Vesna Manojlović – Inspiracija u svestranosti; od muzike, preko glume, do matematike

vesna manojlovic

Vesna Manojlović je jedna inteligentna, vesela i ostvarena osoba. Veliki zaljubljenik u sve što je lepo. Umetnica. Nesuđena glumica. Posvećena majka. Svetski putnik. I profesor matematike na Fakultetu organizacionih nauka. Od upoznavanja s matematikom i gimnazijskih dana, preko prijemnog na FDU-u i  ljubavi prema umetnosti, njenog profesionalnog angažmana, uspeha, i rada sa studentima, do Kandinskog, Japana i veza muzike i matematike… Sve to možete pročitati u ovom intervjuu gde je odlučila da sa nama podeli svoja iskustva i da neke vrlo pronicljive i sadržajne poglede na mnoge teme.


Budući da ste profesor na Katedri za matematiku, pitao bih Vas kada se javila Vaša ljubav prema matematici, i da li ste ikada slutili da će ona biti Vaš životni poziv?

Dosta rano se javila ta ljubav. Odrastala sam sa mojom bakom i jedva sam dočekala da krenem u školu. Bila sam veoma radoznala kao dete. Kad sam pošla u osnovnu školu “Branko Radičević” u Pančevu, učiteljica mi je bila Cera Vera, divna, blaga žena koja mi je bila naklonjena. Ona je govorila mojoj majci – Vesna će biti veliki matematičar. Meni je to tada bilo čudno, kao “otkud ona baš zna”. Ali sećam se da smo u prvom razredu imali neke gumene Venove dijagrame, skupove i drvene štapiće, neka prebrojavanja, i znam da je to meni bilo kao igra. Podrazumevalo mi se da je to jednostavno. Znala sam, videla i razumela… Ta žena mi je nekako razvila ljubav prema ućenju, i sve vreme isticala da sam ja posebno talentovana za matematiku, iako sam bila njen đak svega tri razreda osnovne škole. Nisam je videla dugo, budući da ne živim u Pančevu već trideset godina, ali želela bih da je sretnem i popričam sa njom… Kad sam se preselila u Zemun, dobila sam novu učiteljicu, Miru Opačić, koja se i danas obraduje kad me vidi. Dosta sam čitala tada. Čim sam krenula u školu i naučila da čitam odmah sam ušla u svet knjiga. I nije baš bilo jasno da će mi matematika biti opredeljenje. Ali učestvovala sam na matematičkim takmičenjima i ‘89, u osmom razredu, stigla do Saveznog takmičenja u Banja Luci, gde sam bila druga. Tada je još uvek bila bivša Jugoslavija cela – velika zemlja. To je bio dogadjaj koji je zapravo odredio moj život. A mogu reći da se nisam nešto posebno spremala.

Imali ste prirodan kliker takoreći…?

vesnaPa, da. Uređivala sam i školski časopis “Naša reč”, za koji smo dobili “Politikinu” zlatnu plaketu. Išla sam na takmičenja iz ruskog. Mnogo sam čitala na ruskom u to vreme kao i kasnije u srednjoj školi. Dešavalo mi se da ostavim sve i da samo čitam, čitam… Moja mama se čak i brinula zbog toga, kao – Idi, k’o sva druga deca, igraj se – ali ja sam ipak ostajala verna svom svetu knjiga. U svakom slučaju, to takmičenje ’89. odredilo mi je život zato što sam, osvojivši drugu nagradu, stekla pravo da ne polažem prijemni za Matematičku gimnaziju. Naravno, išla sam sa drugovima u Arhimedes, na Taru, letnje škole… Ali dok su se neki od mojih vršnjaka  ozbiljno spremali da upišu Matematičku gimnaziju, ja sam, kao tadašnja prava Zemunka, htela  da budem sa svojim društvom u Zemunskoj gimnaziji. Nisam uopšte imala ideju da upišem Matematičku. Ali moja nastavnica matematike Zoja Heldrih, iz zemunske Osnovne škole “Majke Jugovića”, nagovarala me je – Pa, ‘ajde sad kad već možeš. Znaš šta bi drugi dali? Ti možeš bez prijemnog! – kao i moj otac, koji je bio dosta ambiciozan. Tako sam na kraju upisala Matematičku gimnaziju. I odmah posle mesec dana htela sam da se ispišem. Zato što nas je bilo samo dvadeset u odeljenju, a to su bila ona specijalna odeljenja. I ja sam, sećam se, otišla odmah kod moje razredne Bojane Nikić, koja me je poslala kod direktora na razgovor. U to vreme je direktor škole bio Milan Raspopović. Rekla sam mu – Ja stvarno želim da se ispišem. Ne mogu ovde. Znači na malom odmoru i velikom svi onako preozbiljni i pričaju samo o matematici, a mi deca – 15 godina. I bila mi je čudna ta njihova ambicioznost i određenost ka matematici. Bila sam još uvek dete i ta atmosfera me je pritiskala kao ovaj skučeni kabinet.  Činilo mi se da nemaju dovoljno ličnih sloboda, da ih ništa drugo ne zanima do matematike. On mi nije dozvolio da se ispišem iz škole. Rekao je – Ne može. Druga nagrada sa Saveznog; imam samo nekoliko u generaciji. Ima da ostaneš ovde do polugodišta. Ne može tek tako. Jer bi to onda bilo loše i za školu da je odjednom napustim. Zbog čega da je napustim? Pa niko se sa mnom na odmoru ne igra. Mislim, malo detinjasto. I onda je on rekao – Evo, do polugodišta ostani i ako ne budeš mogla onda se ispiši. I ja sam ostala pola godine, pa sam onda naravno stekla divne prijatelje. Našla sam neki svoj način da ostanem u toj školi. Ali imala sam jos uvek jedan bunt prema takvoj opredeljenosti, suvoj, samo za matematiku, jer su me uvek zanimale i mnoge druge stvari.

Ali opet i pored svega, ta neka želja nije posustala; neka Vaša predanost matematici…

Nije, nije posustala. Ali zapravo, svirala sam gitaru, išla na flamenko, učila španski… I  htela sam da upišem Kraljevski konzervatorij za gitaru u Kordobi. Išla sam na časove flamenko gitare. Ali onda se Jugoslavija raspala i moji roditelji nisu mogli da mi plate put da odem u Kordobu. To mi je bio san, i Pako de Lusija… Potpuno sam tu priču sanjala. Onda pošto sam ostala u zemlji, ne mogu da idem tamo, nekako sam se, sve to tako čitajući, negde u trećoj godini ozbiljno opredelila da se spremam za glumu. Devedeset druge sam treći razred gimnazije i već se sa našom zemljom desilo sve što se desilo uključujući i sankcije… Tako sam se ja, usled nemogućnosti da izađem iz zemlje, a već me je cela ta glumačka priča vukla, odlučila da se spremam za  FDU. Kao mala često sam nekog imitirala: komšinicu, babu, profesore, drugarice. I onda sam počela da se ozbiljno spremam. Rastko Lupulović, on je moja generacija, bio je tada već student. On me je spremao. Sad je otac Ilarion, doskora je bio u Dečanima. Tek sam onda mnogo čitala, sve u cilju da bih srećno izabrala baš svoju ulogu. I to je bila Grušenjka. Čitala sam na ruskom apsolutno sve od Dostojevskog. Bila sam ubeđena da će me primiti. Čini mi se da nikada u životu nisam bila tako sigurna u ono sto verujem. Sećam se da sam izabrala pesmu Ljubomira Simovića, “Molitva Svetom Joanikiju Devičkom” i da je Ivan Bekjarev bio oduševljen kako sam je recitovala jednom prilikom. I nisu me  primili. Tog dana nikog nisu uvrstili u uži izbor. A sutradan je bio prijemni na Beogradskom sajmu za sve tehničke fakultete, pa i za Matematički. I ja sam bila očajna. Došla sam kući u osam uveče, sva onako obučena kao Grušenjka u košuljici od crnog muslina i crnoj plišanoj suknji. Dugo su me zadržali na sceni. Vlada Jevtović, koji je te godine preuzimao klasu, pitao me je nakon obaveznog dela – Imate li neku imitaciju? Imala sam ih pregršt. I Rastko je bio u sali, u gledalištu. Došao je do mene u pauzi i rekao mi da su članovi komisije neko vreme nakon što sam izašla komentarisali moje izvođenje i da sam ozbiljan kandidat.

vesna manojlovic

Hteo sam da vas pitam smatrate li sebe umetničkom dušom, ali već smo sada dobili odgovor.

U potpunosti umetničkom dušom. Taj neuspeh mi je samo teško pao jer sam toliko sebe utkala u sve. Sutradan sam otišla još uvek uplakana na prijemni za Matematički fakultet. Uradila ga onako bez treme jer nisam ni stigla da je imam. ‘Ajde nešto – mislila sam – samo da me tata ne izbaci iz kuće ako ništa ne upišem. I stvarno sam dobro to uradila. Nisam čak otišla ni da vidim koja sam na listi. To mi je onda bilo – ‘Ajde ovu godinu da studiram nešto, pa ću onda da se vratim svojoj glumi.

I jeste li pokušali još neki put, ili…?

Ne…Nisam.

Tada ste presekli…?

Da. Na drugoj godini studija sam se udala i rodila Luku. To je bila prekretnica. Onda je nekako već bilo određeno. A zavolela sam u međuvremenu matematiku. Ima jedan predmet, Topologija, koji me je toliko zainteresovao. Bila sam na smeru Teorijska matematika, a to je predmet na trećoj godini. Jedna apstraktna grana matematike uvedena početkom prošlog veka. Na primer, ona čuvena hipoteza Poenkareova, koju je skoro rešio ruski matematičar Grigorij Pereljman, pripada toj oblasti matematike. Uglavnom to mi se toliko dopalo i zaljubila sam se u tu apstrakciju da sam onda sebe pitala – Dobro, Vesna, da li možeš da zamisliš da sada ostaviš sve ove knjige i da više nikad nijednu matematičku knjigu ne otvoriš? I odgovor je bio – Ne… E, onda sam se stvarno s ljubavlju posvetila tome da završim fakultet.

vesna manojlovicJe l’ i dalje, odnosno na koji način, održavate ljubav prema glumi, književnosti…?

Održavam kroz svoju decu. Moja ćerkica Jana ima 6 godina. Ona ide u školu glume i zna napamet ceo onaj Hamletov govor glumcima – Molim vas, izgovorite taj govor onako kako sam vam ja to pokazao – pa sve do onog na kraju – Idite, spremite se!. To je preslatko, posebno kada govori onaj deo – I u samoj bujici, buri ili da tako kazem vihoru strasti. Čitanje priča pre spavanja uvek… Onda glumimo i imitiramo sve one likove, princeze, izmišljamo nove priče. Moj sin je takođe razvio ljubav prema glumi. Luka je sad četvrti razred u Matematičkoj gimnaziji, ali je išao i on kod Branke Pujić i Igora Benčine u školu glume. Ne verujem da će to studirati.   Mene moji roditelji nisu podržavali u tome.  Ali evo danas, kao majka, u ovom vremenu,  nisam sigurna da bih iz sve snage navijala da Luka postane glumac, iako  mi je drago da vidim  koliko je darovit i to daleko više od mene, ima tu neku glumačku inteligenciju. Naravno, podržavam  ga da razvija sve svoje talente, da vidi šta je to što ga zanima i da istraži sebe.

A da li nekad nađete sebe da pomislite kako bi možda bilo da ste upisali?

Pomislim kad gledam neku dobru predstavu. Uhvatim sebe da razmišljam kako bih ja to možda uradila – ova glumica možda malo šmira – nešto tako. Ali mislim… retko i pomislim.  Ne znam. Taj svet je čudan. Sad, u međuvremenu sam shvatila da možda se ja ne bih ni snašla u tom svetu pozorišta u našoj zemlji. Ali kad gledam neku dobru predstavu, recimo Derviš i smrt, to me toliko dirne da potpuno mi duša poleti na pozornicu. Isto tako i Ispovest Dimitrija Karamazova. Znači ljubav prema tom načinu izražavanja sebe je ostala, kad vidim da neko to stvarno dobro radi. To su izuzetni glumci – Nebojša Dugalić, Nikola Ristanovski… Ali i po kući, dok ponekad čistim, volim da pevam, igram, nešto glumim, zabavljam svoju decu, imitiram… To da.

Sada, da se vratimo malo na oblast profesure… Hteo bih da Vas pitam, šta biste naveli kao glavnu razliku koju Vi uočavate, naročito sada iz profesorske perspektive, u današnjem studiranju nasuprot studiranja u vreme kada ste Vi bili student?

Huh… pa mogu da kažem, velika je razlika. Ja sam, dakle, upisala matematiku ’93 i studirala u vreme u koje nisam mogla da kupim svoje knjige. Tad su plate mojih roditelja bile pet maraka. To je kao danas pet evra. I to je bilo baš teško vreme. Mi smo onda slušali o herojima u matematici i koji naši ljudi su nešto uspeli u svetu. A s druge strane smo imali toliko izrazito teške, skoro potpuno neuslovne okolnosti da studiramo. Nismo imali ni knjige, sve su to bile beleške. Neko siroto vreme. Ko je pušio mogao je da kupi cigare na komad. Nalazili smo se u grupama, iskopiramo svi zajedno jednu knjigu, pa učimo. I odnos prema studentima je bio potpuno drugačiji. Tad je bilo sasvim normalno da u junskom roku položi jedan do dva studenta Kompleksnu analizu. Ili Analizu kod profesora Dragoljuba Aranđelovića. Tako da niko od nas nije mogao da pomisli da dođe i da se buni. Ne kažem da studenti nisu bili poštovani, ali bio je onako strog jedan režim. Ti si tu, student, najobičniji student koji je došao da nešto nauči. Ako nisi dovoljno dobro naučio i sam znaš da nemaš šanse. Kakav uvid u radove? To skoro da nije ni postojalo. Ne kažem da su to bili nemilosrdni profesori, ali jednostavno je bila atmosfera dosta drugačija nego danas. Današnji studenti imaju daleko bolje uslove studiranja po mom mišljenju, a ja sam na FON-u od 2001. Potpuno su, pre svega, uvaženi – njihova prava, dolazak na uvid, ankete gde oni ocenjuju asistente, profesore… Imaju prava da kažu ako im nešto smeta. Oni se lako pobune, napišu peticiju i tako dalje.

A da li ste upoznati kako je sad na Prirodno-matematičkom fakultetu?

Mislim da je sada bolje. Ova Bolonja je ipak donela toliko toga. Ljudi se trude. Ne može da se desi da sad kod nekog pet rokova ne prođe nijedan student, ne mogu da budu izuzetno teški zadaci… Kao što su bili u moje vreme. Nama je predavao profesor Aranđelović, kod koga smo tako padali da nam je sedmica bila kao vrata iz Analize. Mogli smo da budemo ponosni i srećni da nam takav profesor predaje. Nismo mogli uopšte da mislimo o nekim našim pravima, ili o nepravdi… Mislim da su studenti na FON-u s jedne strane dosta zaštićeni, a s druge strane to im daje mogućnost da budu sa svih strana razvijeniji. Sve te nagrade koje dobijaju, i u komunikaciji i Case Study… Ali postoje oni studenti koji bi i sa jako malo rada, nekog minimuma, onako k’o kroz sir da se provuku. I mi se suočimo sa tim na matematici kad dođu neki studenti koji su sve ispite položili i sad kao baš im fali ovaj ispit za dom, padam godinu, za ovo, za ono… Smatram da je Matematika jedan od predmeta na prvoj godini gde oni ipak moraju da pokažu malo veću istrajnost.

vesna manojlovic

Da li je to onda u Vaše vreme postojala neka manja uslovljenost nekih drugih stvari za prosek, broj položenih ispita i tako dalje?

Bila je i tad uslovljenost. Uvek je 8 bio minimalni prosek da se postane asistent ili upišu doktorske studije. Ali, evo, na proslavi Dana Matematičkog fakulteta čuli smo da ima deset studenata sa prosekom 10,00. U mojoj generaciji bilo je sjajnih studenata, ali niko nije imao 10,00. Naravno, danas je sve to malo lakše. Prosto po Bolonji svako ko upiše fakultet nekako će ga i završiti. Izgleda da je danas studiranje neka vrsta produžetka srednje škole. Možda sam prestroga, ali hoću samo da naznačim koliko je različito.

Od septembra 1999. do juna 2006, kako je navedeno na Vašoj stranici u okviru Matematičkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti, radili ste kao profesor u Matematičkoj gimnaziji u Beogradu. U kojoj meri se razlikuje rad sa mladim ljudima u jednoj tako specijalizovanoj i glorifikovanoj obrazovnoj ustanovi, opet dakle koju ste i Vi sami završili, i na jednom fakultetu kao što je naš?

Da, sedam godina sam predavala u Matematičkoj sve moguće matematičke predmete. I analizu, i geometriju,i linearnu i verovatnoću… Sve osim numeričke matematike. I to je jedan od profesionalno najlepših perioda u mom životu. Kad kažem profesionalno mislim u smislu prenošenja znanja. Bilo je divota raditi s takvom decom. Ona su pre svega mene inspirisala, ja sam se spremala za svaki taj čas zato što su ona prepametna. Vredna. Kod kuće, imala sam Luku, radila nešto drugo, a oni po ceo dan vežbaju, rešavaju one ruske zbirke, i samo dođu, oči ovolike, da me pitaju sve zadatke koje nisu znali da urade. I pritom, naravno, nisam se ja plašila da kažem – E, sad, u ovom trenutku ovo prevazilazi okvire mog znanja, sačekajte malo. Odem na pauzu, popijem kafu, vratim se, smislim i odgovorim na pitanje. Većina njih je otišla u inostranstvo. Volela sam s tom decom da razmenim mnogo toga. I šta čitaju, i da li neko od njih svira neki instrument. Na prvom času, obično bih pitala – Dobro, da vidim, je l’ neko nešto od vas svira? – da ih upoznam bolje, da upamtim imena. Bila sam iznenađena koliko njih je sviralo. Uvek mi je pola odeljenja sviralo neki instrument. Volela sam da s njima pričam o filmovima, o izložbama, o predstavama. O svemu. I naravno tražila sam neki nivo znanja. Čak sam bila i stroga. Sećam se jednog učenika, mislim da je Igor Kabiljo, koji je imao izuzetne uspehe na takmičenjima. Kad su ga novinari pitali da li su bili teški zadaci na olimpijadi, on im je odgovorio  – Ma ovo je ništa… Ja imam trojku kod Vesne Kojić. (smeh). Držala sam taj nivo jer su deca bila  veoma zaineresovana i time me podsticala. To je najvažnije. Za razliku od fakulteta gde sam opet uvek volela da vidim studente koji su zainteresovani. Dobre studente. To mi je uvek bio izazov. I kad sam bila asistent… Da vidim te pametne oči i lica koja prate.

Da li Vam nedostaje ta bliskost u radu, budući da ipak imate jaču interakciju i komunikaciju sa decom u gimnaziji, nego sa mnogobrojnim studentima na fakultetu? A opet, da li Vam je negde bliže bilo kada ste radili kao asistent tom radu u gimnaziji?

Kad sam 2001. počela kao asistent na prvoj godini i ispričala studentima šta je literatura, šta je kurs, koje ćemo raditi oblasti, oni su me pitali imaju li neki seminarski rad. Seminarski iz matematike? Ma kakav seminarski… Ali, bilo mi je bezveze da kažem nemate, jer su imali seminarski iz svih drugih predmeta. Onda im rekoh – E, da, hvala na pitanju. Glavnu stvar sam zaboravila da kažem. Seminarski naravno, sa temom – Lik i delo Vesne Kojić. U šali. I dolazim sledeće nedelje na čas i čeka me papir na stolu “Lik i delo Vesne Kojić”, otkucano. Gledam, nepotpisano – Ko je ovo napisao? – pitam strogo. Niko se ne javlja. Uzmem da čitam. Predivno! To čuvam. To mi je jedna od anegdota koju izdvajam. Na samom početku, studenti su sastavili kako su me videli. Vesna Kojić: voli da se zdravo hrani, uvek u pekari kupuje integralne kifle, stalno menja minđuše, ima kovrdžavu kosu ovakvu i onakvu… Voli da kaže – Ćuti, ćuti, ćuti!…Koristi aorist – E sad ovo rešismo! Evo, dokazasmo ovo. Gle, uradismo zadatak!. Bilo mi je to njihovo delo vrlo drago. Pokušavala sam, budući da vežbe nikad nisu bile obavezne, kao ni predavanja, one koji ostanu da animiram. Uvek sam to volela. Da ispričam zanimljivu priču o nekom matematičaru, neku anegdotu, pomenem neko matematičko dešavanje.

naslovna vesna manojlovicTo je lepo da ste umeli da zainteresujete studente za matematiku…

To je ta gluma. Gluma mi je pomogla da ne budem dosadnjikava…

Da, vrlo je bitno da im na neki najadekvatniji način približite tako opet kompleksnu nauku. Dakle, to je Vaš metod… Koristite glumu i u tom pogledu.

Tako je. Tu sam se ostvarila. To je bila moja pozornica. Amfiteatar. I onda sam to volela; uvek neku igru da napravim. Znači, potpišu se studenti, ja vidim da ih nema toliko koliko ih je na spisku. I onda nasumice pogodim, pitam – Gde je Daniel Kostić? – i baš njega nema!

Da, tu sam bio i prisutan… (smeh)

Upamtim tako i svakog časa pitam – A gde je Daniel Kostić? I studenti se nasmeju. Daniel posle toga nije izostajao, na kraju je dobio čistu desetku. Mislim, moraju studenti da vide da smo i mi profesori obični ljudi. Samo što ja prenosim znanje, a neko drugi radi svoj posao. Važno je da  voliš ono sto radiš. Evo, na FON-u sam četrnaest godina i uspela sam da ne budem dosadna. Trudila sam se da popularišem matematiku, jer sam smatrala da osim toga što će položiti sve ispite moraju da imaju i sposobnost logičkog mišljenja. Nije slučajno što je u Staroj Grčkoj sve to bilo zajedno. Na vratima Platonove Akademije pisalo je – Onaj koji ne zna geometriju neka ne ulazi. Na usmenom ispitu i kroz seminarske radove studenti mogu da izraze svoje kreativnosti. Kad dođe student na ispit, a nije ispisao ceo koncept, nastojim da mu pomognem i navedem ga da razmišlja. To mi mnogo znači. I volim mlade, hrabre, duhovite ljude.

Da li mislite da je negde ta zainteresovanost i posvećenost za jednu nauku kao što je matematika donekle kompromitovana time što vi sada kao profesor imate pun amfiteatar gde je mnogo ljudi, i da li uspevate da zainteresujete dovoljan broj studenata u smislu da mogu da Vas čuju i posvete pažnju, budući da je brojnost tolika?

Da, brojnost je ogromna i to mi da kažem iskreno smeta, posebno što imam problem sa glasnim žicama. I uvek na početku studente zamolim da ne prisustvuju nastavi ako ih to ne zanima, ništa ne zameram. Zatim se potrudim da imamo onaj minimum razumevanja , da taj kurs bude, eto, makar po nečemu upamćen. Da kad izađu posle tog jednog semestra kažu – E, vidi, ovaj predmet je bio ovakav i onakav, ali to pitanje istine… Toliko puta ga je pominjala, pa  izgleda da je  važno. Ne znači mi da je pun amfiteatar; dvesta ljudi koji će sad tu da budu pro forme. Nek bude dvadeset ljudi, koji su tu jer žele da me čuju. Drugo, ono što mi je najvažnije, ne pripremam predavanja. Možda loše zvuči, ali stvarno ne pripremam. Zato što svaki predavač kad četvrti put već priča istu priču i ponavlja je, održao je loše predavanje. Kad na internacionalnim kongresima, matematicar želi da izloži neku novu teoriju, on to najbolje zna. Prvo predavanje je izazov. Drugo je bolje. Treće uvek najbolje, već posle se čovek ponavlja. To sam primenjivala još kad sam bila asistent, i desi mi se da pogrešim neki integral, ja onda stanem i kažem – Jao, čekaj, ovo nije ovako… E, ovako ne treba raditi! – i onda precrtam. Zašto? Zato što je mnogo važniji taj proces mišljenja. Posebno ne volim slajdove, da natrpam sve na slajd i student vidi ceo zadatak… Uopšte ne može da me prati kako je nastala ideja, zašto sam ja upotrebila tu smenu, a ne neku drugu. Nema tajne. Ali, ako krenem – E, pa možda ova smena, ali gle nije, nego ova – tako se mnogo više nauči. Iz grešaka. Ponekad malo duže potraje, ali nije ni bitno. Još jedna stvar koja je takođe važna, čovek mora da je inspirisan u svemu što radi. Onda ne mora da se sprema da sve bude tobože savršeno i još da u rukama ima taj papir. Jer ako je meni dosadno, koliko će tek njima biti dosadno dok im radim zadatke ili držim predavanja. Isto je i sa pripremama koje držimo nedeljom za buduće studente koji se spremaju da upišu FON. Svako od nas ima svoju temu. Znači, deset puta pričam istu temu, da toliko moram da se potrudim da to bude svaki put makar malo drugačije.

Učestvovali ste na mnogobrojnim međunarodnim konferencijama koje se tiču Vaše struke, od naše zemlje pa do Indije i Tokija. Koja Vam je od njih ostala najupečatljivija i zašto?

Da, bilo je puno neobičnih i živopisnih konferencija. Izdvojila bih pre svega za mene najznačajniju, jer je bila prva moja internacionalna konferencija, u Indiji. To je bio prvi prikaz mog sopstvenog rada u svetu. Bio je to decembar 2009. u Čenaju. Tada sam upoznala sva ta slavna imena, eksperte iz sveta matematike. Peku Koskelu, recimo. Jednog od najpoznatijih finskih matematičara, koji mi je tada nakon mog predavanja ponudio postdok u Finskoj. Tad sam prvi put postala vidljiva u svetu. I to mi je mnogo značilo. Tad je moja Jana imala godinu dana, te sam imala veliko pitanje da li da prihvatim taj poziv. Ali sam se ipak odvažila da odem. I od tada je, da tako kažem, počela neka moja internacionalna karijera. Usledili su pozivi jedan za drugim. Bila sam u Indiji opet, 2010., na Kongresu matematičara. Zatim sam otišla u Uzbekistan kao pozvani predavač. Bila sam u Japanu, što posebno izdvajam. To je izuzetna zemlja koja je ostavila veliki utisak na mene, i potpuno me promenila negde i lično. Pod snažnim utiskom o toj zemlji napisala sam esej koji sam podelila sa svojim prijateljima. Značili su mi ti kongresi. Evropski kongres matematičara u Krakovu 2012., gde sam bila pozvani predavač u sekciji za moju oblast i kongres matematičara ove godine u Južnoj Koreji, gde sam takođe bila plenarni predavač.

sss

Rekli ste da ste napisali esej; šta biste negde izdvojili? Šta Vas je nekako najviše inspirisalo tu, što se Japana tiče?

Što se Japana tiče najviše me je inspirisao njihov način zivota, njihova harmonija sa spoljašnjim svetom. I na prvi pogled oni su vrlo jednoobrazni. Neguju tu jednakost. Međutim, oni su toliko posebni. Najviše me je inspirisalo to koliko je sve tamo, negde kao kod Kandinskog, gde je svaki potez smislen i ima  svoj unutrašnji svet. Ova slika ima svoj unutrašnji svet (pokazuje na sliku). Ako pomerim onaj krug ili trougao on će se narušiti, a deluje da bi svako dete moglo to da naslika. Tako i te bašte, ti vrtovi njihovi u kojima sam bila. To je toliko posebno. Ganuo me je njihov odnos prema svetu. Oni su vrlo moćna zemlja. Okruženi su vodom sa svih strana. Ne plaše se nikoga i velika su sila u svetu, iako okruženi vodom, svesni su da svakog trenutka taj život može da nestane. Bukvalno jedan cunami ili jedan zemljotres i može sve sasvim da nestane. Ti vrtovi su pravljeni tako da, kada si u njima, osetiš da je život ovde i sada. I lepota sveta je u ovom trenutku. Potrudila sam se da je osetim. Zato je lepota sveta tamo toliko vidljiva, taj minimalizam koji je zapravo i došao od Japanaca jer su gledali na svet na svoj način.

Sada bih hteo da pređemo na Vaša predavanja o korelaciji matematike i muzike. Rekli ste da volite da umetnost na bilo koji način inkorporirate u matematiku. Ali otkud inicijativa za istraživanje naizgled tako dve različite oblasti, gde jednu simboliše sušt racio, logičko i konkretno zaključivanje, a drugu umetnički zanos i emotivni doživljaji. Jedna se, dakle, trudi da bude izričito objektivna, a druga krajnje subjektivna…

S jedne strane je tako. Vrlo su različite. S druge strane matematiku uvek izdvojim kao kraljicu među naukama. Eto, pristrasna sam. A muziku kao kraljicu među umetnostima. Lepota je nešto što je vrlo prisutno u matematici. Lepota u muzici je jednostavna, jer nas neka kompozicija kada je slušamo uzima. I uopšte nije bitno da li znamo da čitamo note, niti ko je komponovao. Prosto ona je svuda oko nas. Sud o tome da li je nešto lepo ne donosi samo naše uho, nego je bitan i taj unutrašnji doživljaj. Ne pobudi u vama i u meni isto određena sonata Betovenova, Bahova, ili Šopenova, i to je sad već stvar ukusa i karaktera. U matematici taj proces stvaranja, govorim o toj apstraktnoj, teorijskoj matematici, potpuno je istovetan sa procesom stvaranja koji ima jedan umetnik, bio on, muzičar, ili slikar. Emotivni naboj postoji u svakom ko stvara nešto. Suština je ideja, jednako kao nova kompozicija, samo što je za razliku od muzike  ili slike pred kojom stanemo, skulpture, ili baleta koji gledamo, u matematici  dosta teško baš to – predstaviti nju samu. Stvaralački proces isti je i za metamatičare i za muzičare, ali kad treba da se uobliči ta ideja nastaje problem. Jer tu postoje definicije, pojmovi, teoreme i to je teško čitljivo ljudima. Matematika kao apstraktna je takođe vrlo iracionalna. Mnoge velike ideje su dolazile u snu. Poenkare je snevao i dokazivao svoje teoreme. Indijski matematičar Ramanudžan takođe. Dakle, jeste racio, jeste logika, ali ako se pomisli da je matematika puko dokazivanje i samo sleđenje pravila i definicija, to je njen kraj. Glavna stvar su nova otkrića i večite istine. Ono što je dokazao Pitagora, to je dokazano. To postoji hiljadama godina. U matematici ništa ne zastareva. Postoje nove i nove teorije, ali ono što se dokaže to ostaje zauvek dokazano. U tom smislu važni su logika, racio i pitanje istine. Ali veze su višestruke i veoma lepe između muzike i matematike. Zapravo moj prvi posao bio je na Poljoprivrednom fakultetu, kao asistent kod profesora Miloša Čanka, divnog čoveka i velikog erudite, koji je završio i Muzičku akademiju i matematičar je. Odmah me je ubacio na svoj projekat “Muzika i matematika”, a ja sam u to vreme svirala gitaru. To mi se posle petnaest godina vratilo i uvela sam predmet “Matematička teorija muzike” na studijama u Rektoratu Beogradskog univerziteta.

Uzimajući u obzir da je to jedna veza koja je u istraživačkom pogledu našla korene još u 6. veku pre nove ere, u doba Pitagorejaca, da li mislite da je intrigiranost i zainteresovanost za proučavanje te veze progresivno rasla kroz vreme do danas, ili pak periodično? Koliko se danas u poređenju sa začetnicima tih ideja ona istražuje?

Ona je rasla, pa se stišavala. Posebno je rasla u vreme čuvenih francuskih matematičara. Verovatno zbog tradicije i kulture francuskog društva. Oni su uvek imali visoku svest i veoma su uvažavali matematiku. Tu su imena Dekarta, Fermaa i Dalambera. Vidljivo je kakav odnos imaju prema nauci uopšte, koliko u nju ulažu, posebno u matematiku, i kakvo mesto zauzimaju žene u njoj. To je sad druga tema, ali hoću da kažem da su se francuski matematičari bavili time iz razloga što su bili veoma obrazovani ljudi. Višestruko opredeljeni i svestrani. I filozofi. Uvek su ih zanimale i te veze muzike i matematike. Dekart, kad je uveo koordinatni sistem, otvorio je onda put Ojleru, koji je potpuno definisao formalno muzički prostor. On je najdalje otišao u tim vezama. Želeo je muziku da zasnuje formalno kao jednu granu matematike. Da je pridruži, takoreći. Uveo je i neke aksiome, kako se muzička kompozicija može posmatrati u muzičkom prostoru, šta su konsonanti, šta su disonanti, akordi, koje su veze sa geometrijom… Hteo je da potpuno geometrizuje i da učini matematički vidljivim jedno muzičko delo. U tome je donekle uspeo, ali kasnije to nije niko razvijao. U 20. veku krenula je atonalna muzika, sa Šenbergom, Skrjabinom i drugima. I sad to neko voli, neko ne voli. Tu je i Kandinski dosta učestvovao kad je pričao o vezama, o konrapunktu, o tom nemanju forme. On je preteča apstrakcije. Recimo, to je odličan primer, Kandinski da je bio matematičar, bio bi izuzetan. Usmerio je sebe ka slikarstvu, a bio je višestruko darovit čovek. To se vidi iz njegovog poimanja sveta i umetnosti. Četiri principa, koja su jako važna za matematičare opisao je u svojoj knjizi “O duhovnom u umetnosti”. I razvijao ih je kroz svoje radove. Tu je najpre konstrukcija. Jako je važno za matematičara kako on konstruiše svoju novu teoriju ili teoremu. Zatim improvizacija. Možda je ona pre svih vrlo važna, jer dobar matematičar ne može da bude krutog uma. Intuicija je takođe važna; to osećanje predviđanja. I kompozicija. Da – konstrukcija, improvizacija, intuicija i kompozicija. Naravno, svako podneblje je osobeno. Na primer, Japanci rade drugačije matematiku. Ja sam to malo istraživala, jer sam dosta putovala. Oni kao narod retko se odlučuju  da naprave novi proboj, jer su toliko savesni i tako preozbiljno poimaju matematiku i bavljenje naukom da će do savršenstva neku teoriju razviti pre nego što bi otvarali nove puteve, kao neki drugi narodi, uključujući tu naše ljude, Ruse, Francuze… Naši ljudi su vrlo daroviti za matematiku. Ima u svetu nekoliko naših izuzetnih matematičara. Izdvojila bih Stevu Todorčevića, našeg savremenog matematičara, koji je nagrađivan i toliko uvažen u svetu, a istovremeno  jedan izvanredan i skroman čovek. Pravo je zadovoljstvo poznavati ga. Predstavlja našu naciju i ovo podneblje na najlepši mogući način.

_DSC0072-1

Rekli ste da ste svirali, je l’ i dalje svirate gitaru? I da li ste svirali još neki instrument?

Ne. Samo gitaru. Na žalost prestala sam da sviram. Mada imam sad veliki motiv da ponovo krenem, eto, za studente kojima ću predavati razne veze muzike i matematike. Imam veliku želju da možda nešto i odsviram.

Rekli ste da ste taj predmet zasnovali na Univerzitetu…

Jeste. On je izborni predmet za studente doktorskih studija na modulu Istorija i filozofija prirodnih nauka. Postoje zapravo dva predmeta na kojima sam angažovana. Jedan je Istorija i filozofija matematike, zajedno sa profesorom Milanom Božićem. A drugi je Matematička teorija muzike. Dakle, može neko da dođe ko je završio arhitekturu, i hoće da radi akustiku, ili neko koga zanima istorija i filozofija prirodnih nauka, pa on sam bira predmet koji će mu pomoći u skladu sa njegovim istraživanjem.

Sada bih hteo da Vas pitam, dakle, pošto ste sagledali i s umetničke strane, i sa naučne strane, kako biste Vi, opet uz sve Vaše doživljaje i putovanja, najplastičnije definisali harmoniju? Šta za Vas ona predstavlja?

Često sam o harmoniji govorila. Harmonija proporcija, boja, elemenata… Tačno taj pojam sam doživela u tom vrtu u Japanu, gde sam spoznala svu lepotu sveta oko sebe. Bila sam presrećna i zahvalna matematici što me je dovela u zemlju gde sva jutra prvo dolaze. Njima najpre dolaze sva jutra sveta. To je toliko neka meditativna punoća svega lepog, lepota prirode koja onda odjekne i u samom čoveku… Taj sklad i ritam koji spolja prodire unutra. Spolja i iznutra je teško usaglasiti, veoma teško. Zapravo svi mi provedemo čitave naše živote da usaglasimo našu unutrašnju muziku sa tom spoljašnjom muzikom sveta. I napatimo se dosta. To su sada naša neka istrajavanja, ali zapravo harmonija je, čini mi se, biti u saglasju sa spoljnim svetom. To sam doživela i osetila. Kao kad Budisti kažu satori. E to sam ja u Japanu proživela. Da zaista mogu da budem u nekom skladu sa svime što me okružuje, sa prirodom i njenom lepotom. I muzički je pojam harmonija. Znači da nema tu nečeg što odudara. Time se vodim inače i u životu, kad biram prijatelje i ljude s kojima provodim vreme. Gledam da nam se slike unutrašnjeg misaonog sveta poklope. Ako su nam muzike disonantne, narušavaju se naši lični tonaliteti i ne možemo da budemo u harmoniji.

Važno je da je ton komplementaran Vašem…

Da. Eto, muziku sagledavam i na taj način i ona mi tako pomaže. Harmonija je sveprisutna, i divim se ljudima koji su mirni u sebi i imaju harmoniju u životu. To je veliko umeće i veština.

Spominjali ste Baha, Šopena… Kakvu muziku većinski slušate? Da li je to zaista klasika najviše i koliko je muzika deo Vašeg svakodnevnog života?

Volela sam zaista flamenko i sve te nepravilne ritmove – bulerias, dvanaest osmina itd. Oni su me  privlačili. Naravno, volim klasičnu muziku. Volela sam da istražujem. Kad sam bila u Pragu,  na aerodromu me je dočekala Vltava, Smetanina, i to me je nadahnulo. Uživala sam i opuštala se. U Finskoj sam slušala Sibelijusa. U Uzbekistanu, persijsku muziku koju su svirali za hana. Istraživala sam svaku zemlju i kroz njenu muziku. Eto, nikad nisam bila u Portugalu, a jako volim fado muziku. Volim svaku muziku koja pokreće, a zapravo ne prija mi naručeno i očekivano. U kolima, dok vozim, obožavam da pustim radio i onda da me pesma pronađe, da me iznenadi. Kad sam bila u srednjoj školi volela sam te naše grupe – Smak, Azra, Leb i sol. Džoni Štulić mi je bio najdraži pesnik. Njegove reči i stihove sam jako volela. I to mi je želja za 40. rođendan, da mi, bar jedan blok, puštaju samo Štulićeve pesme. Muzika je jako važan deo mog života. Ne bih mogla da zamislim da vežem dan za dan bez muzike. Ona me pokreće i kad sam tužna oraspoloži me i ispuni. Dosta je prazan život svakog čoveka ako nema muzike u njemu.

Budući da smo došli do poslednjeg pitanja, hteo bih još da Vas pitam kakvu biste poruku na kraju uputili našim čitaocima…

Mojim dragim studentima rekla bih da nikad ne odustaju. Koliko god da izgleda teško kad pomeramo svoje sopstvene granice. Ne volim nikoga ko omeđi sebe. I meni kad drugi nameću granice – sad si odavde dovde, i to su ti mogućnosti – odmah me davi. Tako da, moja poruka studentima i čitaocima pre svega jeste da uvek pokušaju da pomere granice. I to kršenje lojalosti je dosta bolno, ali onda dožive neslućene radosti. To je Arhimed još govorio – Pokušaj da nadiđeš sebe i onda ćeš spoznati svet. U tome se krije ona najveća lepota. Jer jeste lepo biti ušuškan i ići utabanim stazama, komfor je u redu. Ali baš u vreme studija kad su oni mladi i u punoj snazi, nek tad pokušaju da pomere granice, da izmere volumen svog sopstvenog bića. Daleko je veći nego što zapravo misle, ili nego što im drugi kažu. Ne volim da ograničavam ljude i da ih sputavam. Ta nesputanost je jako važna, i da veruju da je sve moguće. To učim i svoju decu. Nek veruju u čuda. Čuda su važna i moguća. Istinski verujem u njih.

Foto: Vladimir Stanković

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *