Čekajući sedmicu

Nebo danas deluje zlokobno. U roku od nekoliko sati, gust, taman oblak zasuo je litre vode na Beograd, ostavljajući trag boje uglja na asfaltu i čineći da se trotoar cakli srebrnastom bojom. Za sobom nije ostavio nijedan oblak, samo sumornu boju neba.

Tramvajska stanica je puna. Svi se guraju i tiskaju na maloj površini, dok oko njih automobili na obe strane ulice tutnje velikom brzinom.

Jedan tramvaj staje na stanici. Šestica. Par ljudi ulazi, ostavljajući druge da nastave da čekaju i tramvaj odlazi.

Skoro svi na stanici nose kišobran. Ali čak ni on ne može da zaustavi kapi kiše koje vetar nanosi na njihova lica. Mlada žena skida naočare i iz tašne vadi maramicu da bi ih obrisala. Vraća naočare, ali nakon par trenutaka, shvata da nema svrhe da ih ponovo skida i briše, pa ih samo ostavlja, dopuštajući kiši da na njima slika. Starija žena pored nje drži kišobran blago nagnut, razgledajući zgrade okolo. Sa donjeg dela njenog kišobrana sliva se mali vodopad kapljica, kvaseći joj donji deo kaputa. Jednom rukom drži kišobran, drugu drži u džepu. Onda zakopčava poslednja dva dugmeta na kaputu, podiže okovratnik i steže ga oko grla.

Vetar duva tako jako da ljudi koji užurbano prolaze trotoarom povremeno zastanu, kao da prikupljaju snagu da bi nastavili da idu uz njega. Oni mogu da mu odole, ali lišće nije te sreće, pa samo žalosno pada na blatnjav asflat. Sa suprotne strane ulice, transparent za koncert se zabrinjavajuće trese, a žice za koje je prikačen daju sve od sebe da bi ga zadržale.

Tramvajska stanica je veoma uska i dvoje ljudi ne može da prođe jedno pored drugog, a da im se kišobrani ne sudare, što uvek napravi mali vodoskok kapljica u vazduhu.

Dolazi još jedna šestica. Još jedna mala grupa ulazi.

Žena hoda stanicom. U jednoj ruci balansira držeći devojčicu i kišobran, prilično nespretno. Drugom rukom uhvatila je malo starijeg dečaka za ruku. Devojčica joj je stavila ruke oko vrata. Žena hoda brzo, pokušavajući da nađe slobodno mesto na stanici, a dečkić malo zaostaje za njom. Kada konačno nađe malo prostora, spušta devojčicu, pruža kišobran dečaku da ga drži nad njihovim glavama, čučne između njih i oboje ih snažno zagrli, pokušavajući da ih nekako zaštiti od vetra. Oboje su toplo obučeni, u kabanice i gumene čizme, ali je njihova majka samo u tankom mantilu i baletankama.

Ubrzo stiže još jedan tramvaj, ali oni ne ulaze u njega, ni u sledeći, ni u onaj posle njega.

Pored njih stoji devojka. Nosi tanku bež jaknu i starke. Sve vreme cupka s noge na nogu, kao da će joj to pomoći da se zgreje. Povremeno načini tri koraka do ivice stanice, pogleda niz šine, ali se samo vrati nazad, poražena.

Niz ulicu, još jedna grupa ljudi se šćućurila ispod nadstrešnice jedne zgrade, kao da im ovo sumorno vreme ne smeta, svi su izašli da popuše cigaretu. Ali ne treba im mnogo vremena pre nego što se vrate unutra.

Svaki put kad se ukaže neki tramvaj, čitava gomila u iščekivanju istegne vratove, ali onda samo biva utučena kada shvati da to nije tramvaj koji svi željno iščekuju.

Prekoputa, u kafiću, se kroz veliki prozor vide ljudi koji tamo sede. Oni su na toplom, suvom i udobno im je.

Sada je špic. Automobili su svuda. Pored stanice je semafor koji ih povremeno zaustavlja. Sada na semaforu stoje crni Fiat, srebrni Alfa Romeo, crveni Pežo. Neki od ljudi na stanici čežnjivo gledaju ka ljudima u kolima. Grad se pokreće u svom ustaljenom ritmu za ovo doba dana – ritmu automobila, crvenog i zelenog svetla na semaforu i kiše.

Odjednom se na drugoj strani ulice crni džip sa tablicom zemlje koju je nemoguće raspoznati u toj brzini penje na šine, zaobilazeći brojne automobile ispred sebe, taman na vreme da izbegne crveno na semaforu. Njegova je puka sreća što danas nema puno tramvaja.

 Nakon pet šestica i nekoliko dvanaestica i nebrojeno tramvaja koji su skrenuli i nisu ni stali ovde, stiže dugo očekivana sedmica.

 Tramvajska stanica ostaje prazna.

[ratings]

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *