Nebojša Višković: “U ovom poslu sujeta je posebno izražena”

Nebojša Višković je Beograđanin čiji je glas postao zaštitni znak televizijskih prenosa teniskih mečeva, prema rečima nekih kolega „teniska enciklopedija“ i odličan poznavalac fudbala. Završio je DIF i Višu školu za sportske trenere. Radio je sa decom, kao teniski trener, a potom je karijeru novinara započeo u Sportskom žurnalu. Sticajem okolnosti našao se na Trećem kanalu gde počinje njegova komentatorska karijera. Usledio je rad na RTS-u, odakle odlazi 2009. i prelazi na televiziju Sport Klub. Izveštavao je sa Vimbldona, Svetskog prvenstva u fudbalu, Olimpijskih igara.

Bavili ste se najpre novinarstvom u štampi, a potom ste prešli na TV. Kako je došlo do toga i koja osobina televizijskog novinarstva je presudila da se tu zadržite?

Kada sam počeo sa radom na televiziji, stanje u zemlji je bilo jako teško i novca nije bilo. Iz novina sam prešao na TV, u tom trenutku prvenstveno zbog blizine radnog mesta. Da mi je, recimo, bilo ponuđeno da radim na nekoj televiziji koja je daleko od moje kuće, u tom trenutku to nikako ne bih prihvatao. Dakle, prelazak na televiziju je bio splet okolnosti. Što se ostanka tiče, nekom gradacijom medija dolazimo do toga da je televizija današnji vrh novinarstva i prosto je glamuroznija od štampe, a i ne zahteva, da budem potpuno iskren, toliko rada koliko postoji fama. Nije ni lako, naravno, ali je po mom mišljenju pisanje teži vid novinarstva.

U jednom intervjuu ste rekli da je za sportskog novinara presudno da bude objektivan. Kada je vama to najteže?

Teško je kada komentarišem meč igrača koji je iz ove zemlje i za koga navija 99 odsto ljudi koji me slušaju. To je situacija koja ustvari zahteva balansiranje između objektivnosti i navijačke strasti, a u tome je jako teško pogoditi pravu meru. Pretpostavljam da je posao najbolje odrađen onda kada je jednak broj onih koji smatraju da nisam dovoljno navijao i onih koji smatraju da sam morao više da navijam. Tada je, valjda, postignuta neka sredina.

Radite prenose teniskih i fudbalskih mečeva, u čemu više uživate?

Može se reći da uživam podjednako, ali na drugačije načine. Tenis volim da radim jer volim taj sport, uživam u komentarisanju i tu sam kao riba u vodi, osećam potpunu sigurnost i samopouzdanje. Fudbal, pak, volim da radim zato što mi je izazov. Pre svega zahteva od mene mnogo veću pripremu nego tenis. Osećam da imam još mnogo prostora da napredujem u toj oblasti.

Kolika je razlika u prenosu meča sa lica mesta i iz studija?

Ogromna! Razliku pravi energija koju dobijaš od same činjenice što si tu, što si deo nekog događaja. To se prenosi na gledaoce, oseti se u tvom prenosu. Meni lično je i mnogo lakše raditi kad sam na licu mesta – adrenalin je tu i moj fokus je na najvišem mogućem nivou. Zato je apsolutno neuporedivo koliko je lepše prenositi, bilo tenis ili fudbal, sa lica mesta.

Ranije ste prenosili našu fudbalsku ligu, a sada prenosite Premijer ligu. Možete li da uporedite te dve stvari?

Neuporedivo je, ne samo zbog kvaliteta fudbala, već zbog kompletne slike koja prati same utakmice. Kod nas tu sliku čine poluprazne tribine, nameštene utakmice, dok u Premijer ligi publika voli i plaća poštenje i zna da će, kada ode na utakmicu, videti duel dva tima, bez misli da li je ovo već namešteno. Kod nas dođeš na utakmicu, analiziraš gestove igrača , trenera, sudija i posle deset minuta shvataš da su u pitanju mutne radnje. Našu ligu sam radio kao deo posla, takoreći nerado, kao zadatak koji sam morao da obavim. Ovo sada radim uz potpuno uživanje.

Kako ste reagovali i pripremili se kada su vam par dana pre OI u Pekingu rekli da ćete prenositi gimnastiku, što uopšte nije bio vaš teren?

Bio sam u šoku i moj prvi odgovor je bio da neću to da radim jer prosto neće biti profesionalno. Onda sam razmislio i shvatio da ustvari ne bi trebalo to da odbijem, te sam imao nedelju dana da bukvalno naučim taj sport, što je nemoguće, pogotovo tako kompleksan sport. Prikupio sam literaturu, gledao neke stare snimke prenosa, gde komentatori takođe nisu bili perfektni. Potrudio sam se koliko sam god mogao, naučio neke osnovne stvari i u toku prenosa se trudio da ne pametujem, dakle samo da se držim najosnovnijeg. To je zaista bila jedna od najtežih situacija u karijeri, do sada.

Susretali ste se sa kolegama iz čitavog sveta i imali priliku da vidite kako sportsko novinarstvo izgleda u nekim “srećnijim” zemljama. Da li i koliko Srbija zaostaje za njima?

Mislim da nažalost zaostaje, ne samo u sportskom, nego u novinarstvu generalno. Mi smo preko noći dobili toliko medija i novinara koji niti su prošli neku školu, niti imaju bilo kakvog iskustva i veze sa ovom profesijom, koji kada se nešto desi funkcionišu na prvu loptu, bez ozbiljne analize i razmišljanja. Napolju, novinar se postaje godinama. Najpre se završava škola, a potom se odlazi u novine, televiziju, radio, gde se zaista nauči posao. Recimo, na turnirima koje posećujem, ja tamo spadam u daleko najmlađe novinare, dok iz drugih zemalja tamo idu majstori svog posla koji ta takmičenja posećuju decenijama. Od njih mlađe kolege uče, kako bi jednog dana mogli da dođu na njihovo mesto. Tamo postoji ozbiljan proces kako bi, recimo na male ekrane, doveo nekoga za koga ćeš zaista moći da kažeš da je fenomenalan u svom poslu. U najvećim svetskim medijskim kompanijama profesionalizam je impresivan, kolege koje tamo rade su majstori svog posla i svi mi odavde od njih možemo samo da učimo.

Koliko su sportski novinari  kod nas zaštićeni i u mogućnosti da slobodno izveštavaju?

Sloboda govora i izveštavanja formalno potoji, svako može da napiše ili kaže šta god hoće. Ali, ukoliko te neko, najčešće ljudi kojima nije mesto u sportu, pozove i preti zbog toga kako izveštavaš  – u tom slučaju nemaš apsolutno nikakvu zaštitu. Nažaost ne postoji zaštita od strane novinarskih udruženja. Kod nas je situacija takva da osim kolega sa kojima si intimno najbliži ti ne možeš očekivatii bilo kakvu vrstu pomoći i zaštite. Da ne pominjemo organe koji bi trebalo da se pozabave time, ukoliko dođe do nekih ozbiljnih pretnji,  što se dešava.

Evidentno je da su politika i moćnici prisutni u sportu kod nas, što ste osetili na svojoj koži kada je Srdjan Đokovic 2009. najpre uleteo u vašu kabinu tokom prenosa meca Đokovic-Nadal, nezadovoljan vašim komentarisanjem, a potom pretio da će uskratiti RTS-u prenos Srbija open-a ukoliko vi budete komentarisali. Kako nakon četiri godine gledate na taj sukob i svoj odlazak sa RTS-a?

Mislim da čovek mora u ovom poslu da bude jako taktičan .Ja sam tada odigrao neke poteze koje u afektu ne bih, ali sam uspeo da na vreme povučem ručnu i nađem način da ja budem pobednik u toj situaciji. Iz današnje perspektive, ja sam iz toga izvukao najbolje što sam mogao. Naravno, ne bih voleo da mi se tako nešto ponovi i krivo mi je što se desilo, ali pošto je već došlo do toga, drago mi je da sam svaki potez povukao kako mislim da treba i opet bih uradio isto. U tim trenucima veliku ulogu igrali su pre svega principi i moral, a to je nešto od čega nikada ne odustajem.

Koliko se razlikuje rad na RTS-u i na Sport Klubu?

Kao nebo i zemlja. Pre svega, televizije su potpuno drugačije. Na RTS-u najveći deo posla jeste pravljenje priloga, odlazak na konferencije za štampu i slične stvari, dok je na Sport Klubu većina posla komentatorska, ima naravno intervjua, izveštaja sa utakmica i slično, ali mnogo manje nego na RTS-u. Što se tiče atmosfere, tek to je neuporedivo. U ovom poslu sujeta je posebno izražena, što je činjenica. Na RTS-u je posebno prisutna. Tamo svakodnevno paziš da te ne izgaze, a istovremeno razmišljaš kako sutradan ti nekog da prevariš. U takvim sredinama ja ne mogu da izdržim. To je jedan od razloga zbog kojih apsolutno ne žalim što sam otišao sa RTS-a. U svojoj glavi ja sam već neko vreme odlazio, a sukob o kome smo maločas pričali me je samo pogurao da prelomim i definitivno odem odatle. Na Sport Klubu atmosfera je nestvarno dobra i nije izražena zavist među kolegama.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *