DRAGI BRUCOŠI I DRAGE BRUCOŠKINJE

Danas je nulti dan. Verovatno i nulta nedelja. Ma, imaju oni razumevanja – biće ovo nulti mesec.

Neće.

Da li je prvi dan prve nedelje u godini nulti januar? Da li je to dan kad je ništa stvarno ništa, a nula sve? Nije – i ne postoji. Da li neko može sebi dozvoliti taj nulti dan? Dan kada sve kreće od – sutra?

Ne može.

Dobar dan, dragi brucoši i brucoškinje. Danas je vaš prvi dan. Ne sutra. Ne od ponedeljka. Danas. Danas sve počinje, a samo vi znate kada će se završiti. Danas je prvi dan vašeg akademskog života. Ostavite te nule iza sebe. Niste došli ovde da budete nula. Sa nulama se ne može raditi; nula čak i kada se pomnoži sa jednom čitavom milijardom ostaje – nula. A vi ste došli da postanete ta milijarda. Jednocifreni broj godina koji vas čeka na istom ovom mestu. Dvocifren broj ispita. Trocifren, četvorocifren broj časova koji vas čeka nad knjigom. Danas je prvi dan, a od jedinice se počinje. Ne od dvojke, ne od stotke. Ne možete dozvoliti sebi taj luksuz da gubite vreme. Ne umete da organizujete svoje vreme? Nemaproblema. Ne možete da se prilagodite novoj sredini? Nema problema. Učenje vam ne ide od ruke? Nema problema, zaista.Neko će uraditi to umesto vas, ali ne za vas. Neko će zauzeti vaše mesto, a vi ćete ostati – nula.

Ne, vaši profesori nisu zaista tirani. Istina je, oni će svoju platu primati bili vi među studentima kojima predaju ili ne, ta plata se neće promeniti ako vi odlučite da odete (ne, niste vi ti koji plate smanjujuza 10%). Vrlo verovatno – oni neće ni primetiti da vas nema. Opet, to ne znači da su oni ledene figure kojima nimalo nije stalo do studenata. To jednostavno znači da njih, kao i vas, muči vaš kvantitet. Nekoliko stotina brucoša je nemoguće zapamtiti, a još teže primetiti da li jedan, pet, pa čak i pedeset fali. Jedini način da se oslobodite tereta kvantiteta jeste kvalitet. Nisam vaša mama, ali zaista verujem u moć rada, truda zalaganja. Istina, nekom je potrebno više, nekom manje praktikovanja te tri stavke. Što nas vodi do sledeće podteme.

Nikad nemojte pomisliti da sve možete i umetesami. Da je tako, na upisu bi vam umesto indeksa uručili doktorsku diplomu, a zatim biste otišli da se slikate na crvenom tepihu dok vam predsednik kači orden, a njegova supruga slika za Facebook. Dakle – kolegijalnost. Samoproklamovana kraljice pitanja za kolokvijum i skripti, ne, ta imaginarna kruna ti neće pasti sa glave ako svoj materijal podeliš sa drugima. Nije na vama da razmišljate da li će se neko snaći u vašim beleškama, skriptama, pitanjima..Vi ste vaš deo uradili. Kako će i da li će to neko znati da upotrebi, ne tiče se vas. Možda ćete baš vi sledeće nedelje (ne daj Bože) zaglaviti u krevetu sa prehladom, i možda će baš vama trebati nečije beleške. Ili ste možda genije za sociologiju, ali će vam za psihologiju trebati kolega ili koleginica bez čije pomoći taj predmet nećete položiti – čak ni ako vam dozvole da koristite knjigu u toku ispita.

Nemojte praviti preuranjene sudove. Pogotovo, a ovo bih naglasila još jednom – pogotovo ako ste se zarad studiranja preselili u novi grad i ostavili dosadašnji način života iza sebe. Oktobar koji je iza vas verovatno je bio najnaporniji, najčudniji i najnelogičniji mesec vašeg života.Verovatno taj period i dalje, makar pomalo, traje.Verovatno vam nedostaje vaš krevet, mamina kuhinja, dečko, devojka, komšijski pas, zvuk dedinog juga u 6 ujutru. I to je sasvim normalno. Ceo zimski semestar biće vaš period prilagođavanja. Za to nema pravila – neko se lakše, a neko teže privikne na novi grad, novu sredinu i nove ljude. Zato ne pokušavajte da svoja osećanja projektujete na druge. Vaši najbliži koji vas čekaju kod kuće, prvenstveno vaša porodica, imaće razumevanja za sve vaše nalete nervoze, trenutke tuge i delove dana kada biste najradije ćutali. Oni će razumeti i kad upoznate nove kolege i odete sa njima na kafu, pa se desi jedno ‘’E, mama, ne mogu sad, sa društvom sam’’. Toga i treba da bude. Samo, ne dajte da vas ponesu svetla velikoga grada – nikad ne zaboravite one koji broje sate do vašeg povratka. Kolegama koje su domaći, samo bih poručila jedno – ne zovite vaše kolege iz unutrašnjosti provincijalcima. To ne čine svi, slažem se, ali taj naziv se može dosta često čuti. To što vaš kolega ne zna da Voždovac nije naselje, već gradska opština; ne zna napamet sve rute svih gradskih prevoza; ne razlikuje Big Pizzu od Caribica; ne zna za drugo mesto za kupovinu osim Ušća – ne znači da je pogodan kao predmet ismevanja. Setite se, i vi ste te stvari naučili, samo ranije.

Ne kidajte kosu sa glave ako ne položite nešto iz prvog pokušaja – i to je za ljude. Za nekog koga je Bolonja do juče asocirala na te super špagete bolonjeze koje mama pravi utorkom, danas je vrlo verovatno da se neće odmah snaći u haosu poput famoznog sistema studiranja, odnosno Bolonje. Ne, kolokvijumi nisu kao kontrolni u srednjoj. Mnogo su teži i često ni ne dobijete ocenu, već bodove. Ne, ispiti se ne mogu spremiti za jednu noć, ali je vrlo verovatno da ćete i jednu noć pred ispita učiti. Ali znajte da ljudi to već uveliko rade. I polažu, i padaju, i ponovo izlaze, i polažu. I stižu i da dišu, spavaju, jedu, odlaze kućama, otkrivaju čari Beograda noću. Pa sve ispočetka. Ne odustajte odmah, dovoljno ste zreli da umete da istrajete u nečemu. Potražite pomoć starijeg kolege, raspitajte se, potražite savet, pitajte asistente – ne, iako imaju zube, oni ne ujedaju. Ako vam se čini da fakultet koji ste izabrali nije onakav kakvog ste ga zamišljali, dobro razmislite pre nego što ga napustite. I – imajte na umu, napuštanje fakulteta takođe nije bauk. Svima se desi da pogreše u nekom trenutku. Odgovorno tvrdim da, iako fakultet može biti zaista jedna velika muka, sa tom mukom ćete se lakše, brže bolje izboriti ukoliko studirate ono što zaista želite volite.

Ovde ste došli kao broj. Izađite kao ime.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *