Kolarac, zima i metamorfoza

Kolarac zimi odiše nekom posebnom čarolijom. Teško je objasniti taj neobičan trenutak kada otvoriš vrata i upiješ svu toplinu tog starog zdanja, a bučan grad ostaje daleko iza tebe, polako gubeći svoje postojanje. Miris starih partitura, požutelih svedoka nekih davnih vremena, raskošne crvene zavese, mermerne stepenice kao uvod u salu gde prestaju sve konačnosti sveta. Mesto gde se probude sve usnule želje i nedosanjani snovi…

Poseban je osećaj pred početak koncerta, koji se gotovo može opipati u čitavoj sali – neizvesnost i potpuna prepuštenost toj bujici misli i osećanja koja te odnosi ko zna gde i počinje prvim taktovima, a završava se mnogo posle odsviranog poslednjeg tona.
Ansambl Metamorfozis je ove godine imao tu čast da nas i zvanično uvede u praznično raspoloženje koje se uveliko osećalo u vazduhu. Kamerni sastav, sa umetničkim direktorom Sašom Mirkovićem, od osnivanja je posvećen izvođenju muzičkih dela na drugačiji i smeliji način.
Dobro poznata dela svetske muzičke tradicije preoblače u novo odelo, predstavljajući ih publici u novim aranžmanima i scenskim postavkama. Iako osnovu ansambla čine sastavi od gudačkog kvarteta do gudačkog orkestra, Metamorfozis opravdava svoje ime – bezbrojne su mogućnosti proširenja; od duvačkih instrumenata pa sve do upotrebe nekonvencionalnih sredstava – elektronskog zvuka, miksmedija i teatarskih elemenata.

kolaracSimfonijom igračaka, Leopolda Mocarta, Ansambl je započeo svoj koncert. Igrajući se svojim instrumentima, kao dete sa omiljenom igračkom, već u prvim taktovima potpuno su očarali publiku. Usledila je evropska premijera kamerne simfonije Vreme i sudbina, Airata Ičmuratova, kompozitora, dirigenta i klarinetiste. Prema rečima Ičmuratova, kompozicija je zasnovana na dva osnovna principa – na Vremenu i na Sudbini – „Motiv vremena se provlači kroz sva četiri stava u vidu ritma satnog mehanizma, koji neprekidno otkucava. Drugi princip – Sudbina – predstavlja osnovu trećeg stava, ali se javlja i na kraju prvog i doživljava kulminaciju u završnom stavu, stvarajući tako vezu između svih segmenata kompozicije“. Sa svakim odsviranim tonom, oštro uzetim vazduhom između nota, energija koju su širili salom kao da se mogla uhvatiti.
Dok su vazduhom još uvek strujile isprepletene niti vremena i sudbine, scenska postavka se promenila. Čembalo, teorba, viola i violončelo – spremni za Korelijevu sonatu La Follia. Gudalo viole i čela zadirkivalo je žice, nežno deleći mešavinu sete i onog poznatog gorko-slatkog ukusa u ustima. Doza mističnosti koja je prožimala celu sonatu potekla je od čembala i teorbe. Zadirkivanje se pretvorilo u živo sećanje osveženo bolom, besom i ljubavlju. Oštri tonovi puni bola transformišu se u prkos. U naletima se smenjuju deonice obojene različitim emocijama. Završetak sonate, i početak neverovatne bujice osećanja koja ispunjava telo.
Metamorfozis je posebno posvećen promociji i razvoju srpske muzike – sledeće na repertoaru bile su Bagatele Milana Mihajlovića. Ovo delo nastalo je 1986. godine po motivima muzike koju je autor komponovao za televizijsku emisiju o francuskom pesniku 15. veka Fransoa Vijonu. Virtuoznost ansambla je i dalje bila očaravajuća. Lakoća pokreta i težina osećanja koja su nam neprekidno prenosili mora se doživeti. Usledio je Mocart i Simfonija končertante za violinu, violu i orkestar. Mocart, večiti dečak, sa svojim vedrim kompozicijama predstavljao je odličan početak završnice višečasovnog koncerta.

http://vimeo.com/116848373

Za sam kraj, u aranžmanu Saše Mirkovića, izvedena je Panonija beskrajna, Aleksandre Verbalov. Kompozicija je, prema rečima autorke, napisana u slavu svih muzičara koji sa margina društva imaju moć da pokrenu naša srca. Ansambl Metamorfozis je bez ikakve sumnje pokrenuo naša srca. Ovacijama su ispraćeni sa bine, noseći najiskrenije osmehe i naša srca… do sledećeg susreta.
Vodili su nas kroz svoju metamorfozu, čineći da se na tom putu i mi sami preobratimo. Poneka greška koja se potkrala kao malo bežanje ritma ili neusklađenost štrihova samo je doprinela neverovatnoj šarmantnosti ovog kamernog sastava. Način na koji se poigravaju instrumentima, dopuštajući da ih samo muzika vodi i otkriva put, lakoća pokreta i vedrina u očima, svima je udahnula novu snagu.

Lavina misli i osećanja koja se završava mnogo posle odsviranog poslednjeg tona…

[ratings]

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *