Dok nas beg ne sastavi

Ponovo si mi promakla kroz prste.

Mislio sam da ćeš ih ovoga puta uhvatiti.

Da ćeš svojim prstima obaviti moje

u stisku ruke koji je sudbinom obećan.

Pogrešio sam.

Opet nisi bila ti.

Menjaš lice, ili ga ne pokazuješ.

Ostavljaš me da samujem i čamim.

Ponekad ga primetim u pogledu neke prolaznice

Ili u osmehu nove upoznanice.

Ubrzo shvatim da to nisi ti.

Ubrzo, a nedovoljno brzo.

Mučiš me.

Da li znaš da me mučiš?

Bežiš.

Ni sam ne znam zašto.

Pokušavam da te nađem

Ali suviše si vešta u igranju žmurke.

Mnogo ih igraš.

To ti je naizgled omiljena igra.

Kao da si nespremna za neke bolje igre.

Možda ih još uvek nisi ni spoznala

Strah te je od nepoznatog.

Strepiš da se okušaš.

Ne znam.

Samo znam da je previše.

Previše je lica koja tebi liče.

Dosadila su mi.

Vreme je da se pokažeš.

Zar još treba da čekam?

Koliko?

Reci mi!

Stojim na ivici cinizma.

Sumnjam u neizrečena obećanja.

Počinjem da sumnjam da postojiš

Da se smeješ meni iza leđa

Iako ih još nisi ni videla.

Da tvoje oči traže moje

U nečijim tuđim

Priznajem da sumnjam.

Jer previše je lica sličnih.

Iziskuju nadu.

Poljuljkuju veru.

Potpiruju želju u hiljadama buktinja

A ne zadovoljavaju ništa.

Pune krčag sa sužavajućim otvorom

Gde na dnu je vazda šira rupa.

Nikada da previre neće.

A zaista tražim te, nije da ne tražim.

Da ne tražim ne bih se ni srdio.

Ali nagonim se da pokušam

Da se odreknem zaludnih potraga

Iako bojim se da stanem.

Bojim se posete duhova prošlosti

Kada jedne sumorne noći moje oči sagledaju praznu sobu.

Vani kao i iznutra.

I počnu premeravati koja je soba sa koje strane njihovih okana prostranija

I ispunjenija vazduhom.

Onu van mene će barem Sunce prvom zorom obasjati.

Možda će duh budućnosti toga dana biti strašniji od tadanje sadašnjosti.

Ali to je pak sadašnjost kojoj ne želim poći u susret.

Zato te još i ganjam.

Strah me ganja.

I volja za tobom.

Volja za tvojom rukom u mojoj

I mojim pogledom u tvom.

Da barem nisi toliko hitra.

Da barem ne nestaješ tako brzo iza lica kojima se maskiraš.

Da u trajanju zablude bar dozvoliš mi utehu.

Odbijaš.

Bacaš mi samo koju mrvicu.

Koji sitan znak.

Trag.

Ali kada ga nađem i osetim te blizu

U mahu nestaneš sa lica neznanke koja obećava.

I tada ona postaje samo to.

Neznanka.

Stranac koji gubi volju za još jednim poznanstvom.

Zar takav i ja da postanem treba?

Jer moja se volja za parane niti drži.

Pogled se u času bespovratno menja.

Kao da je u tom istom mahu i iz mojih očiju pobegao neko.

Neko kao ti, njoj neznano znan.

I sa svakom je tako.

Sve se menja onda.

A sve još nije ni počelo.

Ni željenog početka, niti traganog kraja.

Ništa mi ne daješ

A uzimaš iglom.

Sve moje što jesam, ali natenane.

Valjda ga, nadam se,

Samo pozajmljuješ.

Valjda ćeš mi vratiti mene nekada

Nazad

Čak većim nego što sebi sad sam.

Valjda ćeš sobom popuniti praznine

Učinivši me potpunim najzad

A dotad u nesvesti beži i nestaj.

Svesna ćeš tragati za prividom mojim.

Daleko me negde kuni, isčekuj, i u drugima traži.

Razdvojeni smo zajedno u ovoj paralaži.

A do sledećeg susreta

U snu il’ na javi.

Nebitno kako

I nevažno kada

Znaj da sam ipak tu.

Uteši se postojanjem bića mi mog.

Jer za mene ti postojiš pak samo u mašti.

Caruješ njom i carevinom šetaš.

Dalje od mene

U susret k meni,

nikada prežaljeni

Ni dovoljno nanadani.

 [ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *