Pokondirena tikva – Amaterizam koji teži profesionalizmu

pokondirena_tikvaNišta nije tako lepo za videti kao pravilno usmeren i angažovan mladalački duh. Živahan, sposoban i nepokolebljiv u žaru stvaralačkog zanosa. U jednoj dopadljivo šturoj i svedenoj atmosferi u petak, 5. decembra, sa baš takvim umetničkim poletom premijerno je izvedena Pokondirena tikva u potpunosti skrojena od strane darovitih mladića i devojaka, ni manje ni više na Filološkom fakultetu u Beogradu, pri čemu akcentujem šarmantnu ironiju koja se ogleda u tome da komad toliko obiluje tendenciozno ruiniranim stranim frazeologizmima i mnogobrojnim gramatički izvrnutim tuđicama do te mere deformisanim da zalaze u sferu neologizama. Namera posvećeno sprovedena u delo od strane samog autora poznate satire. Ovaj svevremen komad neizbežnog i pronicljivog Jovana Sterije Popovića, vanredno je prikazan učešćem nekolicine mladih studenata pomenutog fakulteta u okviru fakultetske Sekcije scenskih umetnosti, i pretpremijerno je osvojila prestižnu prvu nagradu Društva za akademski razvoj u kampanji „Kultura na DAR 2“.

Neodoljiva i neprikosnovena komedija karaktera, koji postaju sve prisutniji i u našem društvu i vremenu (naizgled kao da nikada nisu ni odlazili), počinje bez ikakvih zaobilaznica i uvertira te direktno prelazi na prikazivanje protagoniste iz koga proizilazi društveni disbalans koji čini srž dramskog dela.

Pokondirena tikva 1

Na samom početku opažamo Femu, udovicu poštenog opančara koji je svojim radom oformio radnički orijentisano gazdinstvo, majstoricu, koliko god ona pružala otpor tom nazivu, koja koristivši nasleđenu imovinu pokojnog supruga vapi za formiranjem ugleda kulturne i prefinjene osobe. Osobe za kakvu nema ni predispozicije, ni urođenih afiniteta, a bogami ni godine. Fema je, dakle, pod stare dane rešila da od sebe načini gospoju i predstavlja tipičan primer individue koja ulaže sve napore da se oštro i naprasno distancira od onoga što jeste, ne nameravajući da se etapno elevira, već da se instantno, kako se to narodski kaže, „okiti tuđim perjem“ ne bi li odala drugačiji utisak. Takvo ponašanje neizbežno izgleda nakaradno, što samo ona uostalom i ne uviđa. Iskrivljen i perfidan pokušaj sofisticiranja u ličnoj primeni širi se dalje u Feminoj aspiraciji da isti eksperiment izvrši na svojoj ćerki Evici, sa kojom neprestano iskazuje sopstveno nezadovoljstvo, primarno iz razloga što ona ne deli majčine težnje i ambicije. Femu ove mlade glumačke postave izvanredno iznosi ljupka Maja Tadić, pleneći pažnju svojom energičnom pojavom i prisvajajući publiku rastućim naletima smeha koji je neizbežan u njenom besprekorno komičnom portretu glavne junakinje. Ona je u stalnoj komunikaciji kako sa svojim glumačkim kolegama tako i sa publikom dok se nepobitno poistovećuje s datom ulogom. Njene distinktivne i prikladno uklopljene facijalne ekspresije, toliko intenzivne a opet ne groteskne, u stvari su glavni adut kojim privoljeva gledaoce k sebi, uprkos odbojnim manirima, ili apsolutnom odsustvu istih, koji su karakteristični liku. Bez pogovora njena moćna dikcija i artikulacija, kao i izražajna gestikulacija, kako lica, tako i tela omogućavaju ovoj mladoj glumici da u potpunosti i veličanstveno vlada svojom ulogom i scenom. Katkad kao da samoinicijativno dodaje nove elemente (zvuke, usklike, kratke replike), a da pritom ne narušava niti lik, niti autentičnost dela svojom veštom improvizacijom jedino primetljivom poznavaocu samog teksta. Tadićeva obogaćuje i pažljivo gradi svoju vodeću rolu, delujući kao vezivo koje drži celokupnu predstavu na okupu, prvoklasno dajući Femi lični pečat. Pečat velelepne gravure koji ulepšava i zbrinjava jedno krasno šaljivo pisamce kakvo je ova predstava, koje se valja čitati iznova i iznova. Kulminacija njene frapiranosti ćerkinom rešenošću da odbija ekscentričnosti svoje majke nastaje u trenutku kada Evicu i njenog pređašnjeg verenika Vasu uhvati in flagranti u strastvenom zagrljaju, što ujedno predstavlja jednu od najkomičnijih scena u predstavi. „Bos ist tos?!“ kao femizirana verzija nemačkog krika iznenađenosti „Was ist das?!“ propraćena izvrsnom izražajnošću nije mogla a da ne rezultuje gromoglasnim smehom širom amfiteatra.

Pokondirena tikva 2U stopu Tadićevoj ističe se još jedan performans, sićušna i ješna gospođa Sara Mladenić koju savršeno iznosi Nevena Bužek. Laskava i prepredena Sara predočava lik takođe opsednut zapadnjačkim manirima i jezikom, samo u svom učmalom nastojanju kvazi-otmenosti za trunčicu umešniji od Feme, kojoj se i pored toga beskrupulozno ulaguje. Interpretacija Sare mlade gospođice Bužek odiše prefiganošću i suptilnom notom hedonizma koja se iskazuje u humoristično prikazanoj ljubavi prema hrani i piću. Ljubavi koja karakteriše mnoge žitelje trećeg kruga Danteovog Pakla. Proždrljivce. Sara obožava da jede i pije i nastoji da svaku temu razgovora okrene ka novim delikatesima, specijalitetima i poslasticama predstojećih ručkova, oštro kritikujući kulinarije domaćinstava u okruženju. Ona je čist primer seoske abronoše koja pokućari od vrata do vrata šireći varoške tračeve i govorenja časteći se obilno za uzvrat. U stilu prave pravcate primadone, naučeno prefinjenih pokreta i komotno lelujavog hoda, Bužekova se šlihta i prenemaže sa takvom veštinom, ni u jednom trenutku ne prelazeći granicu ljudskog i svakodnevnog. Folirantkinja par excellence. Naizgled bezazlena i pitoma pojava ove vrcave poznanice na kraju predstave otkriva skrivene namere, svoje poreklo i pozadinu grofovske službe, kao i ishodište svoje halapljivosti i opsesije jelom.

Pokondirena tikva 3Takođe, pohvale na posebno sposobnoj i upečatljivoj izradi lika zaslužuje Stefan Radić u svom prikazu šegrta i nezgrapnog pokušaja od pedintera, Jovana, Jokana, Hansa ili Žana, koje god da Vam ime više doima, budući da ni on sam više ne zna koje mu je. Grlat i zbunjive prirode, radan i blago zatucan, sa teškim lalinskim naglaskom naizgled nemogućim za ispeglati, očaran služavkom Ančicom i neosporivo mio i dečkolik u iskazivanju svoje naklonosti prema pomenutoj, veoma ekspresivan, iako ne naročito rečit, na mahove izrazito ponosit, čine neke od glavnih crta i obeležja Radićevog uistinu dopadjivog lika. Predstavlja pravo osveženje u svojim kratkim pojavljivanjima na sceni, kada se smeh još jedared gromko probija kroz salu, pri čemu neke od najupečatljivijih replika, koje zrače Sterijinom oštroumnošću u uočavanju vekovno prisutnih narodskih (paorskih) normi ponašanja, s dakako primenljivom konotacijom i u današnjem vremenu, pripadaju baš njemu. Na primer, „Šta god da je u modi to je lepo. To je nobl.“ – tipičan povodljiv način razmišljanja karakterističan prizemnim osobama nalik Femi,Pokondirena tikva 4 koje su masovno rasprostranjene i danas, a to potvrđuje i dvosmislen iskaz sadržan u još jednoj Jovanovoj replici gde opisuje sadržajnost „moderne“ prostorije, ili pak nečeg drugog – „Ljudi u modi sve prazno imadu.“. U prevodu, glavno razmišljanje da se prezentovati frazama „Sve što leti to se jede“, i „Vid’la žaba da se konji kuju, pa i ona digla nogu.“, nebitno da li je dobro, bitno da je moderno; bitno da je nobl. Motiv koji je zapravo temelj ove prvorazredne komedije i predstave. Dok se još bavimo likom umilnoga Jovana moram pomenuti da scena kada mu biva dato odobrenje da Ančicu, koju igra Tanja Živanović, najzad uzme za ženu, nakon čega je on podiže u naručju i radosno nosi sa pozornice, sačinjava jedan od najslađih i najdirljivijih trenutaka ovog izvođenja.

Kad već govorimo o slatkom i dirljivom, red je spomenuti čedno neiskvaren, platonski ljubavni odnos između Evice i Vase, koji na trenutke odiše nekako preteranom sladunjavošću, barem sa strane Vasilija, čiji lik tumači Bojan Opačić. Njegov Vasa je dobrodušan i simpatičan, ali nekako nažalost samo to. Njegov Vasa bukvalno ne odaje nikakav drugačiji utisak; reakcije su skoro podjednako bezazlene bilo da izjavljuje svoju privrženost Evici, ili strepi za izmaklim dobitkom na lutriji usled nestale reškonte. Jednom rečju – nedorečeno. Gluma kojom je predstavljen ovaj lik uljuljkana je u sigurnoj zoni, ne dopuštajući nam da dublje spoznamo i poistovetimo se sa Vasilijem, s kojim gledalac ima većma mogućnosti da se poistoveti nego sa jednom Femom. Evica, s druge strane predstavlja još jedan od likova beskrajno primamljivih i zabavnih posmatraču. Gluma Anje Živković u ulozi bezopasne, lakoverne i priproste Evice, izričito dobroćudne, toliko je pitka i iskrena, da se gledanje ove uloge čini najprijatnijim. Bilo da iskazuje nelagodu majčinim prohtevima, ili se nevešto udvara filozofu Ružičiću, lik Evice je, uz sve dužno poštovanje prema ostalim likovima i ni u kom slučaju s namerom umanjivanja istog efekta kod njih, najprirodniji.

Pokondirena tikva 5Suprotno od prirodnog jeste teatralno, prenaglašeno, iskrivljeno i izvitopereno. A poseban vid iskrivljenosti, izuzev Feme, poseduje i filozof poeta Svetozar Ružičić. On takođe ne nastoji da se ponaša normalno i kako dolikuje, već pod fasadom jednog pesnika živi u svom svetu daleko od običnih smrtnika u oblacima iznad Parnasa i arogantno se ponosi svojim osobenjaštvom komunicirajući isključivo kroz većini nerazumljive živopisno lirske depikcije i opise, s aluzijama na stvorenja iz antičko-grčke mitologije. Ružičića izvodi Rastko Vojvodić koji vižljast i zabradio zaista jeste dobar izbor za prikaz dramatične i mistificirane uloge jednoga poete i filozofa. Na stranu što je dikcijski dobro odradio svoj posao i što je izašao na kraj sa mnogim krupnim zalogajima i pravim pravcatim koskama slavjanoserbskog jezika, u par navrata, uzimajući u obzir kako ne ispušta knjigu iz ruku, stiče se utisak da Vojvodić čita i direktno interpretira tekst iz knjige ili notesa koji drži u rukama. To za sada ostaje samo kao insinuacija diletantizma, ali karakter je svakako zadovoljavajuće iznesen.

Jedina uloga koja praktično vapi za osvešćenjem i traži mnogo više truda nego što je iskazano je Femin brat – Ujka Mitar. Đorđe Dimitrijević jedini odudara od kohezivne usaglašenosti i ukomponovanosti ostalih glumaca. Njegova monotona i inertna interpretacija inače naprasnog i plahovitog ujka Mitra odaje utisak nezainteresovanosti i nesigurnosti, gde jedno od ta dva zasigurno preovladava. Nezainteresovanost se pak ogleda u ujednačenom i pukom deklamovanju replika, premda to opet može i proizilaziti iz nesigurnosti u svoju ulogu, sposobnosti ili pripremljenost samog teksta, gde jedino što protivreči faktoru nesigurnosti jeste njegova tendencija da više govori direktno k publici, čak i u trenucima gde bi trebalo da bude fokusiran na partnera. Svakako očigledan pokazatelj njegove inferiornosti i nedostatka pouzdanja je kontinualno i besciljno šetanje tamo-amo duž scene kao i neprekidno držanje ruku na leđima sa redukovanim pokretima i minornim telesnim gestikulacijama. Poprilično mlako i ravno, što nameće potrebu dodatnog rada i zalaganja, kako s glumačke, tako i rediteljske strane, po pitanju date uloge koja uistinu treba da bude jedan od karakterno jačih likova. Mitru nedostaje autoritet kojim njegova pojava treba da preliva, kao i iskustvenost i godine starosti koje su nasuprot njemu tako vidljive u prikazima Tadićeve i Nevene Bužek.

U globalu celokupna predstava je stvarno prilika za videti i neverovatno je s kolikom iskrenošču, predanošću i sjajnom timskom energijom bruji ova predstava te kako harmonično sarađuju svi glumci uz maksimalnu dozu igre i uživanja koje bez sumnje mora opiti i publiku. Uzimajući u obzir da je ipak amaterska tvorevina zapanjujuće je koliko blisko profesionalizmu naginje ova bajna mala predstava. Sve pohvale Željani Andrić, Marini i Anđelki Micić koje su odnele zasluge za režiju i određene preko potrebne tesktualne adaptacije. I jednostavno se ne mogu zapostaviti i kostimi koji neopozivo priliče likovima, akcentujući njihove osobine i instrumentalno potpomažući same aktere. Ako biste za ovu predstavu pristali na uslov da platite za ulaz, kao što moram reći da ja bih, ima li većeg „komplamenta“ i ukaza utisku profesionalnosti. Pored sveg rugla i opsene koja tematski obeležava ovu predstavu jedino što je zaista plemenito, divno, otmeno i uzvišeno je talenat koji ovi mladi ljudi poseduju i trud koji su nesebično i neminovno uložili u ovom mračnom vremenu duhovnog paorstva i beznadežne depresije po našu mladež i kulturu uopšte. I baš kako jezički nevična Fema kaže – Nobl, zaista, kon nit biti paor.

Za više informacija kontaktirajte sekciju na mejl sekcijascenskihumetnosti@gmail.com 

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *