Moderna „Plava grobnica“

Istorija i stihovi što smo ih učili napamet

Sećamo se da smo na časovima srpskog jezika čitali neku čudnu, veliku pesmu. Nekom je bila jasna, nekom nije, deca su je ponekad zaboravljala čim se začuje zvono. Možda nismo svi ni znali o čemu tačno pesnik govori. Možda nam je bila preteška. Gusta, svečana, gorka. Pregorka za dete. Nekima je možda bila samo skup reči koje se moraju kao perle kroz prste, prevući preko jezika jer nastavnica traži da čitamo na glas.

Srećom, znamo da je dovoljno onih koji je nisu zaboravili i koji njene stihove nesvesno nose svakoga dana. Njima ona nije bila teška, ni gusta, ni dosadna. Bila je naprosto lepa i istinita. Milutin Bojić je otpevao odu žrtvi, a može se reći i sagradio grobnicu od jedne pesme, za mladiće koji se nikada nisu vratili kući, i sahranjeni su na dno mora, jer više nije bilo mesta za ukop na ostrvu Vidu. Ton ove pesme je tako svečan i potresan da kada mislimo o tom moru, tamo negde, imamo u glavi sliku gotovo svetog mesta, gde su duše neumrle i gde tela ne prestaju da padaju i padaju na dno. Videćemo ipak, da to izgleda malo drugačije, drugo je i vreme pevanja danas u odnosu na tada jer u ovom članku nećemo govoriti o Bojićevoj „Plavoj grobnici“. Ona će nam biti intertekstualna veza kako bismo bolje razumeli jednu drugu pesmu, istog naziva, ali čiji je tvorac Ivan V. Lalić. Za svaki slučaj, pre nego što nastavite da čitate, pročitajte ponovo pesmu Milutina Bojića.

Neka druga „Plava pesma“

Ljubitelji grupe Smak znaju da postoji jedna njihova pesma sa ovim naslovom. Ovde, naravno ne govorimo o njoj, ali koristimo vezu između naslova pesme ove grupe, i plavog kod Bojića i Lalića.

Sećamo se da Bojićeva „Plava grobnica“ počinje skoro naredbodavnim, ali i molitvenim tonom:

„Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne,

Gazite tihim hodom!

Opelo gordo držim u doba jeze noćne

Nad ovom svetom vodom. “

Kod Lalića, početak zvuči malo drugačije:

„Stojte, galije carske! Sputajte moćne krme,

Gazite tihim hodom!

Opelo neko šapćem u podne puno srme

Istopljene nad vodom.

Tu gde na dnu školjke, kako reče pesnik,

San umoran hvata, leži brat do brata,

Leže zlatne senke, znakovi udesni

jednog davnog, nikad dopevanog rata.“

I kod njega more mili, ali ne „da ne ruši okoj palih četa“. Ovde trajekt pun turista plovi površinom mora i narušava mir mrtvih. Dokoni turisti fotografišu u želji da sačuvaju na fotografiji ono što pored njih iščezava, nesvesni stvarne tragedije koje su makar privremeno deo:

„Dok u podnevnoj sumaglici čili

Trajekt što bez žurbe prema kopnu hrli.

Tu gde besposleni turist snima barke,

Sa slamnim šeširom spuštenim na čelo“

Pesnik drugačije vidi prostor oko sebe, svestan istorije i stihova koje je davno upamtio, on ne „snima barke“ već želi da sam stvori lično opelo, da ga izgovori za sebe i za ljude na dnu, ali kao da se oseća neprijatno:

„(…) da ne budem smešan

U oku vodiča što rutinski brblja“

pa ga šapće u sebi, čuvajući tako svetost molitve za mrtve, zadržavajući za sebe sećanje na istoriju koje vodič nije svestan i koji je:

„sasvim neumešan

U moje opelo i hud udes Srblja.“

Za molitvu i počast mrtvima potrebna je tišina, a mi shvatamo iz šturih naznaka da je pesnik okružen gomilom turista koja automatski fotografiše sve što joj uleti u kadar, i vodičem neupoznatim sa tim da je pod njim nevidljivo groblje. Zato i on, kao i Bojić u svojoj pesmi, zahteva tišinu, ali u jednom drugom vremenu gde više nema galija, već glisera:

„Stojte, galije carske! I vi gliseri bučni

Vozite s pola gasa.

Misao jednu gorku hoću da razobručim,

Makar u pola glasa.“

U pola glasa se dakle, „razobručava“ misao, molitva, opelo, jer pesnikovo biće odaje počast umrlima. Znamo da je oko njega zasigurno i dalje bučno, ali je na neki način ipak, sve utihnulo.

„Sahranjeni tu su nekadašnji venci

I prolazna radost celog jednog roda…

Samo da unuci u njihovoj senci

Krvare zbog istog, nedohvatnog ploda.“

Obezglavljeno je toliko mnogo cvetova, mladih vojnika, koji su „prolazna radost celog jednog roda“ a njihova se žrtva čini besmislenom jer se u Drugom svetskom ratu istorija ponovila ne jednako krvav način sa malo drugačijim pokretima u igri umiranja. Šapat molitve i opela konac je, šav koji spaja dve strane vremena:

„Hoću da kroz zvuke škljocanja kamera,

Odlomke bezveznih razgovora letnjih,

Provučem taj šapat;“

Bez obzira na to što sve deluje uzaludno i izgubljeno jer rat samo nakratko donosi pouku, a potomci suviše brzo zaboravljaju one koji su dali najsvetije što čovek ima, život dakle, pesnik ipak nastavlja:

„I kažem: ipak mirno počivajte;

Nije ovo podne ono što nas spaja,

Nego jedna povest koja dugo traje,

A vas usijava do crnoga sjaja“

Sa vojnicima na dnu gde, po Bojićevim rečima školjke „san umoran hvata i na mrtve alge tresetnica pada“ povezuje nas istorija, a ne taj obesmišljeni trenutak nepovezanih razgovora turista na brodu koji se topi pod sunčevom vrelinom, režući svojim tragom poršinu velikog plavog groba.

Pesma se završava još jednom molbom da galije zastanu, i da se pošta oda „makar nesvesno“, više tražiti besmisleno je, od ljudi koji izgleda, ne znaju kuda prolaze, ni čiji san narušavaju.

„Stojte, galije carske! Nek mrtvima se pošta

Makar nesvesno oda.

Ne smem da ištem više. A istorija košta:

Krv ipak nije voda.“

Plavo opelo

Jedan čovek u gomili na trajektu odaje poštu ljudima sa kojima ga povezuje nit istorije, krv i sećanje na jednu raniju pesmu koja je njihov neprekinut san pretvorila u besmrtnost u većoj meri no što bi to udžbenici istorije ikada mogli. Taj jedan čovek koji ne fotografiše i koji održava opelo za sebe, u pola glasa, seća se za sve nas koji svakoga dana pomalo zaboravljamo i potiremo ono što su drugi za nas učinili. Taj jedan čovek zna da savremeni život koji zahteva brzinu i sećanje preko fotografija koje se bez mere prave, namesto sećanja koje se preko upamćenih trenutaka proživljava u mislima, on zna dakle, da nema mesta u tom vrtlogu savremenog za sećanje koje se posvećuje mrtvima, ni nekoliko trenutaka za lično opelo.

Zato se zadovoljava nesvesnim odvanjem pošte, jer drugog izlaza nema.

Opet, ako danas, u moderno, vrtložno vreme, bar ponekad neki drugi čovek održi kratko opelo ako ništa drugo, setivši se stiha „stojte galije carske“ žrtva zaspalih vojnika nije uzaludna.

Postoje priče kojih se moramo makar i nesvesno, sećati i koje su van vremena. Ne moramo biti na trajektu da bismo u pola glasa održali opelo. Pročitajmo ove pesme, stvorimo lično plavo opelo za Plavu grobnicu i u nekoliko minuta podsetimo se, odajmo počast. Svesno.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *