Rasizam u Diznijevim crtanim filmovima

Kao deca, svi smo gledali Diznijeve crtane filmove, ali niko od nas nije video notu rasizma koja se provlači kroz neke od njih. A i zašto bismo? Bili smo deca! Nismo primećivali da su određeni likovi prikazani kroz karikature, sa svim onim osobinama zasnovanim na predrasudama i stereotipima o pojedinim narodima (Indijanci, crnci, Latinoamerikanci…). Rak Sebastijan iz crtanog Mala sirena se smatra uvredljivim za jamajkansku kulturu. Srećan kraj u crtanom Pokahontas je na neki način pravdanje i prikrivanje nekadašnjeg brutalnog ubijanja Indijanaca. Evo još nekih primera.

Maza i Lunja (1955.)

Sećate li se sijamskih mačaka i njihove jezive pesmice? One opet na stereotipan način predstavljaju azijski narod, počevši od imena Si i Am, preko kosih očiju i akcenta do pakosnog i podmuklog ponašanja. Tu je čivava koja govori naglašenim meksičkim akcentom.

Mala Sirena (1989.)

U Maloj sireni postoji nekoliko problema. Promenite sebe da biste impresionirali muškarca? A tu je i ne tako suptilan rasizam prisutan. Većina smatra uvredljivim lik raka Sebastijana, koji ima jamajčanski akcenat i ne želi da napusti život pod vodom jer tamo ne mora da traži posao. Primećujemo da je predstavljanje tamnoputih naroda kao lenjih stalno prisutno u Diznijevim crtaćima. Takođe, riba koja svira saksofon „Duke of Soul“ i crna riba koje imaju punija usta nalik na crnce.

Dambo (1941.)

Petar Pan (1953.)

U priči o dečaku koji ne želi da odraste nailazimo na problem predstavljanja američkih Indijanaca. Osim pesme „What makes the red man red“, koja je sama po sebi dovoljno uvredljiva, primećujemo da se niko iz plemena ne obraća Petru i ostalim dečacima. Sa njima razgovara samo poglavica plemena, koji govori i ponaša se stereotipno, na način na koji su Indijanci ismevani.

Knjiga i džungli (1967.)

Kada Mogli, naš junak, upoznaje majmune u pustinji to na prvi pogled izgleda bezazleno. Međutim, zar nije malo čudno što svi likovi u crtanom govore britansko-engleskim akcentom osim majmuna, koji govore žargonski? Lui, kralj majmuna je prikazan kao lenj, debeo i pomalo glup…zvuči poznato? Setite se vrana iz Damba.

Aladin (1992.)

Originalna verzija uvodne pesme „Arabian nights“ sadržala je stihove poput: „Tamo gde su ti odsekli uvo/ jer im se ne dopada tvoje lice/ iako je varvarski, hej, ali to je dom.“ Ovo pogrešno predstavljanje bliskoistočne kulture nije dobro primljeno kod publike pa su reči promenjene u „Tamo gde je ravno, prostrano, gde je toplota intenzivna…“ za DVD izdanje. Kritičari sugerišu da je glavni lik dizajniran da bude belji od antagoniste, Džafara. Aladin je dobar, hrabar, ne toliko tamne puti i govori američkim akcentom. Sa druge strane, Džafar ima tamniju put i ima stereotipne etničke karakteristike. Postoji i sugestija da Aladinova koža postaje svetlija kada ubije Džafara.

Pokahontas (1995.)

U ovom crtanom se javljaju dva tipa američkih Indijanaca: plemeniti i nasilni, što je uvredljiva kategorizacija. Takođe, srećnim krajem pokušava da se na neki način obriše i prikrije istorija, ne priznavanjem brutalnog ubijanja i ugnjetavanja Indijanaca od strane belih doseljenika. Predstavljena je neka bolja slika, ugodnija za istoriju „belih“.

Princeza i žaba (2011.)

Crtani koji je pohvaljen za uvođenje raznolikosti u svet Diznijevih princeza, sa prvom crnom princezom Tijanom, takođe ima notu rasizma. Kritičari ukazuju na princa Navina kao najveći problem. Dok je Tijana „očigledno crna“ – u smislu boje kože, glasa, izraza lica, njen princ je etnički…neodređen! Zemlja iz koje dolazi, Maldonija, ostaje u znaku pitanja, tako da publika nikada ne sazna odakle je on zapravo. I njegov akcenat je konfuzan i teško ga je odrediti. Kritičari smatraju da je sve to namerno urađeno od strane Dizni produkcije, da ne bi predstavili tamnoputog muškarca kao kralja, to jest kao nekoga ko poseduje moć.