Život je stalno kretanje

Utorak je, dan kao i svaki drugi. Udobno sam smeštena, gledam film i uživam. Zaista je divan, prožet emocijama, smehom, suzama i avanturom. Osećam se kao da je deo mene, saosećam sa svakim događajem, svaka emocija prolazi i kroz moje telo.

Ne mogu da se okrenem. Moj pogled je fiksiran. Vrat mi je potpuno nepomičan. Grč u telu. Jedino što vidim je film i slike koje prolaze kroz njega. Želim da se okrenem. Ne želim više da ga gledam. Ne mogu da dišem, gušim se, potrčala bih, vrištala, a noge se ne pomeraju. Osećam slanost svojih suza kako izjeda obraze. Ne mogu da ih obrišem. Scene postaju užasne. Bol me obuzima, strah, nesigurnost, tuga. Pokušavam da gledam okolo. Pogled se ne pomera, telo me ne sluša. Film potpuno obuzima moj razum, postaje opsesija koja prolazi kroz čitavo telo.

Vraća se lep deo, sreća koju svaki film nosi sa sobom, smiruje me, ali grč je i dalje tu. Mozak više nije svestan realnosti, film postaje stvaran, postaje jedina istina. Svesna sam da sam opsednuta, ali ne želim to da promenim, tu sam sigurna, tu je lepo.

Završava se, ali u istom trenutku i pušta ispočetka. Opsesija raste. Telo mi je potpuno nepomično, ne želim da gledam opet, ali moram, jače je od mene, to je sigurnost, odatle dolazi toplina, samo to poznajem.

Strah me je paralizovao. Toplina mi se vraća u udove, znam da mogu da se pomerim, ali ne želim. Želim da se nikada ne pomerim, da večno gledam u ekran. Nisam spremna da skrenem pogled, da nastavim dalje.

Telo mi vrišti, osećam fizičku bol, želi da se pomeri, da bude slobodno. Ne dozvoljavam to, ne smem da se izmaknem iz ove sigurnosti, ovde sam dobro, ovo me drži i čuva. Znam samo jedno: Ne smem da skrenem pogled.

Osećam prisustvo ljudi, pokušavaju da mi pomognu, da me pomere, grle me, pričaju mi. Odbijam da čujem, koncentracija se ne sme pomeriti sa malog ekrana. Strah se kovitla u mom stomaku, i drži moj pogled fiksiranim. Kontroliše me. Strah je jači od ljudi. Jači je od svega što sam ikada osetila. Prepuštam mu se. Čujem glasove bližnjih, osećam miris hrane, ko zna koliko dugo nisam jela. Voda mi ide na usta ali se ne pomeram. Samo ne sklanjati pogled, samo gledati u život na filmu, on je stvaran, on me hrani. On je siguran. Nikada se ne pomeriti odatle.

Ekran se gasi. Šok obuzima svaki delič mog bića. Moja sigurnost je nestala. Mozak mi vrišti. Padam, a telo mi je kao guma, nekonrolisane emocije pršte iz mene, bol, bes, tuga, i razočarenje, ono ubija, jede svaku moju kost. Jedina bezbenost i sreća su nestale, jedino sigurno je izneverilo, izmaklo se pred očima. Suze ispunjavaju sobu, dave me. Reka osećanja doseže do mojih usta, ne mogu da dišem. Umirem, ali se i dalje ne pomeram. Gledam u ekran čekajući da se opet upali, da krene, da mi vrati osećaj normale. Upali se!! Čekam ga. Uvek je počinjalo opet, nikada se nije gasilo zauvek. Zašto ga sada nema? Jedino pravilo: Ne pomeriti se, čekati.

summertime-sadness

Topli stisak oko moje ruke. Ne dam se. Neću se pomeriti, pa makar se udavila. Jedina postojeća misao je da će film krenuti opet i da ja moram biti tu da ga gledam. Druga ruka me vuče, ali nema uspeha.

Toplina stiska nestaje, odustala je, ali slika se menja. Ispred malog ekrana pojavljuje se slika. Slika veselih boja. Smiruje moj strah i suši reku emocija i suza. Nisam spremna za to, ne smem ostaviti film, pomeram se kako bih videla ekran, ali slika se pomera za mnom. Prija mi, ali ne želim to. Ne znam šta je to, želim ono što znam. Želim svoj film, svoju staru sigurnu sreću, ali slika se ne da, ne dopušta mi da dobijem šta želim, podmeće se pod moj pogled.

Snaga se vraća. Duboko posmatram sliku pred sobom, osećam nežnost, radost, usne mi se blago nakrivljuju u osmeh. Želim da nastavim tako, ali ne smem da izneverim film, moram bar da proverim da li se ekran upalio opet, da li će krenuti sve ponovo.

Slika postaje živa i u tom trenutku bunila shvatam da me grli, da drži moje telo potpuno uz svoje i ne pušta. To je čovek, toplo nežno biće koje mi pruža svoju energiju, briše mi suze.

Budim se iz ludila, gledam u te oči koje stoje predamnom. Nepoznate su mi, ali kao da ih gledam celog života. Zbunjena sam, ali uzvraćam zagrljaj. Olakšanje. Novi pokreti, novi život. Nepoznato je, bojim se, upućujem kratki pogled ka ekranu, ali njega nema. Samo te oči i ja, ništa više. Srećan je, čovek pored mene je srećan. Ne razumem to, ali me raduje. Njegove emocije prelaze na mene. Film više ne postoji. Nemam potrebe da gledam u prošlost i nadam joj se. Predamnom su oči koje me vode.

Opsesija nestaje, telo je opet snažno. Mogu da se pokrenem, da vidim boje oko sebe. Vreme je za novi korak, korak u nepoznato.

Izvori fotografija: http://cargocollective.com/, mubi.com

M.S.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *