona prva bila tu.“

Prošlo je 4 godine, ne znam da li sam se tri puta čula sa tom devojkom od tada.

„I… I možda Nikol – a ne, on verovatno ne bi. Nataš – Momči – Lidija? Ne verujem.“

Tišina. Dosta duga tišina je usledila. Ne samo da je podrum progutao sve svakodnevne zvukove prometne beogradske ulice, već je sa tim progutao i iluziju koju sam stvarala. Koju svi stvaramo. Kao džinovsko univerzumsko sito koje je proredilo te sitne prioritete koje postavljamo svako jutro, koje nas probudi.

Moram da imam savšene ocene. Moram da smršam. Moram da imam preko 500 prijatelja na društvenoj mreži. Bitno mi je da ljudi smatraju da sam kul. Mrzim svoje roditelje jer nemam telefon od 600 evra. Plašim se pacova. Plašim se mraka. Plašim se da me ljudi neće prihvatiti. Plašim se da sam sama. Plašim se da ću zauvek biti sama.

“Sama sam.”

Turbulentno ulazim u suštinu problema. Razmišljam o svakom prijatelju kog sam ikada imala. O svakom koga sam izgubila. Razmišljam o svakom dečku koji mi se svideo, o svakom koga sam imala, pa ga odjednom više nisam imala, o svakom koji je mogao da bude dobar za mene, ali on to nije shvatao. Ili, češće, ja to nisam shvatala. O onima kojima nikad nisam prišla jer, šta će svi reći ako me odbije? Smejaće mi se u facu. Bože, blam bi me pojeo da mi se to desi, u rupu u zemlji bih propala.

Naravno, ne u podrum. U dublju rupu u zemlji. Doduše, u njoj nema pacova, ali ima moj imaginaran stid i on svakako više svrbi nego besnilo.

I onda sam stala (figurativno) i shvatila koliko je sve to nebitno. Površno, užasno površno.

Tužno.

Sve je to ružno i odvratno, ali ne može da me povredi. Svašta je ružno na ovom svetu – logo za svetsko prvenstvo u fudbalu, plastične operacije Pamele Anderson, pomfrit iz Meka kad se ohladi. Bubašvabe. Usamljenost. Slomljeno srce. Ja u svojoj maturskoj haljini da sam morala da ugradim veštački kuk. Ali, na kraju dana, sve okolnosti kroz koje svakodnevno prolazimo su prolazne, i svi strahovi koje mi dozvolimo sebi da definišemo kao takve definišu nas.

Da, znam. Imala sam pravi momenat iz serije, na kraju epizode kada glavna glumica shvati da je život lep i onda krene pljusak i ona srećno skakuće uz neku otrcanu pesmu iz ’90. Purifikacija. Svi srećni, svi zadovoljni.

U skladu sa svim tim, u teoriji, ovo je trebalo da se završi tako što sam hrabro ustala i izašla iz tog podruma, ostavivši sve svoje strahove iza sebe. I jesam. Ali ne tog dana. Jer, kroz svo to moje razmišljanje osetila sam da mi se nešto penje uz ruku i zavrištala sam kao Marija Šarapova tokom dužeg poena i krenula da se bacakam u mestu. Srećom, komšija Miroslav i njegov koker španiel su imali ritualne šetnje do dragstora na svakih 20 minuta pa se moja monodramska sesija završila poprilično uspešno.

I tako se periodično desi, danas, posle četiri godine, da mi neko kaže da se plaši visine. Ili buba. Liftova. Bilo čega. A ponekad me neko i pita, čega se najviše plašim, i obično lažem. Kažem da se plašim bubašvaba, dubine, smrti, bilo čega, klimnem glavom, složim se učtivo i okrenem priču na nešto drugo. Međutim, ono čega se stvarno najviše plašim jeste da ću jednog dana zaboraviti da je svaki strah nešto što mi stvaramo, oblikujemo u priču i prodajemo sebi kao razlog zašto ne možemo da budemo srećni.

Izvor fotografije: http://home.destinationhackney.co.uk/

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *