U tim krajevima našeg mozga leži zec

Postoji velika razlika između generacija koje su odrasle pre 20 godina, i ovih koje odrastaju u poslednjih pet. Prvo, tu je velika razlika u podeli, u nalaženju, i u tretiranju društva. Koliko god da tehnologija ima pozitivne strane, postoje oni delovi koji smanjuju kvalitet života, a prvenstveno psihički. Zbog današnjeg načina života, brzine i navika, samoća postaje jedan od glavnih faktora koji utiče na našu sreću a samim tim i na funkcije našeg mozga.

clanak

Kako se nekad igralo…

Oni koji su odrasli u ‘90, odlično se sećaju kako su dečija igrališta u parkovima bila puna. Kako se čekalo da se dođe na red na fudbalskim, košarkaškim, odbojkaškim javnim terenima. Igrali su se turniri u basketu, sa najmanje 3 ekipe koje su čekale da prve dve završe svoju utakmicu. Čak i kad padne noć, nalazilo se načina da se uživa sa društvom igrajući se žmurke, ili čak i fudbala po mraku (vreme kada su dečaci dolazili kući sa masnicom na obrazu u obliku znaka Adidas). U to vreme su roditelji imali problem da nas uvuku u kuću. ’’A još malo, mama! A svima su dopustili da ostanu još pola sata, a, a, a, a, što ja jedini moram da idem kući? A nisi feeeeer…’’ – kukanje koje sam izgovorio i čuo nebrojeni broj puta. Naravno, ponekad bi svi dobili tih dodatnih pola sata, a ponekad bi roditelji, sa jednostavnom pretnjom da će nam sutra zabraniti izlazak ako ne uradimo domaći, namamili u kuću. Čak i kad smo morali da napustimo društvo za to veče, nije nam baš toliko bilo žao. Zašto nam nije žao? Upravo smo poslati kući a ’’svi’’ naši drugari su ostali da se igraju; zar to nije loše? Uglavnom jeste, ali kad se setim da sam već počeo da smišljam način na koji ću Jovanu da proturim loptu kroz noge na sutrašnjem basketu (i to dok Milica i Marija gledaju), ili kako sam danas očešao nogu od Majinu nogu (a pritom smo oboje bili u šorcu); neko će noćas lepo da spava.

Sve te male ludorije i sanjarenja jednog osnovca, davali su nam vetar u leđa da ostvarimo svoje snove. A ako se desi da naši snovi nisu ni blizu ostvarenja, onda bi jednostavno našli druge i nastavili sa svojim životom. Psiholozi su davno dokazali da čovek sa zdravim snovima nikad neće umreti u samoći.

U odrastanju generacija u ‘90 i ranije, vrlo retko se mogla čuti reč samoća. Dešavalo se da neki upadnu u zamku samoće i mada istini za volju vrlo često se dešavalo da te osobe budu izbegavane, dosta je slučajeva kada je društvo bez ikakvih problema i u kratkom vremenu povratilo ih iz ’’mrtvih’’. Kako? Jednostavno. ’’Ajmo na basket’’ ili ’’Filip se opet glupira, pokušava da preleti kanal sa biciklom, ajde, biće zabavno’’.

Da li je ovo tehnološko doba ili doba samoće…?

’’Danas se živi u tehnološkom dobu’’ – čujemo danas često kako se spominje. Ali da li je to doba tehnologije? Nekako mi se čini, kako čitam sve više i više naučne magazine i članke, da se najveći broj istraživanja radi na psihološkom problemu zvanom samoća. Uzrokovana nekim emocionalnim ili društvenim faktorom, depresija dovodi do samoće… ili samoća dovodi do depresije. U oba slučaja današnje doba nije doba tehnologije, danas se živi u dobu samoće.

Da bismo razjasnili način na koji se dolazi do tog stanja, moramo se vratiti na društvene faktore. Već smo objasnili odrastanje dece na otvorenom. Danas, sva ta igrališta i sportski tereni su prazni, a zamenjeni su telefonima i računarima. Deca u današnje vreme nalaze utehu u svakom kutku društvenih internet mreža. Neki bi rekli da je to u redu, jer toliko je slučajeva da su oni najizolovaniji nalazili drugare preko interneta. Pitanje je, da li su nalazili prijatelje ili virtualnu sliku onoga što oni smatraju prijateljima? Ne nastaje problem kada virtualno druženje počne, već kada se završi.

Da bismo pojasnili koja je razlika između druženja uživo i virtualnog, moramo da iznesemo jednu kratku činjenicu; ljudi su vizuelna, emotivna i fizička bića. Što znači da naša osećanja najbolje rade kada možemo da vidimo, opipamo i energijom tela osetimo prisustvo druge osobe. Virtualni svet telefona i računara pokriva samo jednu stavku iz te činjenice, a to je vizuelni deo. Pa čak i to nije sasvim adekvatno jer nijedan objektiv na bilo kojoj kameri  ne može da se poredi sa ljudskim okom.

Dolazimo do toga da samoća može da bude aktivirana ako se naše ljudske osobine ne aktiviraju. Kako izbeći to? Jednostavnim upuštanjem u druženja, šetnje, ili bilo kakve druge društvene uživo interakcije između dve ili više osoba. Mi smo društvena bića i samim tim zavisni smo jedni od drugih; tačka.

Samoća se u svetu i te kako oseti

Sredinom prošle godine, britanski časopis Gardian (The Guardian) je izvestio da je samoća kod adolescenata prerasla u epidemiju. Reporteri iz časopisa su dali primer istraživanja koje su sproveli američki naučnici sa univerziteta u Mičigenu, koja su dokazala da facebook smanjuje zadovoljstvo u životu. Apropo toga, dokazano je da internet u većini slučajeva donosi samoću i izolaciju. Međutim, u današnje tehnološko doba, nisu samo mladi ljudi ugroženi. U Engleskoj (koja ima oko 53 miliona stanovnika) oko 700 hiljada muškaraca i 1.1 milion žena starosti preko 50 godina, pati od samoće koja im razara život. Samo podatak da je smrtnost izazvana društvenom izolacijom duplo veća od bolesti kao što je gojaznost, a preti da bude veći ’’ubica’’ od epidemije ebole, govori u kakvoj opasnosti se nalazi današnje društvo. Istini za volju, stariji ljudi imaju više šanse da osećaju samoću, ali razmere u kojoj mladi ljudi sebe izoluju od društva su zabrinjavajuće.

Jedan od glavnih razloga za napredovanje te bolesti zvane ’’samoća’’ je i činjenica da ljudi često nalaze utehu u tehnologiji. Kada im se desi nešto loše, prvo se pali TV, računar, tablet, gledaju se serije, filmovi u kojima se pokušava da nađe priča sa kojom će da se poistoveti. Savršeni izlaz iz svega toga bi bio prijatelj koji će te pozvati u šetnju, druženje, sport ili neku vrstu aktivnosti. Ali, taj isti prijatelj uglavnom pokušava da se dopisuje sa tom osobom preko interneta ili telefona, što dovodi do lažne nade da će biti bolje. I ta individua sve više i više tone u tu lažnu nadu sve dok se baterija ne isprazni ili je prijatelj  trebalo da ode da završi nešto, a onda ta dubina još više zla donese.

Jednostavno je boriti se sa samoćom

Uvek kažu da je bolje sprečiti nego lečiti, ali samoća može da se desi bilo kad, u bilo koje vreme, pod bilo kojim okolnostima. Tako da je sprečavanje veoma teško, osim ako niste neki prorok ili baba vanga. Međutim, to je nešto što i te kako može da se izleči i izbriše iz sećanja. Ali to lečenje mora biti adekvatno;  teško se prehlada može izlečiti tuširanjem pa izlaskom na minus 10.

Prva preventiva je druženje. Ne mora da bude samo sa prijateljima, može i sa poznanicima, ali samo da je druženje uživo. Bez telefona, računara, tableta i ostale propratne opreme. Dva puta nedeljno se može odvojiti vremena da se prošeta sa nekim, bez poruka, telefonskih razgovora i lajkovanja po društvenim mrežama. Ta doza može da bude nešto što vas deli i od uspeha. Jer pozitivini i srećni ljudi su uspešni; samo oni moraju da se postaraju da tako i ostane. Vratite malo onog deteta što ste izgubili kad ste krenuli u srednju školu. I ako imate mlađeg rođaka, dete, mlađeg brata ili sestru, oterajte ih napolje, neka malo šutiraju na koš ili se grudvaju sa vama. To je ono što će pamtiti do kraja života.

Jednostavno je, ljudi su ti koji komplikuju.

Ako vas ikad uhvati tračak samoće, poslušajte sledeći savet: izađite napolje u šetnju, pa makar i sami. Razbistrite mozak. Setite se kakve ljude imate u svom životu. Setite se ljudi koji su vam u prošlosti ulepšali život. Setite se radosnih trenutaka i smeha, i poželite da se tako uskoro opet ponovi. I sa tom željom udahnite oštar večernji vazduh i prođite malo kroz svoje snove. U tim trenucima se javljaju ideje, planovi i ciljevi. Tada počinjete da osećate pozitivno uzbuđenje u vezi sa planovima koje ste upravo smislili. Tada taj deo vas koji je zadužen za sreću počinje da se budi. U tim krajevima našeg mozga leži zec.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *