Odluka

Osećam da ne mogu da nastavim, nije problem u nogama, nisam umoran, nije problem ni u destinaciji jer, čak i kroz sive oblake i kišovito nebo, moja zvezda vodilja sija jako. Zašto se onda osećam kao da me napušta život a smrt priziva u svoje mračne kočije? Padam na kolena u vodu i blato, od očaja naginjem glavu, a kiša mi se preko čupave crne kose sliva do lica i magli mi vid. Umorno brišem lice i oči ispod kojih se protežu modro crvenkasti podočnjaci, i tada primećujem. Nežno plava košulja nije potamnela od kiše već od krvi, moje krvi. Zato me snaga napušta, zato sam posrnuo, ali zašto ne osećam bol već samo nemoć? Otkopčavam košulju kako bi zaustavio krvarenje, ali rane nema, bar ne otvorene, samo jedan ožiljak pozicioniran na levoj strani grudnog koša. Pregršt osećanja navire, olakšanje, zatim zbunjenost, pa zabrinutost i strah, i na kraju nemoć i bes, svako sa istim neizdrživim bolom koji me izjeda. Kao da me nešto tera da se predam, da se nateram da ne osećam ništa jer je to jedini način da bol prestane. Uspevam da smognem dovoljno snage da ustanem i doteturam se do stare drvene klupice na koju ležem nadajući se da postoji izlaz iz ove noćne more.

Kiša je u međuvremenu prestala da pada, a na scenu je stupio najmračniji deo noći. Sve zvezde sa neba su nestale, čak i ona moja, najsjajnija od svih. Bez ideje, bez željene destinacije, i bez tračka nade polako se prepuštam bolu, dok hladan vetar kao da pokušava da me dokrajči. Zatvaram oči, puštam poslednju suzu, i prisećam se svog života, pre nego sto potpuno odustanem. Šta se to čuje? Prilično sam siguran da haluciniram ali nemam snage da otvorim oči i proverim! Čujem šapat kroz stihove, ne razumem šta priča, nikad nisam, ali znam tačno ko ih izgovara! Ne predajem se, ne želim, predomislio sam se!

Šapat prestaje, a ja sam nemoćan da barem još jednom izgovorim koliko je volim, samo puštam još jednu suzu. Ponovo čujem kratak šapat, a potom osećam pune usne na mojim, blago nakrivljene savršenim osmehom. Ponovo naviru sva ona osećanja, uz jednu veliku razliku, bol je nestao. Osećam kako mi se snaga polako vraća i sa nestrpljenjem iščekujem da je zgrabim u naručje i ne pustim nikada!

Otvaram oči, ali od tebe nema ni traga. Sunce je svanulo, ožiljak je nestao, bola više nema, i shvatam kako je sve ovo bio samo san. Kako je došlo jutro, san će uskoro otići u zaborav, ali ostaće osećaj koji je nosio, ostaće nada, i ostaćeš ti, moj anđeo. Bar se nadam..

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *