Mi smo samo mali ljudi

Šta se krije iza kulisa svakodnevnog? Kako ne upasti u kolotečinu? Koji vetar je bolji? Ovaj ovde ili onaj na drugoj obali? Da li je lepše danas ili je bilo juče? Koliko mi je treptaja ostalo do onog finalnog? Kome dugujem korake, a kome put? Za koga hodam, kome idem? Kako, čemu, koliko, zašto?! Mnogo, mnogo, previše pitanja u samo jednom postojanju. Ako mislim da mislim previše, opet mislim. Zašto? Možda me zanima misao ili samo sve oko mene? Previse je to.

Vasiona i ne zna da postojiš. Mi smo samo mali ljudi, jedno malo čovečanstvo. Komšija je veliki problem, vreme je loše, garderoba neobnovljena, sve je nekako neadekvatno, ne valja. I svi imamo probleme, koji su nekako veći od nas. Ali toliko toga je veće od nas. Ovaj grad, zemlja, nebo, planeta, sistem, ostatak vasione. I onda pogledaš u nebo, gore, bilo gde gore, vidiš sve i ne vidiš ništa. Tamo je sve i tamo je ništa, ništa što poznaješ. I svakako ništa što je jasno. Tamo je nešto mnogo veće, nekako nemerljivo. I zašto meriti? Čemu tražiti granice? Dosta je ovih naših koje ograničavaju i sputavaju, koje vezuju za tlo, za zemlju, za fizičko, za društvom određeno. Vasiona i ne zna da postojimo, da smo tu, da smo njena duša i telo. A mi, puni sebe i praznog duha, veoma smo bitni i samo sebi poznati.

10723657_853158971382516_1511006782_n„Svetlost, kao i veličina, nije svesna same sebe“. Čovek, kao i njegov duh, zna samo za sebe, zna za ono što je stvorio. Ostalo, ostalo i nije bitno, po principu: ono što se ne vidi i ne postoji. Površnost je veoma duboka, zarivena ispod površine svesti. Svest je u granicama onoga što može da spozna, a može da spozna ono što mu je dostupno. I tako u krug. Začarani krug postojanja.

Sami smo u svemiru. Nismo sami u svemiru. Ne znam koja je misao gora, koja je opasnija. Koliko smo bitni da bismo bili sami, a koliko nebitni da bismo bili usamljeni? I ko smo uopšte mi da sebično prisvajamo sveobuhvatnost poznatog i nepoznatog prostora? Mi smo samo mrve kosmičke prašine koja nam je udelila koji trenutak života u svojoj večnosti. Ona je ta koja stvara, oblikuje, ona koja traje. A mi, mi smo jedan od pokušaja postojanja. Ne znam koliko je zadovoljna.

mi smo samo mali ljudi 2Bili smo ljudi, sada smo inkarnacija dekadencije. Teške reči za tako lakoma stvorenja. Nije to toliko teško da se shvati koliko zvuči. Opadamo, možda čak srazmerno sa nivoom mora koji raste i preti da nas proguta. Opadamo i topimo se na užarenom suncu gadosti koje smo sami režirali. Bilo smo ljudi, samo smo produkti kojima prolazi rok.

Bilo je nekih ljudi koji su imali nešto da nam kažu. Pričali su nam na stranicama, u više tomova, u rukopisima, na toliko jezika. Ostavili su nam zaveštanja svoje svesti. Ostavili su nam rešenja do kojih su došli. I to ne može da zameni nikakav digitalni hibrid štampanog izdanja, ništa što ima ekran na dodir ili dugmiće. Duša je na stranicama, suština među redovima. Knjige su kompasi. To su recepti za korišćenje života, onog u kome se najbolje snalaziš, onaj koji izabereš.

10728641_853146138050466_52566383_nShodno tome, odaberi knjigu. Ne parfem, ruž, boju, pivo, emisiju. Knjigu. Tamo sve piše, tamo si ti i to je tvoj put. Napiši je sam, svojim životom i hodom. Kad si već kao čovek počastvovan i osuđen da misliš, promisli o tome. Vasiona je sveobuhvatna ali možda nema odgovore koje ti imaš. Praznog duha smo još manji. Prazne glave smo ništavni. Sveobuhvatnost prostora guta praznine. Začarani krug postojanja i mi u njemu, prazan duh i dekadencija, mi kao nekadašnji ljudi, visine, ovde i tamo, beskonačno mnogo pitanja… Mnogo je to za jednog čoveka, ovog koji se bori sa sobom i svima. Mnogo i dovoljno za jednu knjigu.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *