Nenad Mojsilović – “Kako smo osvojili Himalaje”

Nenad Mojsilović i njegovi drugari Boris Gengo, Uroš Kojić i Branislav Stameski uputili su se u jednu neobičnu avanturu – osvajanje Himalaja biciklima. Za 13 dana su prešli oko 300 km. Kada se ima u vidu da su vozili na prosečnoj visini od 5000 m, to se onda ne čini kao tako jednostavan poduhvat. Nenad je kao dete počeo da se bavi orjentiringom, zatim i planinarenjem, trčanjem, biciklizmom. Učestvovao je na dosta avanturističkih trka, prelazio sve više i više kilometara. Biciklom je išao do Crne Gore, njegovi prijatelji do Grčke. Sada su želeli da odu dalje i do većih visina.

Anapurna 1

Posle Crne Gore i Grčke, usledio je nov poduhvat.  Zašto baš Nepal?

Moj prvi duži put je bio do Crne Gore. Bilo je to fenomenalno iskustvo. Posle smo razmišljali gde bismo mogli dalje. „Anapurna trek“ je poznata svetska trasa, veliki broj ljudi godišnje ide tamo. Vuku te Himalaji kao takvi. Iz svega toga se rodila želja za novom avanturom. Vremenom smo počeli da se organizujemo, skupimo ekipu, kupujemo karte. Počeli smo zajedno da vozimo i da se lagano pripremamo. Za turu smo saznali preko ljudi koji su već bili tamo i na Tibetu.

Odlaziš u nepoznato, kako se uopšte pripremaš za tako nešto?

Nema prave pripreme. Svo iskustvo koje smo imali do sada je ustvari priprema. Ne možeš da znaš šta te čeka, ali zato treba gledati stvari iz što više uglova kako bi predupredili eventualne povrede ili tehničke probleme. Udaljeni smo 4 dana džipom od najbliže bolnice, nema mobilnih telefona i zato treba jako voditi računa o svemu. Svako od nas ima različita iskustva koja nam mogu mnogo pomoći.

Anapurna

Da li je psihička priprema podjednako važna kao i fizička?

Možda je čak i važnija. Fizički možeš na sve da se spremiš, ali ima situacija kada to nije dovoljno. Desilo nam se da je trećeg dana vožnje otišao ključni deo jednog bicikla, nismo imali adekvatan alat da to popravimo. Drugar je odlučio da nastavi sa nama makar nosio bicikl  na leđima. U takvim situacijama je taj psihološki momanat jako bitan. Srećom, naišli smo na neke Italijane koji su nam pomogli da rešimo taj problem.

Kako se međusobno motivišete na avanturama poput ove?

Imali smo majice koje smo pripremili specijalno za ovaj put. Napred je pisalo „Anapurna“ a pozadi „Keep riding“, tako da i da si poslednji i da si prvi, imaš motiv. Važno je da se držimo zajedno i da smo jaki onoliko koliko je jak najslabiji.

Šta je bilo najteže tokom puta?

Definitivno spuštanje. Penjanje te vuče ka nekom cilju, onda dođeš do vrha i znaš da si nešto postigao. A spuštanje je i fizički dosta naporno, teren je zahtevniji, konstantno si na kočnicama i volanu. Moraš biti maksimalno fokusiran jer i najmanja greška može dovesti do problema.

Koja je najveća visinska razlika koju ste prešli u jednoj etapi?

Između 1000m i 1500 m. Najviša tačka je vrh Thorong-La na 5416 m, gde je vazduh razređen i teško se diše.

Koliko ste prelazili dnevno?

U zavisnosti od visinske razlike i terena, prelazili smo između 30 i 60 km. Ujutru smo kretali oko 8h, vozili ceo dan sve do 19h. Znali smo i noću da vozimo, u zavisnosti od nekih tehničkih problema koje smo imali.

Anapurna 4

Kako ste se snalazili za hranu i prenoćište?

Odlučili smo da sa nama ide neko ko poznaje put i našli smo čoveka koji je već mnogo puta vozio tu rutu. U trenutku kada smo došli je bilo mnogo odrona, poplavljenih puteva i kada gledaš kartu ne znaš gde treba da ideš. Nismo želeli da ne možemo da vozimo do cilja zbog toga, pa nam je pomoć lokalca bila od izuzetne važnosti. On nas jeupućivao gde je dobro da spavamo i jedemo. Tu si na nemolosti pirinča, kupusa i jaja pa ti fali meso, nešto slatko da ti da dodatnu energiju.

Preko kakvih terana i po kakvom vremenu ste vozili?

U podnožju, odakle smo krenuli, je tropska klima, monsuni, kiša, džungla. Malo dalje od toga je nacionalni park gde ima mnogo životinja koje slobodno šetaju, možeš i da ubereš bananu. Iz toga se penješ iznad oblaka gde vidiš vrhove od 8000 m, ravno je, oblaci su oko vrhova, a u dolini je sunce. Bilo je i jako vetrovitih mesta, gde nema ničega, ne raste drveće. Svi tereni su divlji, nema asvalta, sve je prirodno.

Sada kada si se odmorio i kad su se slegli utisci, da li bi to ponovio?

Svakako, čak bih voleo da nas ide više. Kada pogledam sve napore koje smo imali, ništa to nije bilo toliko strašno pa bih otišao opet. U ovakvim situacijama shvatiš koliko ustvari možeš.

DSC02789

Ukoliko vam se dopala priča i želite da vidite još fotografija sa ovog putovanja možete posetiti izložbu u lokalu Smokvica.  U Molerova  do 15. oktobraa, AIRPORT CITY od 16. do 25. oktobra i u Kralja Petra od 26. oktobra do 4. novembra. A ako neke od njih posebno privku vašu pažnju i želite da postane vaša, pratite obaveštenja na sajtu www.nasvestrane.rs ili na njihovoj Facebook stranici.

Pročitajte još:

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *