Suzana Trninić: Mediji su jedini interesni partner vlasti

Autorka i voditeljka emisije „Kažiprst“, Suzana Trninić, dugogodišnji je izveštač o političkim dešavanjima u zemlji. 2012. godine izabrana je za novinarku godine, u anketi magazina „Status“. Diplomirala je na Fakultetu političkih nauka. Sa Suzanom smo razgovarali o njenim počecima, iskustvima u novinarstvu i odnosu vlasti i medija.

Koji je trenutak uticao na Vas da počnete da se bavite novinarstvom?

Upisala sam novinarstvo jer sam volela da pišem. Iz nekog razloga sam mislila da su novinarstvo i književnost povezani, a u stvari nikakve veze jedno sa drugim nema.Kad sam upisivala FPN mene nije interesovala politika. Sa 18 godina nisam bila toliko svesna svega što se dešava oko mene. Ja sam zamišljala da ću da budem Tanja Peternek, a onda se ispostavilo da sam ja svoj prvi intervju radila sa Gordanom Sušom, a ne sa Tanjom.

Kako je to izgledalo, da budete i učesnik protesta i da izveštavate o njima u isto vreme?

Ti prvo ideš na studentske proteste sa fakulteta, sa sve indeksom, na prozivke, skupove, a onda kad se to prepodne završi, onda ideš u redakciju gde ti kažu da pratiš miting koalicije. U jednom učestvuješ kao student, a onda odlaziš na građanske velike proteste da radiš. Od tih studentskih protesta su mi ostale samo lepe uspomene i potpuno izneverena očekivanja.

Iskustva ste sticali u štampanom i agencijskom novinarstvu, ali i na televiziji gde ste se najduže zadržali. Koliko su vam sva ta iskustva pomogla u oblikovanju Vašeg novinarskog izraza?

Mnogo su mi pomogli kad je reč o veštini. Moja prva redakcija bila je „Demokratija“, dnevne novine, tamo su bili fantastični urednici Cveta Milivojevic, Vlado Marež i Miroslav Radović. Kada im ja donesem priču, oni pogledaju i iškrabaju, naprave nešto gde se u tragovima vidi moja priča.Tek kad izađe u novinama vidiš koliko je to važno bilo što su radili. Ja sam najviše izvukla iz agencije, jer tamo naučite brzo da razmišljate, da sa događaja izvučete šta je lid, šta je vest.

S obzirom na to da Kažiprst ide uživo, da li Vam se ikada desilo da sagovornik otkaže u poslednjem trenutku? Šta radite u takvim situacijama?

Jeste. Mi se sad privikavamo na taj novi termin i novi način rada. Prethodni Kažiprst je imao drugu dimenziju i znali su gosti da otkažu, pa onda zoveš prvog koga vidiš na televiziji. Obično to bude „evo ovaj gostuje ovde, našminkan je, šalji kola po njega“. Ministri umeju da otkažu noću u dva sata, SMS-om. Sada je problem to što moraš da imaš aktuelnog gosta za dan. Desi se nekad da imaš super teme, a niko ne može da dođe. Tad moram da menjam temu, gledam košuljicu, vidim šta imam u tom trenutku i koga da zovem. Malo je veći stres, ali zahteva fokusiraniju pripremu. Ja u tih 7-10 minuta ne mogu da obavim jedan veliki razgovor, moram da se fokusiram na dve teme, inače je sve besmisleno.

Da li Vam je zbog toga teže sada?

Da,jer moram da izaberem temu, pa da se odlučim šta onda, a svašta bih. Gosti su takvi da sa njima o toliko stvari možeš da razgovaraš, ali se moraš fokusirati na jednu stvar. To mi je veliki izazov. Svemu što sam ikada radila, od barometra sa pijace, do bilo kog intervjua danas, pristupala sam na isti način. Ili radite kako treba ili nemojte uopšte. Fantastičan je osećaj kada ispred sebe imate čoveka koji je navikao na površnost i ne očekuje da ćete vi da se toliko dobro pripremite. To je nesto što me drži.

Kada ste već pomenuli iznenađeni izraz lica kada vidi koliko ste pripremljeni, mislite li da je to problem u današnjem novinarstvu – to što ima mnogo kvazi novinara koji jednostavno preko noći odluče da se bave tim poslom?

Ne znam koliko je to do novinara, koliko je do tih ljudi koji su to dozvolili. Najlakše je da pustiš da priča šta hoće, ništa ne pita, „izvolite mikrofon je vaš i doviđenja i prijatno“. Negde smo se tako sveli na to da se ljudi plaše da pitaju. Ispostavilo se da ti je potrebna neka neviđena hrabrost da ti postaviš neko pitanje.

Kako smo došli mi u tu situaciju, mislite li da je to odraz vlasti ili…?

To je odraz društva, jer to društvo čine svi. Nekako je uvek bilo tako. Uvek su bili poltronski, poslušni mediji i bili su neki koji su postavljali pitanja. Ti koji su postavljali pitanja, bili su neki strani plaćenici. Večito je bila ta borba između dobra i zla, između patriota i stranih plaćenika. Onda su 2000. godine strani plaćenici pobedili. Tad se desila ta situacija koju je Đinđić najbolje opisao rečenicom kada se obraćao 92. – „Je l’ hoće B92 medalju?“ To je taj odnos bio – gde B92 nije htela medalju, ali se podrazumevalo da smo negde bili neka vrsta partnera. Borili smo se za iste stvari. Pomogli smo vam da uradite to što ste uradili 5. oktobra, na kraju krajeva. I tu se izgubilo kakav bi to trebalo da bude odnos između vas i nas; da mi više nismo ortaci. Ovo danas što se dešava je samo odraz onoga što je bilo u poslednjih 15 godina, pa nije Vučić pao s neba, nemojte da se pravimo blesavi. Odgovorni su građani, mediji, političke partije. Prošli su se ljutili na medije koji nešto kritikuju i pokušavaju da rade svoj posao, ovi danas to apsolutno ne dozvoljavaju. Jer si ti odmah smrtni neprijatelj, jer kritika nije više sredstvo neke vrste kontrole i korektora vlasti. Ne radi se o tome ti mene ne voliš, nema tu ko šta da voli. Neka svako radi svoj posao. Svaka vlast mora da shvati da su slobodni mediji njihov jedini interesni partner. Sve ostalo je budalaština. Ne sme ništa da se kaže, ne sme ništa da se kritikuje. Gledam koliko su ljudi očajni, koliko im je neophodno da bilo šta čuju, traže taj neki tračak slobode. Zar smo dotle došli?

Sad ste pomenuli da se taj odnos vlasti i medija nije promenio od pre 20 godina i sada, da su sve to isti ljudi. Nije li to ironično da Vi već 20 godina,koliko ste na medijskoj sceni, uvek imate iste sagovornike sa istim pitanjima, a odgovora još uvek nema? Ko je krivac?

Isti ljudi samo na različitim funkcijama i stalno jedno isto pitanje. Pa svi smo mi krivci. To je kad dovedeš nekog u emisiju i onda „jao što si opet njega dovela“. On je ministar, neko je za njega glasao, sad moram da ga dovedem tu. Aonda, na primer kad dođu izbori onda glasaju za te iste, jer im novi nisu dovoljno ubedljivi, iposle su im novinari krivi. Ne, apsolutno su svi krivi. Zato što kad treba nešto važno da se uradi, svi sede kod kuće. Deliće na Facebook-u i Twitter-u fotografije, širiće empatiju kada je reč o siromašnima i bolesnima. Gde su deca sa teškim mentalnim i fizičkim oštećenjima? Jesu li u parkovima, na ulici? Zatvorili smo ih u stanove i prepustili njihovim roditeljima, zato što ih gledamo tako da oni to više ne mogu da podnesu. I mi sad pričamo kao o nekim idealima. Nećemo uopšte da vidimo šta se oko nas dešava. Ispostavilo se da samo u ovoj Srbiji nema bolesnih, nema gejeva, sve je ovde super. Pa zato što nećeš to da vidiš, zato što te to ne interesuje. Zato što se zalažeš za prava Roma, a odvratno ti je da sediš pored njih u prevozu. U nekom trenutku valjda će se pojaviti neko ko razume da je politika samo prinudno sredstvo za vlast, da to nije način da se obogatiš,da pozapošljavaš rodbinu, prijatelje i da budeš poznat u svom selu.

Zar mi ne činimo tako sebi medveđu uslugu zbog načina na koji se ponašamo?

Uopšte se ne razmišlja o tome sta će da bude kroz mesec dana. Dođeš u godine kada staneš, smiriš loptu, razmisliš pa uradiš. Zato je na mojoj generaciji da počne da se ponaša normalno, a ja to i dalje ne vidim. Plašimo se onoga što ne poznajemo. I to je u stvari poenta svega. Neznanje hrani sve moguće fobije. Nismo spremni da učimo, to je stvar.

Rekli ste da je cenzura dosta prisutna danas, mislite li onda da su oni ekonomski razlozi i prelazak iz starog studija u novi, jedini razlozi zbog kojih je Kažiprst trebalo da prestane da ide uživo?

Ja radim u privatnoj medijskoj kući i vlasnik ima apsolutno pravo da se prema tim pitanjima odnosi iz čistog materijalnog interesa. Hoću da verujem da će u jednom trenutku u ovoj zemlji biti važan sadržaj emisije kojom se bavim. Hajde da se uopšte ne zavaravamo, taj Kažiprst koji je emitovan u radijskom terminu je bio praktično statistička greška. Meni je zbog toga žao, ali da su svi ti ljudi želeli da ustanu pa da to gledaju, oni bi ga sačuvali. Dakle ne, mene niko nije zvao sa vlasti, ja samo kažem kakav sam problem imala u okviru redakcije. Imala sam svoje uslove, oni svoje, i na kraju smo se našli na pola puta. Ali ako ovih 7-10 minuta imaju veću gledanost od 23 minuta u 21.30, ja sam srećna, jer smo doprli do malo šire publike. Ja nemam nikakvu zabranu kada se radi o tome šta smem da pitam. Nijedan moj sagovornik nije došao u emisiju a da nije znao o čemu ćemo pričati. Meni je potreban pripremljen sagovornik, to je neka vrsta poštovanja mene kao autora.

Koliko se uopste naša medijska scena promenila u poslednjih 20 godina?

Mislim da se promenila mnogo. Vi imate situaciju u kojoj danas Tužilaštvo za ratne zločine ima spisak novinara koji su na direktan i indirektan način doprinosili ratnim zločinima. To je strašno. To je rezultat rada medija pre 20 godina. Ja se iskreno nadam i želim da verujem da mi nikada nećemo doći u takvu situaciju ponovo. Danas je to došlo u fazu „daj samo zabavu“ i to ima ogromnu publiku. Meni je zbog toga žao, ali to je činjenica.

Često dobijate primedbe da se svađate sa gostima, kako utiču na Vas takve sugestije?

Ja ne mogu da budem nasmejana ako me sagovornik dovede u situaciju da ja ne mogu da verujem šta priča. Ja ne krijem svoje emocije. Vidi se u mom pogledu koliko sam šokirana nekim odgovorima. Mislim da imam dobar odnos sa publikom baš zbog toga sto oni vide da sam čovek. Nisam upakovana u kalupe i standarde, to se ne može od mene očekivati.

Da možete, šta biste poručili dvadesetogodišnjoj Suzani?

Poručila bih da ode iz ove zemlje. Činjenica je da ti niko ne nudi ljubav i stranac si, ali činjenica je i da te za ono koliko vrediš – plaćaju. Da možeš sebi da priuštiš potpuno normalan život bez stresa, odlično obrazovanje za svoju decu, zdravu sredinu za odrastanje. Ako neko misli da to nije dovoljno, grdno se vara, jer je sve to ono što ovde jako nedostaje.

S obzirom na to da nam je 2014. na izmaku, kakav je utisak ona ostavila na Vas?

I lično i profesionalno ne znam da li sam imala težu godinu. Volela bih da sve loše ostane u ovoj godini, i da se neko čudo dogodi da ova vlast shvati da mora malo da olabavi i da je potrebno da malo više ima slobode. Nadam se tom trenutku kada ćemo moći da prodišemo. Svima nama želim malo više slobode, u svakom mogućem smislu.

Pročitajte još:

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *