Miloš Ljubomirović – PRINCIPOVI HICI NISU SRBIJU MNOGO KOŠTALI

Miloš Ljubomirović je rođen 1987. godine u Boru. Nakon diplomiranja na FON-u, rešio je da se okrene umetničkoj sferi života – upisao je master studije produkcije na Fakultetu dramskih umetnosti, jer ga je, kako kaže, kreativnost oduvek privlačila. Njegov filmski prvenac je kratkometražni film “Sjene”, koji se bavi boravkom Gavrila Principa u zatvoru Terezin u Češkoj. U razgovoru nam otkriva koji su bili Principovi motivi za atentant u Sarajevu 1914. godine, šta se promenilo sto godina posle izbijanja Velikog rata i čije “sada sjene hodaju po Beču, lutaju po dvoru Ii plaše gospodu”.

Film “Sjene” bavi se boravkom Gavrila Principa u zatvoru Terezin u Češkoj, gde je služio kaznu. Zašto baš taj naziv?

Dvostruka je simbolika – to je deo natpisa koji je urezao u ćeliji “Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu”, a drugi je deo to što su oni (Mladobosanci) postali sjene ljudi koji su nekad bili. Žive u zatvoru, imaju 38, 40 kilograma, hodaju kao utvare, postali su senke ljudi koji su nekada bili.

Prati se razgovor Gavrila Principa i psihijatra Papenhajma, sa kojim je razgovarao u zatvoru. Šta se saznalo iz tih Papenhajmovih beležaka, ko je bio Princip  zaista?

Ljudi su tada brže sazrevali, želja je bila za bržim odrastanjem. Na svim slikama mladobosanaca oni nose odela, kravate, a imaju po 19 godina, puštaju brkove. Žele da brzo odrastu. Tako i on – imao je neke ideale za koje se borio i za koje je hteo da pogine. Gavrilo je čitao vrlo ozbiljne knjige, čitao je sve – od Kropotkina do Šerloka Holmsa. U razgovorima sa psihijatrom Papenhajmom kaže da su knjige njegov život. Knjige su u to vreme bile prozor u svet. Ne treba zaboraviti da je u to vreme preko 80, 90 odsto ljudi bilo nepismeno u Bosni. Čitati u to vreme je bilo sam bunt.

Kako si došao do tih beležaka i podataka?

Najvećim delom u Narodnoj biblioteci. Najbolja knjiga koja opisuje te događaje, gde se predstavlja okvir i pre Prvog svetskog rata, jeste knjiga “Sarajevo 1914” Vladimira Dedijera, gde se se spominju i sve ostale važne knjige. On tu navodi deo beleški razgovora sa Papenhajmom. To istraživanje je trajalo nekih četiri meseca, dok nisam shvatio celu organizaciju Mlade Bosne. Onda sam počeo da pišem kostur dokumentarnog filma, a ideja o kratkometražnom se tek kasnije rodila.

2

Planovi za snimanje dugometražnog filma

Miloš: Nakon završetka konkursa Filmskog centra za filmove o Velikom ratu, trebaće dva meseca da donesu, pa ćemo znati da li smo dobili sredstva. Pripremamo projekat, radimo lokacije, dogovaramo saradnje tako da bi snimanje trebalo da krene krajem 2015. godine. Svi likovi, koji se pojavljuju u kratkometražnom filmu – Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrilović, Psihijatar Papenhajm, František Lebl i doktor Levit, imaće svoje poglavlje u filmu. Ispričaćemo I nihove životne priče i kako je rat uticao na njih. Iz priče običnih ljudi gledamo i posmatramo šta se događa iza linija fronta Prvog svetskog rata.

 

Njegov pucanj u Sarajevu, juna 1914. preokrenuo je tok svetske istorije, odneo višemilionske žrtve, a Srbija je proglašena za glavnog krivca. Kako se vinovnik atentata odnosio ka tome, da li se pokajao?

Ne. On kaže da veruje da bi rat krenuo svakako i da tog atentata nije bilo. Kajao se jedino što je ubio Sofiju, ženu Franca Ferdinanda, jer nije hteo da je ubije, ali je prst sudbine bio takav. Princip je hteo da puca u (Oskara) Poćoreka, a ne u nju i žao mu je bilo što je ubio ženu koja je majka. Samo zbog toga se kajao.

Vuk Drašković je u nekom intervjuu rekao da su “Srbiju mnogo koštali Principovi hici”. Jesu li? S obzirom na veliki broj stradalih…

Prvi svetski rat je Srbiju koštao puno, a Principovi hici nisu jer su oni samo povod a ne uzrok rata. Rata bi svejedno bilo. Sam njegov čin Srbiju nije puno koštao.

Danas, kada se obeležava stogodišnjica od početka Prvog svetskog rata, u regionu, pa i u svetu, nailazimo na različita tumačenja Principa – za jedan, veći deo, on je terorista

Pojam terorizma u obliku u kojem ga mi danas poznajemo nema veze sa onim oblikom terorizma koji je tada postojao. Terorizam se tada odnosio na tiranina, predstavnika naroda koji se tiranski odnosio prema narodu. Danas se taj pojam odnosi na teror nad nedužnim stanovništvom. Bitno je da Princip nije pucao u Ferdinanda u Beču, već je pucao u svojoj zemlji. Princip je čovek, idealista, veze nema sa terorizmom.

Teoretičari međunarodnih odnosa saglasni su da bi se rat desio svakako i da je Princip pucao i da nije, pre svega zbog poremećene ravnoteže snaga u Evropi – i Nemačka i Austrija jačaju, Rusija slabi, a SAD, na drugom kraju sveta, pokazuje da je spremna da bude hegemon. Kako je onda Srbija postala glavni krivac?

Atentata, sličnih onom koji je izvršio Princip, bilo je i u godinama pre Velikog rata, čak preko 40 u celoj evropi . Jednostavno, atentat u Sarajevu je bio iskorišćen kao povod za rat. Austrija je jedna od velikih carevina tada koja nije imala svoje kolonije, pa je želela da ih stekne. Bosnu je anektirala još 1908. i htela je da kolonijalizuje i Srbiju, pa je ovo bila samo zgodna prilika da se oni upuste u takav poduhvat. Na sve to ih je podstrekivala i Nemačka, koja nije imala svoje kolonije. Bitno je reći da je Srbija želela da izbegne taj rat, jer joj u tom trenutku nije odgovaralo da, posle balkanskih ratova, uđe u još jedan rat jer su snage bile iscrpljene. Ona je uradila sve što je bilo da to toga ne dođe. Prihvatila je sve tačke ultimatuma osim jedne – da Austrougarska vodi istragu o atentatu u Srbiji.

1

Princip je umro 28. aprila 1914, malo pre kraja rata. Da li bi bio zadovoljan ishodom?

Znao je da kraj rata neće dočekati, ali da je ispunio svoju svrhu. To o čemu je maštao, to se i desilo nakon njegove smrti. Njegova žrtva nije bila uzaludna. Mnogo je ljudi poginulo I to je strašna cena koju smo platili.

Princip je u svojoj zatvorskoj ćeliji napisao “Naše će sjene lutati po Beču, hodati po dvoru, plašiti gospodu…”. Hodaju li i dalje te sjene ili su sad došle neke druge?

Ljudi su negde u celoj toj priči ponovo počeli da šetaju I da nekog plaše. I po Beču i po regionu. Te sjene ne plaše samo po Beču nego i ostale koji su na tragu te ratne propagande Austrije, ko propagira da je terorista da je ubio trudnu ženu. Ipak, Sofija je imala 47 godina kad se to desilo, biološki nije bila u stanju da zatrudni. Oni su samo tako huškali narod da uđe u rat.

img_1813

Kada se povuče paralela između 2014, koja je iza nas, i 1914. Da li postoje neke sličnosti?

Položaj nam je gori nego tad. Nemačka je u miru uspela ono što nije uspela u dva velika rata – da vlada Evropom, tako da smo mi postali kolonija, pošto živimo u takvom vremenu. Sada nemamo one koji će se boriti protiv raznih problema. Sve smo potrošili, nema sada mladića koji su zbog neke ideje spremni da naprave iskorak.  Postoji mnogo ventila,  ako ti se ne sviđa nešto, ti to napišeš na Tviteru, Fejsbuku i osećaš se oslobođeno. Tvoji problemi su svuda rasuti i nemaš stvarnu želju da se boriš protiv toga, a toga ranije nije bilo. Mladi ljudi su imali svoje probleme pa su gledali šta mogu da urade da to promene. Sada ljudi misle da su sve uradili što je do njih I da neko drugi treba da rešava.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *