Uspomene nemaju cenu

Živimo u burnim vremenima, gde smo sebi uvek na nekom drugom mestu, gde smo u stalnoj „trci“, jurimo, a ne znamo kuda. Okruženje nam postavlja prioritete, očekujući od nas da se ponašamo kao jeftina radna snaga koja je tu da radi, ćuti i glasa, a jedina mana nam je što bespotrebno trošimo i ovo malo kiseonika što nam je preostalo. Odavno smo zaboravili na fine razlike koje život čine skladnim. Sve više počinjemo da ličimo. Pogledajte samo studente fakulteta, jedina briga u životu im je hoće li u roku dati ispit, a radniku u nekoj privatnoj firmi hoće li dobiti platu na vreme. Ponekad pomislim da je evolucija otišla u pogrešnom pravcu.

Šta je to što treba da se desi da izađemo iz jednolične mase? Šta treba da se uradi? Samo hrabrost. Ne uviđamo da naš život počiva na stalnom strahu. Izgubili smo se u tom moru praznih i uplašenih lica. Nesvesno smo, kolektivno, upali u mašineriju i postali samo „šraf“ u tom ogromnom mehanizmu. Ne treba preterivati, uvek je i uvek će biti i onih koji su i u mraku pronalazili svetlo. Onih, koji su uspeli da se odmetnu, koji su imali hrabrost da pokušaju i uspeju. Jer istoriju ne pišu poslušni.

1

I nije namera da ovo zvuči kao otrcana fraza, ali shvati čovek posle nekog vremena da je život isuviše lepa i kratka priča, toliko kratka da nemaš vremena ni da se nasmeješ od zuba do zuba, a on je već pred tvojim očima iščezao. Ne želim da ga provedem u stalnom čekanju, čekanju nekog „sutra“ , ne shvatajući da samo tapkam u mestu. Ja sam se okrenuo putovanjima, ne bih li zaista pronašao sebe, vi nađite neki svoj izvor slobode. Možda zvuči čudno, jer ovde kada pomenete bilo koje putovanje van Srbije, neretko vas stave u koš onih koji imaju toliko novca da će uskoro početi i nos da brišu njim. Ali to je naša večna zabluda. Za nas, uvek sve ima cenu. Uvek sebi postavljamo granice. Neću to uraditi, koštaće me. Hajde jednom da pokušamo da pređemo tu granicu, da je preskočimo i pobegnemo. Hajde samo da nestanemo, tako odjednom, iznenada. I šta vas sprečava da sutra stavite stvari u ranac i pobegnete negde daleko?

2

Novac? Ali zašto ste onda dozvolili da postanete robovi svakidašnjice, robovi trendova. Dozvolili ste da vam se nešto nametne, da vam se „naturi na nos“, niste imali priliku ni da kažete da li zaista to želite. Niste imali priliku da kažete „ne“. Sve više ulažemo u naš izgled, oblačenje, umesto u naša sećanja. A plašim se da ću jednoga dana kada se okrenem, od uspomena imati samo pocepane pantalone i par pocepanih snova. Želeo sam slobodu, dobio sam okove. Ne pristajem na to. Ne pristajem na pravila i propise, ne pristajem da stalno živim pod nečijom lupom, ne pristajem da neko misli mojom glavom i govori u moje ime. Presekao sam i ostao veran sebi, a ne društvu.

3

Ne moraju to biti samo putovanja. Pronađite sebe negde drugde i otkrijte taj čudesan svet u vama. Ali nikada ne zaboravite i svoje osnovne obaveze, fakultet, posao, jer mora se od nečega i živeti. Ipak, ne dajte da vas zbog toga menjaju, kroje i oblikuju, da vas stavljaju u kalup. Vi ste stvoreni za veće stvari. Nemojte nikada prihvatiti ono što vam se nameće, nemojte prihvatiti rutinu, „komfor“, jednoličnost. I nikada ne zaboravite da se smejete, volite, osećate. Vi ste ljudi! Niste programirani, nemate dugmiće na leđima. Vi imate svoje srce i malo mozga u toj praznoj glavi. I zato ih upotrebite, jer život je lep. Otvorite prozor, pogledajte, sunce zalazi. Udahnite duboko i posmatrajte kako nebo neobično menja svoju boju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *