„Jer sreća je lepa samo dok se čeka…

… dok od sebe samo nagoveštaj da.“ O, da, večita tematika u svetu neuzvraćenih ljubavi, večiti izgovor za nedostatak hrabrosti i preuzimanja sudbine u svoje ruke. I jedno ogromno poštovanje I divljenje pesnikinji Desanki Maksimović, autorki pomenutih stihova, jer njena je poezija nešto za šta su relevantni kritičari imali samo reči hvale. Ovde se ne polemiše o tome. Ovde, u ovom tekstu, u iznošenju skromnog mišljenja jedne mlade osobe, u jednom, u svakom smislu inovativnom, XXI veku, suština je nešto sasvim drugo.

Hajde da pričamo o sreći, dragi moji, mladi, inovativni i ambiciozni ljudi. Uživate li i Vi u iščekivanju sreće onako kako se to činilo u vreme nastanka ove pesme? I živimo li uopšte u vremenu i svetu u kome se cene i u kom su nam dovoljni samo nagoveštaji? Ili smo postali previše gladni i zadovoljavamo se samo apsolutnim doživljajem sreće? I šta je uopšte sreća? Kriterijumi rastu zajedno sa mogućnostima koje nam se pružaju, a kojih je sve više. I niko više nije spreman da čeka… U jeku večite borbe u kojoj svako hrli ka svom cilju, srećan je onaj koji do istoga i dođe u što kraćem roku, i sa što manje utrošene energije. Ne postoji univerzalna formula sreće, svako svoju kroji prema sopstvenim željama i afinitetima i dostiže je. Ili je ne dostiže… Neko je nekada rekao kako svoje mogućnosti otkrivamo tek onda kada ih premašimo. Dakle, čovek mora da bude spreman da leti visoko kako bi se u slučaju pada negde susreo sa svojom srećom i sleteo zadovoljan. Nema više „igre na sigurno“, nema više ostavljanja mogućnosti i mogućih alternativa. Ulozi su veći i potrebno je više i hrabrosti, a toga nam je, priznajte, ponestalo. „Ići linijom manjeg otpora“ nekada je imalo drugačije značenje, sada je postalo svakodnevnica. Zašto se odlučujemo za prav i uglačan put bez prepreka? Zar nije slađe osvojiti sreću? Nema li ona onda mnogo veću vrednost? Stoga se može reći da nijedna sreća nije potpuna kao zaslužena sreća.

Jedno je sigurno, suština nije samo u čekanju. Ne smemo dozvoliti da život samo protiče pored nas. To je, istina, najlakši put, ali najlakši put nikada nije bio i najefektniji. Put ka sreći leži u skladu, miru i zadovoljstvu samim sobom. Sve brige, neprilike i iskušenja koje nam nameće sredina, okolnosti i život uopšte, čine da se osetimo umornim i preosetljivim, da svoj cilj sreće zamenimo prostim, egzistencijalnim ciljevima. I to je ono što nikada ne bi smelo da nam se desi, da zaboravimo da budemo srećni, a za to nam, verujte, nije potrebno mnogo. Ma koliko zvučalo kao kliše, sreću zaista čine male stvari. Male stvari koje činimo drugima, male radosti koje neko priredi nama, činjenica da nas neko poznaje dovoljno da nam makar i trenutak života učini lepšim, to je sreća. Sreća nije samo slutnja, čekanje i strah. Sreća nije ništa od toga, sreća je osmeh, dodir, lepota… Sve je sreća, ako ste spremni da je prihvatite, a zatim i oblikujete prema svojim željama, prema svom doživljaju zadovoljstva i ispunjenosti.

 Ali pre toga je potražite, poželite je iskreno i krenite ka njoj. I negde ćete se sresti… Neizbežno je, nećete je naći samo ako je ne budete tražili. I zato krenite odmah, ne čekajte…

 [print_gllr id=16993]

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *