Dragan Gogić: “O promenama u budućnosti treba razmišljati i kada vam najbolje ide”

Dragan Gogić je vazduhoplovni inženjer sa gotovo trideset godina iskustva u avio industriji. Svoje znanje i preduzetnički duh je, pored bogatog profesionalnog iskustva, usmerio na osnivanje firme „Pannonia Aviation d.o.o“, koja se bavi pružanjem usluga avio kompanijama, kompanijama za održavanje vazduhoplova, lizing kompanijama i Vladama. U daljem tekstu možete pročitati inspirativna i korisna iskustva iz raznih sfera privatnog i profesionalnog života sagovornika, koje je stekao i utemeljio u Srbiji i mnogim zemljama širom sveta.

Iza sebe ste utemeljili bogato profesionalno iskustvo u domenu vazduhoplovstva. Koliko je bilo teško i na koji način ste uspevali da savladate izazove sa kojima ste se susretali na tom putu?

Nije bilo lako, ali čini mi se da je, sve u svemu, ipak bilo lakše nego vama mladima danas. U vreme kada sam ja počinjao definitivno je vladala drugačija klima u svetu koja je prosto, bar se meni tada tako činilo, stimulisala kreativnost, neprihvatanje stvari po principu zdravo za gotovo već dublje istraživanje, te samim tim i razvijanje ličnosti prepoznatljivog pojedinca. Mada, gledano sa vremenske distance od tridesetak godina, stičem utisak da se bezuslovno forsiranje timskog rada, koga inače zdušno podržavam do određene granice, otrglo na neki način kontroli i došlo do vrlo visokog nivoa koji se zove globalizacijsko jednoumlje, i to u svakom pogledu. Upravo to globalizacijsko jednoumlje je najveći neprijatelj novih ideja. Ne radi li se ovde o nekom „poslovnom komunizmu“ zasnovanom na matricama koje se po principu copy – paste primenjuju ma gde bilo!?

Vazduhoplovstvo je po svemu visoko uređena oblast koja ne trpi „pesničku slobodu“. To se posebno odnosi na tehničko održavanje vazduhoplova koje kao takvo u sebi mora da „pomiri“ dva antipoda: s jedne strane bezbednost koja je konstanta koja se ni pod kojim uslovima ne dovodi u pitanje, i troškove održavanja sa druge strane koji su promenljiva, te su kao takvi neprestano pod lupom top menadžmenta svake aviokompanije sa ciljem da budu što je moguće niži.

Za razliku od većine mojih kolega, ja nisam dozvolio sebi da se ukalupim, bio sam stalno „gladan“ znanja, pa sam tragao za novim saznanjima. Nisam se libio da se argumentovano suprotstavim direktivama od samih proizvođača vazduhoplova u cilju pronalaženja optimalog rešenja za aviokompanije, a da pritom ne bude ugrožena bezbednost. Istina, bio sam sticajem okolnosti od samog početka „bačen u vatru“, prihvatio sam izazov i uhvatio se u koštac sa problemima, dobro se iskalio i sazreo za bilo koju vrstu budućih izazova koji nisu bili samo inženjerske već i rukovodne prirode. Naime, iako se tada nije tako brzometno napredovalo i postajalo „instant ekspertom“, vrlo rano sam počeo da se samostalno, bez ikakve pomoći kompanije u kojoj sam radio, usavršavam u oblasti menadžmenta i da godinu, dve kasnije, počnem sa primenom stečenog znanja u praksi uz njegovo prilagođavanje ambijentu toga doba. Odjednom sam se našao na veoma trnovitom putu, cveća nije bilo ni na vidiku. A tek lovorika! Suočio sam se sa zavišću i surevnivošću, pre svih, starijih kolega koji su čvrsto branili svoje pozicije, što je podrazumevalo da postojeći sistem ne treba nikako menjati. Na moju sreću, u tehničkom održavanju vazduhoplova vrlo brzo se vidi ko je bio u pravu a ko ne. Samo je trebalo da se nađe neki novi Sizif da pomeri kamen s mrtve tačke. Meni je to pošlo za rukom i ja taj isti kamen guram i danas. Nekad brže, a nekad sporije, ali guram.

Vlasnik ste i generalni direktor firme Pannonia Aviation d.o.o. koja, između ostalog, pruža marketinške usluge tehničkog održavanja singapurske korporacije, jednog od globalnih lidera u ovoj oblasti. Kako izgleda saradnja da Singapurcima?

Slobodno mogu da kažem interesantno, inspirativno i, nadasve, izazovno. Pitate se zašto? Ima više razloga za to. Navešću samo neke. Otišavši iz zemlje „trbuhom za kruhom“ u zapadnu Evropu početkom 90-ih sa profesionalne tačke gledišta nisam napravio neku drastičnu promenu, jer kad radite u oblasti tehničkog održavanja komercijalnih vazduhoplova morate da se vladate prema visoko postavljenim tehnološkim standardima bez obzira u kom delu sveta se nalazite. Promenili su se samo firma, opis posla, lokacija i način života. Poslovna filozofija je bila, prosto rečeno, kompilacija meni bliskog evropsko-američkog modela na koji sam se navikao još u početku svoje karijere radeći za našeg nacionalnog avio-prevoznika. U prvoj dekadi 21. veka pravim još jedan „izlet“ u smislu saradnje sa jednom evropskom kompanijom zastupajući je u Ruskoj Federaciji i bivšim republikama Sovjetskog Saveza.

Dragan Gogić 1Konačno, uspešno radim isti posao evo već treću godinu za jednu korporaciju iz Singapura, države jedne od azijskih zmajeva. Iako је reč o globalnom lideru u oblasti tehničkog održavanja koja se van Azije (Singapur i Kina) locirala na još dva kontinenta, u Evropi (Skandinavske zemlje) i Americi (SAD i Panama), ipak је reč o jednom pomalo drugačijem poslovnom modelu koji je, u to sam duboko uveren, posledica kulturoloških razlika Azije i ostatka sveta, kao i specifičnosti samog Singapura. U ovom gradu državi već od malih nogu spoznajete da ste rođeni u jednoj maloj, minornoj zemlji po površini bez ikakvih prirodnih bogatstava. Za razliku od njih, mi o sebi imamo nerealno visoko mišljenje, često se poredeći sa velikima u svetu. Kao da nas još niko nije zvanično obavestio da je berlinski zid srušen još pre 25 godina. Mada i mojim kolegama iz Danske, Švedske i Norveške gde singapurska korporacija ima svoje ćerke kompanije sa kojima takođe intenzivno sarađujem, je bilo potrebno vreme da prevaziđemo određene nesuglasice, te ako hoćete, i izvesnu dozu nepoverenja, drugačijeg pogleda na svet, što je i normalno kada se uzmu u obzir već pomenute razlike. Međutim, postignuti rezultati nastali kao posledica obostranog usaglašavanja su jednostavno arhivirali te razlike i omogućili nam da delujemo kao jedan kompaktan i efikasan tim u kome se ja, s obzirom na svoje godine starosti i dugogodišnje iskustvo, ne libim da tamo nekom „Malom Budi“ (čitaj: Decision Maker) slobodno i argumentovano iznesem svoje mišljenje. Ta borba mišljenja, bez trunke sujete, je zapravo dobitna formula za uspeh.

Kao vazduhoplovni inženjer, oprobali ste se na više poslova, i uglavnom ste bili na najvišim pozicijama. Kada je pravi trenutak za promenu posla? Koliko je promena važna u bilo kom segmentu života?

U pravu ste kada kažete da sam se oprobao na više poslova. Istina je i da sam u svojoj profesionalnoj karijeri zauzimao najviše pozicije. Međutim, treba istaći da su one, uvek dolazile nekako na kraju, kao kruna dugogodišnjeg, slobodno mogu to da kažem, mukotrpnog i marljivog rada, stalnog usavršavanja i, naravno, postignutih rezultata. Danas su, nažalost, u modi tzv. „menadžeri opšte prakse“, kako imam običaj da ih pomalo cinično nazivam, koji se ne libe da za samo nekoliko godina promene više delatnosti, a da ni u jednoj nisu ostavili neki dublji trag. Za razliku od njih, ja sam svoju karijeru gradio takoreći isključivo u veoma zahtevnoj oblasti koja nikako ne trpi bilo koji vid eksperimenta niti improvizacije, a to je vazduhoplovstvo. Ulagao sam u sebe istovremeno se usavršavajući ne samo kao inženjer, već i kao budući menadžer, ukoliko se za to jednog dana bude ukazala prilika, a jeste.

Koliko je promena važna u bilo kom pogledu, uočeno je još davno pre Hrista. Onaj ko želi da bude neprekidno srećan, mora često da se menja – Konfučije. Heraklit je tvrdio da je ona jedina trajna stvar. Svestan značaja promene je bio i Petar Veliki. Poznata je ona njegova: „Moja je velika želja da izmenim svoje podanike, ali se stidim što nisam u stanju da promenim sebe.“ A pritom, to svi jako dobro znamo, spada u grupu onih velikana koji su promenili svet! O eventualnim promenama u budućnosti treba razmišljati i onda kada vam najbolje ide, bilo da je u pitanju privatan ili profesionalni život. Istakao bih da se kvalitetna promena ne može ostvariti bez prethodnog stalnog učenja i usavršavanja i to bez obzira u kom da ste životnom dobu. Nedostatak motiva za promenom, po mom mišljenju, prosto rečeno znači – predaju. Međutim, to opet ne znači da treba otići u drugu krajnost i postati opsesivan njome. Jovan Ćirilov, poznati dramaturg je svojevremeno rekao: „Mi Balkanci patimo od jedne bolesti, od opsesije promenom“.

Promena posla je svakako tema koja zahteva ozbiljan pristup. Od svega najvažniji je pravi trenutak za njegovu promenu. Otud je i pitanje na mestu. Složićete se sa mnom da razlozi za promenu posla mogu biti brojni. Rekao bih da se mogu podeliti u dve osnovne grupe, one koji zavise isključivo od vas i one koji zavise od vašeg poslodavca. Obe grupe, bez obzira da li su objektivne ili subjektivne prirode, počivaju na, nazovimo je, liniji najmanjeg zajedničkog sadržioca koji vas zadržava na tom poslu. Spuštanje ispod te linije iz bilo kog razloga nije ništa drugo do taj trenutak ili, još bolje rečeno, okidač za razmišljanje o promeni posla. Vrlo često on nije jasan, uočljiv, te na taj način prouzrokuje odabir pogrešnog trenutka za njegovu promenu.

Ako za trenutak zanemarimo situaciju kad je promena posla iznuđena odlukom poslodavca, složićete se sa mnom da nije isto menjanje posla u ranoj fazi karijere ili onda kada za sobom imate određeno iskustvo. Motiv u ranoj fazi karijere za promenom bi mogao da bude posao koji pruža više mogućnosti za sticanjem novih saznanja i veština, a na uštrb bolje zarade. Nasuprot ovome, kao formirani stručnjak možete imati druge motive u koje ne spada samo bolja zarada, već i zahtevi i potrebe porodice koje ne smemo nikako zanemariti. Idealno bi bilo kada bi se postigla harmonija pomenutih parametara, ali kao što znamo to nije tako čest slučaj.

Dragan Gogić 2

Koji je najbolji način da se u bilo kom poslu izdvojimo od ostalih?

Svet je razvojem tehnoloških inovacija za manje od pola veka postao globalno selo. Tehnološke inovacije su se posebno „iskazale“ u oblasti medija, koji su, manje-više, iskorišćeni za formiranje mediokritetskog pogleda na svet. Svako malo se menja sistem vrednosti u Srbiji. Kako koji „vetar (nazovi) promena“ dune sa zapada uglavnom, mi se svojski potrudimo da ih primenimo, i to tako da one ponekad nažalost dobiju i karikaturalnu crtu. Ne mogu, a da se ne otmem utisku da je danas na snazi nakaradan sistem vrednosti u kome se rat predstavlja kao mir, laž kao legitimna istina, a neznanje se tretira maltene kao vrlina. Mi se vrlo lako pomirimo sa tako promovisanim sistemom vrednosti koji nam se nudi. Mladi stasavaju u tzv. moderno doba u kome se: rat plasira kao mir, laž kao legitimna istina, a neznanje tretira kao prednost. Pri tome, na tom istom zapadu sistemi vrednosti, u svojoj biti, ostaju nepromenjeni, takoreći, vekovima. Matija Bećković jednom reče da „efekat silnih mogućnosti tehnologije je da nam se čini kao da smo svi zgurani u jedan ćumez“. Dodao bih, metaforički rečeno, da ako već iz tog ćumeza ne možemo tako lako izaći, treba neko da na njemu otvori prozor, da bar dođemo do svežeg vazduha. To bi, pre svih, trebalo da učini neko mlad. Na taj način će se izdvojiti od ostalih. U prevodu, treba stalno raditi na sebi, pasionirano skupljati saznanja iz oblasti kojom se neko bavi, primenjivati ih u svakodnevnom poslu, biti samokritičan, kreativan, timski opredeljen, ali ostati svoj, autentičan i tolerantan. Treba dozvoliti i drugima da na svoj način budu autentični i ne zamerati im razlike i nesporazume; naprotiv, tu treba tražiti iskru promene samog sebe u cilju boljitka, a samim tim i zajednice u kojoj obitavaš. Takođe, duboko verujem da umesto trenutka treba odabrati – trajanje. U protivnom, de fakto se opredeljujemo za površnost umesto znanja i pravog kvaliteta oročenih u jednom vremenu. A vreme se u nekim drugim, razvijenim društvima meri, ne godinama, već vekovima, a kod nas – mandatom vladajuće stranke/koalicije! Istina, niko ne može da predvidi šta će se tačno odigrati u budućnosti, ali razmišljati o njoj je svakako mnogo plodotvornije, nego samo se baviti sadašnjim trenutkom.

Budi neko ko će svaki posao da dovede uspešno do kraja. Radi ono što voliš – voli ono što radiš. Na taj način gotovo sigurno se izdvajaš od drugih, skrećeš pažnju na sebe, ali NIKAD ne zaboravi da „with opportunity comes responsibility“! Ovo nije bez razloga rekao čuveni Čerčil.

Ne povesti se bezuslovno za bilo kojom novotarijom.

Svakodnevno se suočavamo sa odlivom mladih mozgovaiz Srbije u inostranstvo. Kako komentarišete tu pojavu? Kakva je perspektiva mladih ljudi u Srbiji?

Kome se ukaže prilika, a njih, verujem, neće biti previše, savetujem da ide tamo gde misli da će mu iz nekog razloga biti bolje. Ako ništa drugo, vredi probati. I sam sam to uradio početkom 90-ih prošloga veka. Slažem se sa mišljenjem jednog kvalifikovanog stručnjaka-sociologa, da je „u Srbiji prethodno uništeno industrijsko radništvo, a da se trenutno uništava jezgro građanskog sloja. Nas ubrzano pretvaraju u pomoćnu radnu snagu, slabo plaćene opslužioce stranog kapitala, što se čak propagira kao društveni ideal.“ Skoro pročitah u jednom našem uglednom nedeljniku: „Da mladi nisu digli sidro, ne bismo znali dubinu jaza.“

Ne želim da verujem da je baš sve ono što je vredelo i otišlo iz zemlje, a verujem da još uvek raspolažemo sa određenim potencijalom, iako je sad odveć jasno da danas postoje u Srbiji 3 geografske tačke na putu životnog uzdizanja mladih: 1. unutrašnjost, 2. Beograd, 3. inostranstvo. Kada bih se sa tim pomirio, priznao bih da će u Srbiji u dogledno vreme ostati samo, izvinjavam se zbog teških reči, „genetski škart“, na kome sigurno ne može da počiva budućnost ove zemlje. Snagu da verujem da još uvek ima nade daju mi pojedini pripadnici mlade generacije iz mog neposrednog okruženja, moje porodice, genijalci matematičari, fizičari i astronomi, vrhunski sportisti, umetnici, kao, na primer, jedna izuzetna plejada talentovanih glumica i glumaca, i drugih koji traže svoje mesto pod suncem. Duboko sam ubeđen da je velika greška tražiti, edukovati i lansirati istaknute mlade samo u Beogradu, već taj proces mora da se odvija u kontinuitetu i srazmerno u celoj Srbiji. Uprotivnom, nema nam spasa. Krstareći Srbijom, naročito u poslednje vreme, nije mi bilo teško da zapazim da nemamo svi, posebno mladi, identično pravo na život i rad savremenog čoveka i to, ni manje-ni više, nego u 21. veku. Dok je sve manje mesta pod Tarabićevom šljivom (čitaj: u Beogradu), u pojedinim krajevima Srbije život polako, ali sigurno, zamire. Zauvek. Duboko verujem u onu izreku koja kaže da jedna fotografija govori više nego hiljadu reči. Zato često zažalim što, umesto što sam bio, i ostao u suštini inženjer, nisam postao, recimo, profesionalni fotograf. Sa istančanim osećajem za detalj nasleđen od roditelja, a potom dograđivan i fino brušen u avijaciji, gde svaka greška može skupo da košta, ubeđen sam da bih uspešno putem fotografije promovisao lepote i svakovrsni potencijal svoje otadžbine. One ružne, tužne i zabrinjavajuće slike koje je još davnih šezdesetih prošlog veka tako dobro ukomponovao u filmove tzv. crnog talasa Živojin – Žika Pavlović, a koje su danas nažalost još izraženije, ostavio bih samo za unutrašnju upotrebu.

Mladima treba pružiti, ne samo šansu, te ih ostaviti same na vetrometini, već mi stariji treba da im se nađemo, da im savetima i iskustvom pomognemo. Mladi, zauzvrat, treba da budu svesni da se ovde radi o dvosmernom procesu. Najčešća greška koju prave je da brzo „polete“, tj. da se nas starijih prerano odreknu, nesvesni toga koliko još ne znaju. Otud i taj animozitet. Što ga pre prevaziđemo, pre ćemo se dočepati te famozne perspektive.

Dragan Gogić 3

Šta biste poručili mladima koji se ne uklapaju u sistem prosečnosti i žele da se otisnu iz zone komfora?

Prosto, da prihvataju izazove koji su pred njima! Hrabro, ali mudro, bez straha da će ući u preveliki rizik.

Svojevremeno ste bili direktor Košarkaške Lige Srbije. Koliko je važan sport za razvoj jedne ličnosti? Koji sport je Vaša topla preporuka mladim ljudima u Srbiji?

Svako od nas je priča za sebe. U mom slučaju konkretno, da nije bilo sporta, ne bih postigao ni blizu ovoga što sam do sada postigao ne samo u životu, već i u profesionalnoj karijeri. Kroz aktivno bavljenje sportom još kao tinejdžer sam započeo preispitivanje samoga sebe. Taj proces i dan danas traje. Sport mi je, rekao bih, na vreme omogućio da se suočim ne samo sa samim sobom, već i sa raznim ljudima. Dobrim, a i onim drugim.

Smatram veoma korisnim bavljenje sportom. Pre svega, rekreativnim, kao nekom vrstom osnove. Podjednako su korisni i pojedinačni i kolektivni. Mišljenja sam da kao jako mlad, da ne kažem kao dete, treba početi sa pojedinačnim sportom u kome se postepeno izgrađuje harmonija duha i tela. Nakon izvesnog vremena, pod uslovom da se ne radi o ekstra talentu koji predodređuje profesionalno bavljenje istim, treba trenirati kolektivni sport. Kako je sport ništa drugo do slika u ogledalu društva/zajednice, kolektivni sport zahteva (pravilno) pozicioniranje pojedinca u njemu. Eto prilike da se na vreme počne sa pripremom za ono što nas čeka u godinama sazrevanja i izazova koje dolaze u ovom ili nekom drugom društvu.

Ja sam i dan danas veoma aktivan. Rekreativno igram tenis i takmičim se. Posebno obožavam da igram i da se merim sa mlađima od sebe. I nije mi žao kad od njih izgubim. Svi znamo i zašto.

Na kojem je stupnju obrazovni, a na kojem sistem kulture u Srbiji? Ima li prostora za konstruktivne promene u pomenutim sistemima?

Ozbiljno pitanje, posebno u onom delu koji se odnosi na obrazovni sistem. Ovo pitanje još više dobija na težini ako se uzme u obzir da sam završio školovanje pre više od trideset godina. Meђutim, „oslušnem“ s vremena vreme šta se dešava, propratim komentare kako uglednih profesora, tako i studenata. Mislim da neću pogrešiti ako kažem da svi mi građani ove zemlje imamo interes u ovom sistemu. Pitanje je samo kakve su posledice uspeha ili neuspeha ovog sistema, kad će se one manifestovati i koliko će nas zapravo koštati.

Ako smem sebi da dopustim tu slobodu, a mislim da smem, jer ste mi postavili otvoreno pitanje, nisam uopšte fan „famozne“ Bolonje. Stičem utisak na osnovu sopstvenog iskustva, tj. saradnje sa mladima koji su stekli visoko obrazovanje po Bolonji, da se tu radi o kursistički koncipiranom studiranju koje nažalost produkuje nakon tri godine veliki broj priučenih polustručnjaka, uglavnom „opšte prakse“. Ovakav koncept studiranja, po mom skromnom mišljenju, direktno sprečava razvoj kritičke svesti, što ide na ruku nikom drugom do-poslodavcu. Takođe, ne mogu, a da se ne otmem utisku da me sve ovo podseća, iz priča naravno, jer sam rođen nekih desetak godina kasnije, na vreme neposredno nakon završetka II svetskog rata kada je u tadašnjoj Jugoslaviji manjkao veliki broj stručnjaka različitog profila, te se posegnulo za brzopoteznim kursevima kako za radnike, tako i za npr. ambasadore! Povrh svega malo je reći da sam neprijatno iznenađen činjenicom da je Srbija danas uz Hrvatsku jedina zemlja u Evropi u kojoj se jedan ispit može polagati pet puta u toku jedne akademske godine.

Duhovna obezglavljenost i gubitak identiteta nekako idu sa (ne)kulturom, ruku pod ruku. Nekadašnje selo Bežanija, na čijem ataru je nikao Novi Beograd, je još pre mog rođenja, dakle pre više od pola veka, imalo Dom kulture, a danas novobeogradska opština, moderni megapolis 21. veka NEMA strategiju razvoja kulture, niti plan njene realizacije!? Svaki dalji komentar je izlišan.

Dragan Gogić 4

Koja su najvažnija pravila na putu životnog uzdizanja?

Neka od zlatnih pravila Paola Koelja na putu životnog uzdizanja koje „potpisujem“ na osnovu sopstvenog, bogatog životnog i profesionalnog iskustva su:

  • Ne predavati se strahovima koji stoje između vas i vaših snova
  • Biti svestan da su greške deo života
  • Svako iskustvo, dobro ili loše, nosi svoju pouku
  • Kad se promenite, ceo svet se menja sa vama
  • Gledajte svoja posla
  • Ne osuđujte
  • Deca vas mogu naučiti mnogo čemu
  • Zaboravite na svoju potrebu da objašnjavate sebe
  • RAZLIKUJTE ELEGANCIJU OD POVRŠNOG
  • RADITE OD SRCA I KRITIČARI VAS NE MOGU POVREDITI
  • UŽIVAJTE U SVOJOJ AUTENTIČNOSTI
  • Ako želite da budete uspešni, nikada ne lažite sebe

Da biste adekvatno odgovorili ovim pravilima duboko sam ubeđen da morate imati, ako ne sve, a ono bar neke, vrline kao što su: vera, nada, dobročinstvo, pravdoljubivost, mudrost, odvažnosti, nadasve, umerenost.

Sinergija sprovođenja pomenutih pravila i vrlina, po mom dubokom ubeđenju, vodi samo ka jednom cilju – ZNANJU!

Na koje dosadašnje uspehe ste najponosniji?

Ne bih da zvučim pretenciozno, ali bilo ih je takoreći u svakoj fazi profesionalnog razvoja i uzdizanja na lestvici, od inženjerskog preko menadžmenta srednjeg nivoa, pa sve do pozicija vrhunskog menadžmenta. Međutim, slobodno mogu da kažem da sam najponosniji na činjenicu da sam za sve ovo vreme, dakle u trideset godina, uspeo da odolim mnogim iskušenjima i ostanem dosledan već pomenutim, za mene najvažnijim, pravilima na putu životnog uzdizanja. Da ne bude zabune, menjao se i sazrevao jesam, ali unutar jasno definisanih granica. Ta moja doslednost je imala, i još ima, svoju cenu, zna ponekad puno da košta, ali time je i ponos veći. A, ponos nema, i ne sme da ima cenu, jer je prosto – neprocenjiv.

Poruka čitaocima za kraj intervjua?

Lako je biti dobar u dobrom. Vremena su danas teška, možda ponekad izgledaju i beznadežna, ali to nije i ne sme biti izgovor za – pasivu. Suočite se sa stvarnošću, uhvatite se u koštac sa problemima, ne klonite duhom. Trud će se isplatiti, pre ili kasnije.

Foto: Monika Pavlović

[ratings]

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *