Roda i kupus u školama

Obrazovanje ima za cilj da pripremi decu za život. Pored roditeljskog staranja, savetovanja i svakodnevne brige, školski život bi trebalo da ih uvede u socijalni život i međuljudske odnose sa vršnjacima. Možemo čak reći da je školski dan ispunjen aktivnostima koja decu navode na fizičko, psihičko i intelektualno usavršavanje. Naravno, školsko znanje ne zamenjuje ono stečeno u porodici, i obrnuto. Ne može se briga o deci prepustiti nastavniku ali se može zajedničkim radom delovati. Iako bismo mogli zajedno da radimo i gradimo taj mali svet mladog čoveka, ne ispunjavamo sasvim zadovoljavajuće sve svoje obaveze. Školski časovi su opterećeni podacima, činjenicama, zadacima, formulama. To se zapamti pa zaboravi, zapiše i ostavi. To su sve one lekcije i definicije za koje se pitamo : Šta će to meni u životu? Učimo ih fizici, matematici, jezicima, geometriji, hemiji, biologiji. Te osnove koje steknu iskoristiće jednog dana ili neće. Možda bi im korisnije bilo da prodube znanja o sebi, da steknu uvid u svoje mogućnosti, u potrebe i zakone svog tela.

10524811_804291986269215_421627945_nBiologija, i to samo ona o čoveku u 8. razredu osnovne i 4. razredu srednje škole, pruža neka osnovna znanja o sistemima organa i čitavom čovekovom telu. Dalje od toga se ne ide. U periodu osnovne škole, kod mnogih u različitim dobima, ulazi se u pubertet. To je period u kom se sve menja. Menja se spolja, iznutra, menja se pogled na svet i svet sam. Često ne nailaze na potrebne odgovore koji se tiču promena na njihovom telu. Hormoni im ne dozvoljavaju da promisle i sami dokuče odgovor a sramežljivost ih upućuje najčešće ka internetu i vršnjacima a ređe ka roditeljima i nastavnicima. Posledice su brojne i mogu da budu opasne po fizičko i psihičko zdravlje mladih. Seksualno obrazovanje u školama bi moglo da reši veći deo tih problema. Deca, tačnije mladi, mogli bi da potraže odgovor kod stručnih predavača koji su im na raspolaganju i čiji je zadatak da im pomognu. Neophodno je mlade upoznati sa njihovim identitetom. Seksualnost je svakako i neizostavno deo njih. Koji je najdelotvorniji način? Da li je lakše pomoći deci i uvesti im časove seksualnog obrazovanja ili preusmeriti roditelje i navesti ih da razgovaraju dovoljno sa njima?

 Ima dosta onih koji smatraju neprikladnim da neko stran i nepoznat razgovara sa njihovom decom o seksu, o njihovoj intimi i o tim “skaradnim” stvarima. Postoje roditelji koji misle da svoju decu poznaju dovoljno jer sa njima o svemu razgovaraju. Kao i onih roditelja koji tu vrstu obrazovanja i informisanosti ne smatraju potrebnom jer, “sve se uči iz iskustva”.

Razlozi za odbijanje ove vrste časova su različiti. Sama tema je veoma delikatna ali se mora shvatiti ozbiljno. Obratite pažnju na broj maloletničkih abortusa, na stopu širenja polno prenosivih bolesti, (zlo)upotrebu kontraceptivnih pilula, pilula za “dan posle” i neke stvari će vam biti jasnije. Informisanost je lek. Na vrhu smo liste zemalja sa najvećim brojem maloletničkih trudnoća. Gotovo dve trećine adolescenata seksualno je aktivno, a tek svaki treći koristi zaštitu. Svake godine oko 5.000 devojaka starosti između 15 i 19 godina zatrudni, a samo stotinak se odluči da rodi dete. Za razliku od većine zemalja Evrope, koje su ovu vrstu obrazovanja uvrstile u svoj obrazovni program počevši od sredine prošlog veka, kod nas se o tome još ozbiljno ne razmatra. Iako bi informisanost mladih bila i prevencija i pomoć, to se ne uklapa u fond časova, u plan rada a možda čak i u etiku i mentalitet.

Iako se brojne kampanje pokrenute religijskim ogranizacijama protive ovoj vrsti obrazovanja  tvrdeći da šteti ispravnom verskom načinu razmišljanja, u nekim zemljama Evrope uspešno se održava. Kao argumenti koji su protiv ovog oblika obrazovanja javljaja se tvrdnja da su time ugrožene porodične vrednosti. Naime, intimne odnose i poznavanje seksualnosti treba isključivo rezervisati za brak i stvaranje porodice. Dovodi se u pitanje kvalitet porodične stabilnosti i sama njena građa. Ako deca i adolescenti odgovore ne nalaze kod svojih najbližih a ni u školi, kako da  saznaju šta je ispravno i zdravo ? Brojna istraživanja sprovođena u našoj zemlji svedoče o posledicama te neinformisanost. Da su odgovori pronađeni u samom startu i da postoji sloboda da se oni uopšte zatraže, brojke ne bi bile takve. Porodična komunikacija na tom nivou, dakle, ne može da reši određene probleme. Možemo li skrštenih ruku da čekamo da ljudi otvore um svojim najbližima i počnu da razgovaraju? To je pre pomirljivost i pasivnost nego rešavanje problema.

1369907008sex-obrazovanjeBela kuga je često korišćena fraza. Jedan od razloga i uzroka je upravo ovaj. Maloletnički abortus i polne bolesti u kasnijem dobu onemogućavaju začeće i osnivanje porodice. Prostim preračunavanjem dolazimo do zaključka da je o tome trebalo i pre razmišljati. To su generacije koje nisu imale internet i druge oblike medija, kao mi danas. Bili su upućeni samo na sebe i na ljude i informacije iz neposrednog okruženja. Kao što je napredovao elektronski, svet, a i svest, mogli bi da se uzdignu i duhovno se oslobode tradicionalnih stega. Ili bar da se preispitaju: Šta je to dobro za njihovu decu?

Sam naziv potencijalnog predmeta moze da zastraši. Zato, ispravnije je da se to posmatra kao ,,zdravstveno obrazovanje“, što zapravo i jeste. To je uvod u znanje o telesnom postojanju, o zdravlju, o promenama. Deca pre ili kasnije pitaju i saznaju kako se prave bebe. Bilo da nastaju iz kupusa, da ih donose rode, ili da su porasle u saksiji, odgovor će se sam razotkriti jednog dana. Taj odgovor u sebi nosi prirodu njih samih. Kada treba slagati, što živopisnije i zanimljivije, odgovori se nameću i brojni su, a kada treba ući u suštinu i pojasniti šta su zapravo roda i kupus, ustukne se pred delikatnošću materije. Naravno, to zahteva stručnost osoblja, tačnije predavača. Obučeni psiholozi, pedagoz i nasatvnici bi mogli na adekvatan način i primereno uzrastu mladima da omoguće da steknu osnovna znanja o zdravlju svog tela.

 Obrazovanje o zdravlju bi moglo na naučni i prikladan način da olakša posao roditeljima. Tada je pravo vreme da se pritekne u pomoć znanjem i naučnim podacima. Tema je delikatna kao i sam sadržaj te vrste obrazovanja. Mora joj se na neki način pristupiti. Problem u obaveštenosti i poverenju očigledno postoji. Škola je „druga kuća“. Pružimo im šansu da bar tu pronađu odgovore.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *