Igraj, ali srcem…

Sa novom 2015. godinom ušao sam u četrnaestu godinu amaterskog bavljenja folklorom. Na samom početku ovaj period mog života je delovao nestvarno daleko. Nikada nisam mislio da ću u svetu folklora ostati toliko dugo, a danas mi se čini kao da sam juče trčao iz škole sa rancem na leđima kako bih stigao na probu. I to trčanje se isplatilo. Barem meni tako deluje. Danas, kada razmišljam o tome šta sam postigao i doživeo baveći se folklorom osećam se ispunjeno i ponosno. Mnogo napora i prolivenog znoja, tri medalje sa republičkih takmičenja, mnoštvo plaketa, priznanja i nagrada, preko 20 inostranih turneja, mnogo neprespavanih noći i mnogo prijateljstava koje sam stekao. To je moj „score“ nakon četrnaest godina igranja. Tako ja gledam na folklor.

Prošao sam većinu ansambala u svom KUD-u, bio deo novooformljenog ansambla koji je u svakom trenutku mogao da zameni prvi izvođački na turnejama, i tako predstavlja KUD u najboljem mogućem svetlu. Planirali su nam lepu zajedničku budućnost. Kažu da smo delovali jedinstveno na sceni. Ceo taj ansambl je u jednom trenutku prešao u prvi, i praktično ga veliki deo te ekipe i danas čini. Ti ljudi predstavljaju u najboljem svetlu KUD „Abrašević“-Kraljevo danas. I nije da se hvalim, ali posle mnogo godina postojanja, mi imamo ime koje je nadaleko poznato i priznato. Gde god smo se pojavili primali su nas sa oduševljenjem i poštovanjem. Svakako radimo na tome da tako i ostane.

Postoji jedna druga priča koja teče uporedo sa mojim razvojem i napretkom u folkloru, a kojoj bih posvetio nekoliko reči. Istina je da nekada nije mogao svako da se bavi njime. Mi smo pretposlednja generacija koja je prolazila audiciju nakon tri meseca intenzivnog učenja koraka. To je praktično bila prekretnica u bavljenju folklorom. Onaj ko je prošao audiciju, mogao je za sebe da kaže da ima talenat i da će uz mnogo truda i rada jednog dana postati igrač. U Kraljevu su pre 14 godina, kada sam ja počinjao, postojala samo tri KUD-a. U njima su stasavale i odrastale nove talentovane generacije. Tada je značilo da si zaista kvalitetan igrač ako igraš u prvom izvođačkom ansamblu bilo kog od ova tri udruženja. Ali vremena su se promenila.

Danas u Kraljevu, prema mojim saznanjima, funkcioniše više od šest ansambala. Deca od kojih se stvaraju igrači i sa kojom se radi od malih nogu danas nemaju uslove za napredak kao što smo mi nekada imali. Na probama se ne radi sa toliko entuzijazma i žara kao što smo mi nekada radili. Nema one kvalitetne i zdrave konkurencije koja te motiviše da budeš još bolji. Ne rade se tako često nove koreografije pa je starijim igračima dosadno na probama, jer se stalno obnavlja stari repertoar. Na ovo poslednje najviše utiču nedostatak finansijskih sredstava i manjak školovanog kadra za stvaranje noviteta u folkloru. Broj novih igrača po ansamblu je drastično smanjen, pa se od nekadašnjih šezdeset do sedamdeset mladih igrača „spalo“ na trideset do četrdest. Danas, mogu slobodno da kažem, većina ljudi koja se bavi folklorom i putem njega zarađuje ne vidi u njemu umetnost i lepotu, već samo ekonomsku korist. Čast izuzecima, ali meni izgleda tako.

Politika ansambala se teško i sporo menja, kao i sve u Srbiji. Oni koji uspeju da se prilagode, profitriće i opstaće. Javna tajna je da se danas ne radi na kvalitetu nego na kvantitetu. „Što je više igrača, to je više para.“i „Što je više igrača, to će bolje izgledati ansabl na sceni.“Ovo je moto kojim se danas mnogi rukovode u folkloru. A folklor nije ekonomija, folklor je umetnost. Nije da se grozim takmičenja na „tržištu“ folklora, niti da sam protiv strateških planova na osnovu kojih se vode ansambli, ali današnje stanje jeste takvo da se ansambli vode zbog čiste ekonomske dobiti nekolicine ljudi. Uvek je bilo ansambala koji su igrački lošiji od drugih i sa kojima se manje radilo, ali to nikako ne bi trebalo da se radi sa čitavim KUD-om. I naravno da bi svakom trebalo omogućiti da zaradi „parče hleba“, ali ne na način kako to mnogi rade danas. Nekvaliteno, nemoralno, neprofesionalno i bez ljubavi. Bar ne u folkloru.

Naglasio bih da sam prisustvovao probama nekolicine beogradskih ansambala. Tamo ljudi imaju drugačije stavove, mišljenja, način i stil igranja. Sa igračima se radi na potpuno drugačiji način. To zaista prelepo izgleda na sceni, prosto zadivljujuće, ali ne bih rekao da je moj čukundeda znao da uradi četiri piruete zaredom dok je igrao kolo na saboru. Folklor je ipak, po mom mišljenju, i dalje bliži narodu nego sceni. To ne znači da smatram da je stilizacija i prilagođavanje folklora sceni loša, ali takve elemente bi, po mom skromnom mišljenju, trebalo prepustiti baletu.

Skoro sam razgovarao sa jednim čovekom koji se bavi etnomuzikologijom o tome kakvi bi kriterijumi za ocenjivanje trebalo da postoje na takmičenjima. Kako uopšte postići konsenzus nekoliko stručnjaka iz oblasti folklora pri ocenjivanju. Svesni da postoji mnogo elemenata koji se ocenjuju prilikom nastupa, kao i mnogo faktora vezanih za scenski nastup i doživljaj koji mogu uticati na ocenu, naš zaključak je bio da jasno definisani kriterijumi ne postoje. Ocenjuje se previše subjektivno, po nahođenju, uz postavljanje ad hoc kriterijuma. Ne kažem da na takmičenjima ne pobeđuju najbolji, da nema kvalitetnih igrača i ansambala, onih koji zavređuju pažnju i divljenje pri nastupu, ali definitivno problem sa kriterijumima pri ocenjivanju postoji. Mislim da je to svaki igrač koji je učestvovao na bilo kom takmičenju osetio.

Rekao bih da nas upravo ljubav prema folkloru, a i prema ljudima sa kojima igramo, motiviše da i dalje ostanemo u ovom svetu. Nikome nije svejedno dok gleda kako nešto u šta je ulagao godine propada, kako njegov trud i rad retko ko ceni ili kako uspevaju lošiji od njega. Ali uvek postoji ona druga, lepša strana priče.

Moram priznati da bez bavljenja folklorom moj život ne bi bio ni blizu ovako ispunjen koliko danas jeste. Prosto, ne bih mogao da zamislim sebe a da se njime ne bavim. Ne bih mogao da zamislim život bez pojedinih ljudi sa kojima se družim, praktično, od kad znam za sebe. Sve probleme, u folkloru i van njega, na koje smo nailazili rešavali smo zajedno. Sa svim što sam do sada doživeo u folkloru, susretao sam se zajedno sa njima, svojim drugovima i prijateljima. Smatram da su ti ljudi i druženje sa njima u stvari najveća draž bavljenja folklorom. To je ono što folklor čini nezamenljivim i lepim. Kada izuzmemo ekonomiju, žiri i kriterijume, pogasimo svetla na sceni i u sali, mi ostajemo prijatelji jedni drugima za čitav život.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *