Dok ne napraviš izbor, sve je moguće

Koji je to trenutak kada počnemo sami da donosimo odluke? Kada nam roditelji prepuste rizik u odabiru, makar  to bila i najmanja sitnica. Kada smo dovoljno spremni da preuzmemo odgovornost za to što smo odabrali? Koji je to tren kada u njihovom pogledu prestanemo da tražimo odobravanje i potvrdu ispravnosti naše odluke?  Na početku nas prate do škole, pokažu nam put i očekuju da taj put pratimo. I ne samo put do škole nego i put u život. Vremenom stičemo prijatelje i spoznajemo i druge, sporedne puteve. Na njima nekog sledimo, pratimo a možda samo pravimo izlet van svog sopstvenog života. Otkrivamo nove mogućnosti.

Sećam se da je moje odlučivanje u ranom detinjstvu podrazumevalo prihvatanje već odabranog, uz nemu saglasnost, onda je počelo  zapitkivanje, kao ono: „zašto“ i „zbog čega” a tek kasnije samostalnim donešenjem odluka prelazimo u onaj odeljak života gde već moramo da budemo spremni da otrpimo posledice našeg odlučivanja kakve god one bile, dobre ili loše.

U početku smo se oslanjali na druge, tad nismo dovoljno „veliki“ da samo presudimo. Čujemo pitanje „Jel ti se sviđa?“ naše je samo “DA” . Imamo mogućnost da odložimo odluku. Ali je mi zapravo nismo doneli. Mi smo tek igrač koji u poslednjem minutu utakmice ulazi na teren i svi već znaju da on ne može (mnogo) stvari da promeni.

Mogućnost da izborom menjaš nešto, zaista je čudna. Izbor od toga u kom ćeš klubu kao dete da treniraš ili izbor prodavnice u kojoj svaki dan ideš u kupovinu.  Zamisli da si otišao u drugi klub i baš tamo upoznao nekog drugog prijatelja, koji bi ti možda više odgovarao i postao ti najbolji drug. Ili da si u toj drugoj prodavnici imao šansu da upoznaš ili sretneš nekoga koga nikada ne bi sreo u onoj prvoj.

Odluka da li ćeš se javiti na telefon ili ne, da li ćeš krenuti na vreme ili zakasniti, hoćeš li požuriti ili ćeš poći putem kojim ne moraš da žuriš, da li si sebi postavio ciljeve toliko visoke da svakodnevno ulažeš vreme i energiju kako bi uspeo… Sve to – si TI. TI, koji svoj život kreiraš baš onako kako ti zamislio.

Domaćice se uvek žale kako kolač nije baš kao kod komšinice. Kako mu nešto fali. Recept je dobar, ali zbog onog sastojka u kome piše „po želji“, kolač je različit od jedne do druge domaćice. Zbog  tog „po želji” ti možeš da dodaš previše, možeš da ne staviš, a samo neko uspe da stavi svega koliko treba i dobije glavnu životnu premiju.

Zamisli još i ovo. Šta da si prvi dan fakulteta sedeo na drugoj strani amfiteatra. Da oni koji su ti sada prijatelji nisu došli taj dan ili da si upoznao skroz neke druge osobe. Da si samo tih par koraka otišao u drugom smeru… Jedan trenutak, jedna naizgled sitna odluka često kreira život.

I sada, u ovo trenutku, dok ja ovo pišem, a ti čitaš, na nekom drugom mestu dešava se nešto što bi nam moglo preusmeriti život. Ne možemo znati. Ne možemo biti na dva mesta, ne možemo dve osobe u isto vreme da gledamo u oči.

I da, sve dok ne napraviš izbor, apsolutno sve je moguće.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *