– Dobro veče, izvolite?
– Samo trenutak, da se smestim… Imate li neki meni?
– Svakako. Izvolite! Kako mogu da Vas uslužim? Šta biste želeli?
– Hmm, samo da pogledam. Imate li Otupelosti, moliću?
– Nažalost, gospodine, Otupelost služimo samo ujutru…
– Aha…Da, u redu… A može li malo Poricanja?
– Poricanje dobijate gratis na tacni uz svaku porudžbinu.
– Razumem, a mogu li dobiti neku Monotoniju, za poneti?
– Više volite ogorčenu, ili veštački uslađenu?
– Ne volim gorču, je l’ može sa dve kockice požutelog šećera?
– Od Muke?
– Dakako.
– To bi bilo sve?
– Da nemate, možda, kojim slučajem jedan Bunt?
– Žao mi je gospodine, ne služimo Bunt. Ni Bunt, ni Bes, ni Revolt. Pokazalo se da sadrže nepoželjne aditive koji su loši po život(v)arenje, a ima i drugih neželjenih efekata, te su povučeni u potpunosti. Ne biste valjda želeli da zaradite jednu Sposobnost kritičkog mišljenja, zar ne? Mogu li Vam ponuditi čašicu Straha? Tek što je spravljena sveža bačva.
– Neka hvala, popio sam krišom jednu čašicu jutros. Žena ne voli što ga konzumiram. Boji se preći će mi u naviku…
– U redu. Još nešto?
– Imate li možda koji Beg od stvarnosti?
– Nažalost, gospodine, on se ne proizvodi masovno. To Vam više spada u provijant koji se spravlja u kućnoj radinosti. Svaki je osoben svome domaćinu. I svaki ima neke svoje specijalne sastojke. Ali imamo Lažnog entuzijazma, ako već želite da se zasladite…
– Joj, ne, od njega mi se prevrće u stomaku i pripada mi muka. Dajte mi još samo jedan Zaborav i to bi bilo sve.
– Ah, naravno… Njega bar uvek ima.
