Krčmarica Mirandolina – Kada žensko nešto naumi…

Krčmarica Mirandolina je žena sa mnogo vrlina.

Krcmarica Mirandolina

Već u samoj uvodnoj sceni u kojoj se dremljivo leluja duž do detalja egzaktne scenske replike (svoje) krčme u crnom negližeu, rutinski se pripremajući za novi radni dan, jasno se može videti senzualnost i zadovoljnost sobom koja zrači iz i najmanjeg pokreta Katarine Žutić u ulozi naslovne protagonistkinje. Intenzitet njene fatalnosti spoznajemo na samom početku predstave dok gledamo zanesenog Fabricia, krčmarskog momka i poslužitelja, kako bezglavo i na očigled svih zija za Mirandolinom u njenim oskudno obučenim jutarnjim pripremama. Uroš Jovičić, koji se iznova dokazao u savladavanju mladih likova koji tek prave iskorak u svet zrelijih i iskusnijih, na vrlo simpatičan način dočarava mladalačku opijenost i indiskretnost zaljubljenog te donekle i naivnog mladića, ali posve dobroćudnog i vernog, kakav uistinu i jeste Fabricio.

slika2Radnja je, dakle, smeštena u krčmi, u Firenci, pedesetih godina prošlog veka, doba neorealizma, iz kog razloga je scena do tančina udešena kao prava pravcata krčma toga doba; od noževa, kašika, viljušaka, pećnice, sudopere, pa do svih opredmećenih jela sa menija, sve je sređeno tako da ne odstupa ni po čemu od stvarnosti izrežirane epohe, tako da ne preporučujem da idete na ovu predstavu gladni, ili bar ako idete ne sedite u prvim redovima. Kad smo kod gladi, ako se nešto da zaključiti, ljudi u Firenci su bili izuzetno gladni, čak i plemstvo. Naročito Markiz od Forlipopolija, koga tumači Goran Jevtić, koji gleda svaku priliku da nešto prezalogaji. On se neposredno nakon uvodne scene pojavljuje uz svog večitog plemićkog suparnika, Nenada Nenadovića u ulozi Kontea od Albafiorte. Ova dvojica titulara predstavljaju dve zavađene strane, u kojoj jedna ima novac ali niži čin, dok druga poseduje čin, ali ne i imućnost, i pritom je svaka od strana spremna da konstantno ističe svoju prednost i nedostatke onog drugog. Tako Markiz pri svakom izgovaranju reči „konte“ iskazuje gađenje i arogantno unižava titulu svoga rivala, dok Konte ne gubi priliku da rasipnički troši svoj novac u prisustvu Markiza, obasipajući Mirandolinu raznovrsnim poklonima, jer njihove razmirice i sveopšta opsednutost staležima proizilaze ni iz čega drugog do zajedničkog interesa prema zanosnoj Mirandolini. Mirandolina s druge strane ne haje puno za namere svojih strašću izludelih udvarača, ali ih vešto koristi. Žena sama, i uz to pod teretom gazdinstva porodičnog posla nakon smrti oca, a do te mere poželjna, razumljivo da će koristiti svoje adute u sopstvenu korist. Nju ne zanimaju, kako sama kaže, „ljudi bez muškosti“. Ali zaplet nastaje onda kada se pojavljuje Vitez od Ripafrate koga glumi Andrija Milošević. Vitez je večiti neženja, ali za razliku od uobičajnih zakletih neženja koji samo ne mogu ili ne žele da se odluče za jednu od mnogobrojnih žena i skrase se, Vitez je oličenje šoviniste. Koliko je neženja, toliko je i ženomrzac i ne propušta priliku da to i iskaže. „Nikad ih nije voleo. Nikad ih nije trpeo. Žene su za njega nesnosna bolest“ parola je kojom se Vitez od Ripafrate vodi i predstavlja od samog početka. To jest dok mu Mirandolina ne prepreči put. Usled nepoštovanja koje joj evidentno iskazuje, otresita Mirandolina postavlja sebi za cilj da ga nauči pameti. Zadatak joj je da upotrebi svu svoju ženstvenost i umeće zavođenja ne bi li za svagda ubedila Viteza i naterala ga da prizna moć žena.

slika1

Andrija Milošević vrlo umešno i prirodno vlada ovom ulogom, a posebno urnebesan je njegov odnos sa Igorom Damnjanovićem koji igra Vitezovog slugu. Kontinuitet u atmosferi sredine prošlog veka je na momente razbijen samoinicijativnim improvizacijama glumaca, u čemu, naravno ne iznenađujuće, prednjači baš Andrija Milošević. Od samog početka stvara se fragment utiska da Milošević improvizuje, ali ne s manjkom uspeha, budući da je u improvizaciji od svih ostalih polja Milošević dokazao da je snalažljiv i da mu najviše priliči. Ipak na momente, ako se ne odredi mera, deluje malčice forsirano, što oštrom posmatračkom oku može zasmetati, kao i njegovim kolegama saigračima, a opet, isto na momente, deluje nekako Radmilovićevski. Svakako komičnost koja proizilazi iz odnosa među likovima jednostavno ne može ostaviti gledaoca ravnodušnim.

Kao dodatak sveopštoj pometnji, koja nastaje dok se mnogobrojni udvarači grabe za pažnju stasite krčmarice koja opet lovi pažnju gordoga Viteza, predstavljaju dve glumice koje se neočekivano pojavljuju u krčmi nezgrapno se izdajući za fiktivne plemkinje, Baronicu Ortenziju del Počo iz Palerma i Kontesu Dejaniru del Sole iz Rima. Ortenziju tumači Ana Zdravković, dok lik Dejanire iznosi Jelena Trkulja. Njih dve momentalno usmeravaju svoje snage u zavođenje Markiza i Kontea, budući da se očaravanje Viteza pokazalo neuspešnim. Tako nastaje jedna humoristička igra mačke i miša gde je katkad teško naslutiti ko je zapravo mačka, a ko miš. Bez sumnje komad obiluje seksualnim aluzijama u moru suptilnih i indiskretnih flertovanja, a naročito akcentuje snagu ženske erotičnosti, sujete i strastvenosti, kao i adhezije racia i emocija, i koliko su žene zapravo sposobnije u kanalisanju tih istih kvaliteta za neke sopstvene ciljeve.

mirandolinaMirandolina tako vešto vuče konce i neuhvatljivo manipuliše muškarcima oko sebe dovodeći ih na sam rub njihove egzistencije. „Krčmarice vide i čuju sve“ i baš ta njena čulnost joj pomaže da upravlja muškim slabostima. Njena promućurnost, nalik palanačkoj lukavosti, je samo dodatni instrument koji uz njen karakter i stamenost doprinosi potpunom iskorišćavanju ženske putenosti koju Katarina Žutić besprekorno prenosi na publiku.

Žene su ipak nešto najlepše što je Majka Priroda stvorila“; pa ko je onda jedan Vitez da to opovrgne? Miloševićev Ripafrat je u stalnoj borbi sa samim sobom i na izvanredno komičan način se, nalik šizofreniji, raspravlja sa svojim odrazom u ogledalu, što izaziva gromoglasan smeh širom auditorijuma. Vitez je nalik na uvređeno dete koje se neprestano duri, namćorast je i prek, i nagoni na pomisao da postoji određen dublji razlog njegove odbojnosti prema ženama; kao da je nekada, možda, bio povređen od strane jedne te strepi od bilo kakvog upuštanja u novu, za njega potencijalno štetnu situaciju. Ali dublje sagledavanje lika ponekad izmiče u plahovitom Miloševićevom maniru lakrdijaša. Polako okorela fasada usamljenika puca i dolazi do razdora između dotad uspavane, neutoljene strasti koja se rasplamsava i ustaljenog samotnjačkog, mizoginističkog stila ponašanja. Svi muškarci kreću da se bore za naklonost naočite i neodoljive krčmarice. Ono što smatram kao uspeh Katarine Žutić jeste što do samog kraja mi ne znamo da li se i ona zaljubljuje u naprasnog Viteza, da li njena namera skreće i nastavlja da se odvija u drugom smeru, da li je u nameri da ga osvoji i on osvojio nju. A kako to obično u narodu biva – Uvek je slađe ono što se ne da, ono što se ne sme.

Jug Radivojević je od Goldonijevog komada stvorio jednu pitku i  šaljivu predstavu s opuštenim ansamblom koji se  igra, u  pravom smislu te reči. Ova sočna predstava pozorišta Boško Buha je zaista prava preporuka za opuštanje nakon napornog radnog dana, što je današnjoj publici, naročito u našoj zemlji, najzad i potrebno.

A kome će Mirandolina svoju naklonost dati, i da li će je uopšte pokloniti? Koga će možda izabrati? – To ćete već morati da pogledate sami. Samo jedno je više nego sigurno –

Krčmarica Mirandolina je predstava sa mnogo vrlina.

Za više informacija posetite http://jdp.rs/predstave/krcmarica-mirandolina/

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *