Ona zbog koje se menjam

Ko li je ona danas? Šta li je vreme učinilo sa njom? Nije joj valjda naudilo… Ako jeste, slomiću ga, pokidaću ga… Kako, ne znam. Uhvatiću ga za rever, za kragnu, za pakosonu bradu sleda i nepromenljivosti i nateraću ga da joj se iskupi, da ispravi svoje greške. Moraće da joj vrati godine mira, makar me to koštalo mojih. Jeste, spreman sam da joj dam svoje godine, da se menjam za njen mir. Svakako su njoj potrebnije. Ona će znati šta sa njima da uradi, kao što je uvek znala. Ja nisam bio taj koji donosi razumne, svrsishodne odluke. Lupao sam glavom o zid, lebdeo i ljunjao po svojim planovima, po nekim zamislima i proračunima. Prevario me taj račun, zabrojao sam se. Od tada sam u minusu. I dalje otplaćujem taj ceh… Ukrao sam i njoj mnogo toga. Ukrao sam joj nade koje je u mene polagala, snove koje je sa mnom delila, osmehe kojima je kitila moje prostorije i dane, poljupce kojima me je tešila. Sve sam to zapakovao u džakove, vezao i odneo sa sobom u nepovrat. U međuvremenu sam je pustio. To je bilo gore no da sam je oterao. Tražio sam previše razumevanja za vizionarske poduhvate koje sam jedan za drugim zalud sprovodio… Propadali su, jedan po jedan, ali nadu nisam gubio. Tvrdoglaviji sam bio od zida u koji sam nepokolebljivo udarao. I onda je otišla. A ja sam samo zatvorio vrata.

1Po njenim tragovima padala je prašina. Padale su obmane za obmanom. Nisam nikako priznavao da padam i ja sa njima, dan za danom, pokušaj za pokušajem. Nikako nisam prestajao da gledam kroz skučeni prozor u svet. Ne znam šta mi je tako suzilo pogled. Možda sam toliko žarko želeo da nam obezbedim svega i svašta, pa sam preterao. Obezbedio sam sebi samoću, propast, zaborav, skršene tuđe snove, njena razočaranja. Ni odatle nisam znao da mrdnem. Pa sam se prepustio. Izrastao sam u tom kalupu u malo drugačijem obliku. Ali nisam mogao da je nađem. Tražio sam. Po klupama, po dvorištima sećanja, po ćoškovima starih soba, po parkovima, njenom detinjstvu, prošlom životu. Ali, nailazio sam samo na sebe. Svuda sam video samo svoj odraz, svoju propast. Taj svet u kome sam pukušavao da je pronađem tako žarko, postavio se kao surovo ogledalo.

Video sam se sa svim ožiljcima i brazdama prošlog života. To više nisam bio ja, onaj kog je ona htela, negovala i volela. To je bio odraz posledice. To sam i bio, jedna velika posledica prošlih trzaja. Sve što sam bio i što jesam, samo je posledica prošlih misli i dela. Samo su u očima videlo nešto što je mogla da prepozna. Tu je bilo još malo topline, one koju je ona iznegovala. Bilo je i očaja, beznađa, sete, kajanja,… Tada sam morao nešto da menjam. Sebe, za početak.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *